Клуб бивших

Пише др Зоран Миливојевић

Зашто је недавни самит Г7 у Бијарицу представљао парадигму актуелних глобалних односа

Састанак Г7 24–26. августа у Бијарицу под француским председавањем потврђује актуелно стање међународних односа и у њима, посебно, општи утисак о одсуству идејне, интересне и функционалне монолитности у водећој западној групацији, неопходне у покушају да се у новом, мултиполарном светском поретку обезбеди континуитет супрематије западних интереса у свим релевантним сферама даљег глобалног друштвено-политичког развоја и међународних односа.

ЈЕДИНСТВО ИЛИ РАЗЛИКЕ У том смислу, Бијариц је у основи континуитет претходног састанка Г7 прошле године у Канади, који се окончао неуспехом уз оцене и објашњења да је то резултат искључиво ставова и наступа председника САД Доналда Трампа који је тада промовисао нови спољнополитички приступ мултилатерализму и стратегији деловања САД у текућим међународним односима.
И сада у Бијарицу је доминирао амерички председник и као резултат је произашло само оно са чиме се он сагласио и што одражава интерес САД у овом тренутку, а као потврда политичких реалности и односа снага у западној сфери.
Такав исход је одразило усаглашено кратко заједничко саопштење с главном поруком о „великом јединству“ како би се отклониле значајне разлике у западној групацији и не би поновио прошлогодишњи канадски неуспех.
Бијариц је, генерално, потврдио да криза западног неолибералног концепта, као основе доскорашње западне супрематије на глобалном плану, траје и даље, и да се продубљује.

НАГЛАСАК НА КИНИ То најбоље одсликава поменуто штуро завршно саопштење, усаглашено превасходно према интересима САД, у коме је кључна тема економија („стабилност светске економије“), са посебним подвлачењем принципа отворене и „праведне“ међународне трговине, реформе Светске трговинске организације и заштите интелектуалне својине, што су све скупа питања која тренутно оптерећују глобалне економске односе.
Нагласак на „праведној“ међународној трговини и „непоштеној пракси“ директно алудира на Кину и резултат је америчког става о Кини као главном глобалном ривалу и текућег трговинског рата између ове две земље. У том контексту је и посебна тачка саопштења о Хонгконгу.
Помињање Либије и Украјине у завршном саопштењу само са најавом даљих корака (нови састанак у нормандијском формату, међународна конференција о Либији) и без новог специфичног садржаја, одраз је пре свега европских интереса и потреба (избеглице, Украјина и односи с Русијом).
Једина озбиљна „усаглашена“ глобална тема Иран уз посебан дипломатски ангажман домаћина, француског председника Емануела Макрона, који тек треба да да прави резултат (дијалог,враћање основама нуклеарног споразума…), опет, уколико се поклопи са виђењима проблема председника Трампа и САД.

ШТА ЈЕ ПРЕСКОЧЕНО Да би се у пуној мери разумеле разлике у „великој седморки“ важно је регистровати шта није усаглашено и чега нема у саопштењу.
На првом месту је одсуство питања неједнакости и расподеле која значајно оптерећују глобалне, али и унутрашње односе „велике седморке“, утолико што непосредно потврђују кризу неолибералног концепта са елементима класне борбе (Француска), као и унутрашње тензије са социјалним и идеолошко-политичким предзнаком и садржајем (успони екстремне деснице и левице, суверенизма и национализма).
Затим, нема више него актуелних климатских промена, питања и проблема око којих нема сагласности САД због познатог одбијања Париског споразума о клими од стране председника Трампа.
Потом, нема ни става о глобалним жариштима (Блиски исток, Сирија, Индија и Пакистан, Авганистан, Пацифик, Северна Кореја) и изазовима (избегличка криза, исламски екстремизам, ревитализација Исламске државе).
Нема ни трансатлантских односа ЕУ–САД, са тежиштем на ЕУ која управо формира нове институције после избора за Европски парламент и дефинише стратегију у условима очекиваног брегзита и нарастања унутрашњих неспоразума и тензија.

РУСКО ПИТАЊЕ Кључна неслагања „велике седморке“ с глобалним дометима одразила су се драстично на питању Русије. Предлог америчког председника да се Русија врати у Г7, подстакнут реалним потребама мултиполарних савремених међународних односа, а уз оцену да се већина најважнијих глобалних питања „не могу решавати без Русије“, одбијен је од Канаде и Европљана са изузетком Италије.
Ако се изузме Велика Британија, чија је политика већ два века стратешки антируска, тврдо европско језгро са водећим француско-немачким двојцем својим одбијањем поручује да жели да „нова“ ЕУ под њиховим вођством преко Г7 одржи позицију глобалног играча као партнера тројци Русија–Кина–САД која данас уверљиво диктира садржај и темпо савремених међународних односа.
Јер, повратак Русије у Г7 би групацију реално превео на руско-америчку суштинску доминацију, а на штету стратешке позиције и интереса ЕУ. Да је мултиполарна реалност ипак неумољива, и да амерички председник то схвата, показује и његова реакција на одбијање најавом да ће на наредни састанак Г7, а у својству домаћина, „позвати Путина“. Евидентно је у овом случају да САД (Трамп) следе сопствени интерес и игноришу савезнике у Европи са циљем да, укључењем Русије у Г7, спрече интензивно приближавање Русије и Кине поводом радикалне политике коју САД спроводе према њима са циљем одржавања глобалне супрематије.
Ово још више намеће чињеница да одржавање супрематије више није могуће на начин како је то доскора функционисало, и када фронтом на две стране у исто време САД ризикују и позицију коју сада објективно држе.

КРАЈ ЗАПАДНЕ ХЕГЕМОНИЈЕ Потврда овога, што је посебно интересантно, долази од француског председника Макрона, који иначе претендује на лидерску позицију у ЕУ и Европи. Он је, у обраћању амбасадорима своје земље, истакао следеће, што вреди цитирати: „Видимо крај западне хегемоније у свету. Околности се мењају. Кина се пробила у прве редове, а Русија постиже велики успех у својој стратегији.“ Ово уз оцену да треба преиспитати односе са Русијом без које није могућа безбедносна архитектура Европе.
После Бијарица потпуно је јасно да је свет у дубокој транзицији према новом поретку, заснованом на мултиполарности. Поредак настао после пада Берлинског зида, са једностраном доминацијом САД и западних либералних вредности и стандарда, практично је исцрпљен.
У намери да очува примат САД у светској политици и економији, амерички председник по менаџерском инстинкту јасно дефинише приоритете у сучељавању с правим ривалима, Кином и Русијом. У оперативном смислу спроводи политику стриктно америчких интереса занемаривањем и интереса савезника, протекционизмом и механизмима наметања у економији и политици (санкције), „укидањем“ мултилатерализма као владајућег механизма одвијања међународних односа кога третира као ограничавајући фактор у конкретној реализацији интереса САД. Нема разумевања ни за ЕУ, што доследно потврђује подршком британском премијеру Борису Џонсону да спроведе брегзит до краја. Настојање да врати Русију у Г7 и похвале које прагматично упућује кинеском председнику Си Ђинпингу у току економског рата који воде, одраз су методологије прагматичног прилагођавања објективним реалностима новог поретка.
Када је реч о ЕУ, Бијариц је потврдио да је она у другом плану и да јој предстоји редефинисање сопствене позиције и улоге у глобалним односима тек кад санира унутрашње проблеме. Ово најбоље илуструје „неприметно“ учешће председника Савета ЕУ Доналда Туска и одсуства ЕУ из саопштења, док у међувремену Макрон независно гради лидерску позицију у ширем смислу.
Све у свему, јасно је да Г7 није више клуб „најмоћнијих“ на свету са могућношћу да одлучујуће утиче на текуће међународне односе. Најбоља илустрација је оштро одбијање Бразила понуде Г7 и његове евентуалне „надлежности“ да учествује у санирању проблема Амазона, као веома важног глобалног питања, са аргументом о мешању у унутрашње послове Бразила. Председника ове земље Жаира Болсонара је потом подржао и председник Трамп упркос заједничке одлуке Г7 о понуди, и тиме потврдио и дубину подела у Г7, и прави интерес САД и сопствени однос према групацији.
У свему овоме Србија мора да наступа прагматично и да чува сопствене позиције: политичку независност и војну неутралност, стратешке односе с Русијом и Кином, успешан економски замах, евроинтегративни процес у мери у којој је реално остварив и без условљавања на штету националних интереса (КиМ, односи с другима…), конструктиван дијалог и сарадњу са САД и НАТО-ом. То је једина формула да у текућим заоштреним међународним односима колико-толико успешно заштитимо кључне националне интересе.

(Аутор је наш дугогодишњи дипломата)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *