КЛОПКА У РЕЧИМА

На измаку усијаног лета у Србији се ових дана увелико најављује паклена јесен! Слично несмирујућој климатској ситуацији, у недогледу је и друго жељено смирење – политичко. Док урокљиви медији из региона за читаоце густирају дивоте наступајуће српске „вруће јесени“ (у којој ће, како тврде, у надгорњавању Београда и Приштине све прокључати од ’адске врелине), председник Србије нам скорашњим изјавама и сам потврђује узнемирујуће прогнозе. „Паклену јесен за Србију“ он дакако види као учинак воље Запада.
Као у епски опеваном поретку, званичном Београду се воља Запада преноси порукама (еуфемизам за низ бруталних уцена). У регистру претећих западних посланица Србима издвајају се: прихватите независност Косова и прекините ангажман око повлачења његовог признања, промените спољну политику и раскините политичке, привредне и све друге везе с Русијом и Кином. У Београду, једнако као у Вашингтону, Берлину или Бриселу, наредбодавне приповести директно предочавају емисари (паклени?) из поменутих центара. Ови анђели српског пакла наступили су протеклих дана у колони: специјални изасланик САД Метју Палмер („очекујем да преговори Београда и Приштине доведу до свеобухватног споразума, идеално би било да то буде на основу узајамног признања“), потом амерички сенатори Рон Џонсон и Крис Марфи („Америка подржава дијалог Србије и Косова, и подржаће договор који две стране постигну“). Списку гласника наше апокалипсе придружио се и Немац ведрог лика, посланик Бундестага Петер Бејер („чланства Србије у ЕУ неће бити без признања Косова“). Сви поменути потврдили су снагу легендарног западног пријатељства према српском народу и појаснили због чега, када је о Србији реч, пакао не мора бити тек метафора.
Истовремено с набројаним иступањима врлих нам посетилаца, премијерка Србије Ана Брнабић, поводом једне димензије балканске геополитичке фреске, изјављује: „У Хрватској се дешава застрашујућа ревизија историје.“
У наведеним, као и у многим непоменутим секвенцама овдашњег актуелног политичког пулсирања, посебно у њиховој интерпретацији, уочава се изражена склоност протагониста домаћег политичког и медијског живота: склоност употреби „јаких“ епитета. Када се, на пример, сведочи о ревизији историје, она бива „застрашујућа“; уколико су очекивани догађаји драматични, та будућност је „паклена“; запази ли се противречје, на делу је „безумље“; ако је утисак о нечему упечатљив, подразумева се да то „леди крв у жилама“… Живописне, карикатуралне, језичке бравуре важан су део српског јавног дискурса, јер безмало да је редак политички исказ намењен пажњи грађана, а да га његов творац није закитио претеривањем које изазива запрепашћење, узбуђење, забринутост. У списку омиљених и произвољно употребљаваних речи у обраћањима политичара, или на насловницама таблоида, уз поменуте епитете најчешће срећемо: „језиво“, „страховито“, „варварски“, „безумно“, „неподношљиво“, „идиотски“, „бесрамно“…
Има ли места бојазни да ће наш јавни живот, и многе његове учеснике, убити прејака реч? Умножавање преувеличавања, изопачавања значења, голема туга помодне гротеске? Посредовањем ове добрано одомаћене праксе догађа се да се већ угрожени ауторитет јавног говора додатно разводњава, губи убедљивост, јасноћу и комуникативност. Поменуту ситуацију отежава и парадокс: паралелно с употребом катастрофичних језичких обележја, инсистира се на безусловно бајковитој представи о нашој стварности, посебно њеном економском аспекту!
Може се само наслутити какав је учинак речене праксе у јавној свести, будући да је језик „приказ и размена концепата, идеја, значења и мисли“. Поводом феномена изопачења језика (свеприсутног и глобалног), савремени мислиоци опомињу: „Човечанство све више и више – то је још једна нихилистичка тенденција – о ономе што јесте говори као да није, а о ономе што није као да јесте. Одавно већ, језик (више) није кућа битка.“ Размислимо: погодује ли наведена тенденција домаћег политичког говора ситуацији у којој можемо открити и да наш језик, српски, постаје нашем бићу затворена кућа?
Познато је да муке с речима најчешће указују на друга, дубља, скривена и неразрешива противречја друштвене заједнице, па отуда помисао да бујица неодмерено употребљених придева и описа (не)вешто прикрива и удаљава од разумевања стварносних чињеница.
У том смислу наводимо и упозорење Печатовог саговорника у овом броју, професора Јовице Тркуље: „Општа девалвација и инфлација највише је погодила речи. Ми живимо у земљи прејаких речи од којих се страда као од метка. У земљи политичких бајалица, опште граје и брбљања где нико никога не слуша. Где није битно ни шта се говори, ни како, већ само ко говори.“
Није тешко замислити да буде ли се потпуно усталио обичај „тешког“ (суштаствено необавезујућег!) говора, последице заиста могу бити – описано помодним квалификативом – „застрашујуће“. Истрајавање у маниру да се, попут коцкица у хаотичном мозаику, ређају речи смислом необавезујуће, али с наумом да „шљаште“, опсењују, шокирају и безусловно мобилишу пажњу, може учинити да заморени прејаким утисцима, у неком будућем, можда и врло блиском тренутку постанемо равнодушни, неосетљиви, неспособни за разумевање, уживљавање, реаговање, емпатију. Клопка је саграђена, од разумевања њене опасности, од опште пажње и сабраности зависи хоће ли се клопка затворити за нама као непрепозната опасна мука у колективној (само)свести.
Помињући у нашем јавном животу омиљену реч – „језиво“, подсетимо и на један догађај тек посредно важан за нашу тему. Догађај је обележио минулу недељу, а на Западу би морао да се разуме управо тако, као „нешто језиво“ (и коначно), док се у Србији доживљава као потпуна супротност поменутог епитета.
Реч је о изјави Владимира Путина који је, наступајући на Источном економском форуму у Владивостоку, на питање хоће ли се одазвати позиву за наредни самит Г7, кратко рекао: „Сматрам да се епоха Запада завршава.“
Ето примера одговорне употребе прејаких речи. Због чега је одговорна, дакле и одговарајућа чињеницама, председник РФ је открио у наставку, објашњавајући како је нудио да САД купе од Русије хиперсонично оружје, укључујући хиперсоничне ударне ракетне системе. „Доналду Трампу сам рекао: желиш ли да ти системе продамо? Тако ћете то оружје и ви имати па ће постојати на том плану равнотежа. Са америчке стране је одговор био да ће и они те системе ускоро произвести. У реду, нека производе, али би им било јефтиније да од нас купе. Ми бисмо на томе зарадили, а била би успостављена равнотежа.“ Непроцењива је вредност овог ругајућег, и за самољубље Запада поражавајућег објашњења. Због чега је из српске перспективе она „непроцењива“, делом смо појаснили у горенаведеном опису карактерног дефилеа западних емисара.
Занимљиво је да је Путин овом приликом говорио и о речима! Подсетио је, наиме, Американце на изјаву приписану гангстеру Ал Капонеу: убедљиве речи су добре, али већи ефекат имају убедљиве речи и Smith & Wesson.
У домаћој пракси на коју смо у овом разматрању указали, рекло би се да је реч о својеврсном обртању Ал Капонеовог правила: кад убедљивих речи нема, јер говорници нису кадри да их уобличе као вредне у жељеном утицају на јавност, посеже се за њиховом заменом. Та замена нажалост све чешће бива предочена у обличју непрецизних, неодговарајућих и гротескних вербалних Smith & Wesson творевина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *