Капитализација моћи

Случај „Дајрект медија“ и РТС

Тешко је избећи утисак да ће се покретање поступка за корупцију на релацији некадашње Ђиласове фирме и РТС-а окончати и неком судском пресудом. Евентуално, све ће се сломити на „ситној боранији“, а не на леђима тајкуна који се, користећи привилегије власти, енормно обогатио

Није тајна да је политика уносан бизнис, јер се преко ње долази до уносних послова, до новца, до финансијске и сваке моћи. Најчешће је то резултат криминала и корупције. Зато је борба против ове пошасти један од приоритета свих власти и њу обележавају многобројне кривичне пријаве, али знатно мањи број оптужница и још мање осуђујућих пресуда. Тако се борба против корупције у пракси, углавном, своди на медијске најаве, понеко хапшење пред камерама а кола се најчешће сломе на трећеразредним актерима и „ситној“ корупцији.
У протеклим данима једна од главних тема у јавности је случај „Дајрект медија“ и хапшење директора једне од највећих медијских агенција у овом делу Европе Јована Стојановића. Поред њега, полиција је привела и двоје запослених Радио-телевизије Србије (РТС). Одмах је одјекнула и вест да је расписана потерница за бившом директорком „Дајректа“ Јадранком Дринић, коју је пре неколико година лист „Блиц“ прогласио за „једну од најмоћнијих жена у медијима“.
Како је новинарима рекао министар полиције Небојша Стефановић, сумња се да су деценијски послови „Дајректа“ и РТС-а оштетили буџет јавног сервиса за нешто мање од шест милиона евра, тачније 688 милиона динара.
Био би то још један у низу рутински откривених случајева корупције да га није пратио податак да је „Дајрект медија“ до 2013. године била у власништву Драгана Ђиласа, некадашњег градоначелника Београда и бившег председника Демократске странке, једног од оснивача и лидера опозиционог покрета Савез за Србију и председника опозиционе Странке слободе и правде (ССП).

[restrict]

СКРИВЕНО ВЛАСНИШТВО Некадашња Ђиласова фирма данас је у власништву „Јунајтед медије“ у оквиру које у Србији послују СББ и телевизије попут Н1 и „Гранд“. „Јунајтед“ је од марта 2019. у већинском власништву „БЦ партнерс“, велике глобалне инвестиционе компаније.
„Јунајтед група“ купила је „Дајрект“ средином прошле године од фирме „Askanius Nederlands B.V.“, чије је власништво сакривено иза осам компанија регистрованих на више офшор-локација – у Холандији, Луксембургу, на Британским Девичанским Острвима, Самои и у Хонгконгу. Драган Ђилас је својевремено изјавио да је предузеће „Дајрект медија“ продао бугарском бизнисмену Красимиру Гергову за 17,7 милиона евра.
На први поглед, важан случај који опет отвара бројна питања о политичком утицају, моћи и заради на рејтинзима најгледанијих српских телевизија, у овом случају јавног сервиса.
Подсетимо, министар полиције Небојша Стефановић објаснио је да су РТС и „Дајрект медија“ закључивали уговоре по којима је овој фирми омогућено да испод цене купи рекламне секунде на јавном сервису. Те секунде је „Дајрект медија“ затим продавала својим клијентима који су се рекламирали на јавном сервису.
Наиме, „Дајрект медија“ је, по Стефановићевим речима, у периоду од 2009. до 2018. године добијала попусте на цену емитовања реклама, али је одређени број секунди на јавном сервису добијала и бесплатно. Попусти су се односили на рекламе за време преноса утакмица Лиге шампиона и Лиге Европе, као и приказивања серија „Непобедиво срце“ и „Мој рођак са села 2“.
Министар је рекао да „Дајрект медија“ није испунила уговорне обавезе на основу којих је добила попусте, а да им упркос томе РТС није укинуо те привилегије, те да Ђилас није био обухваћен досадашњом истрагом. „Ђилас неће бити ухапшен јер су уговоре потписивали његови директори“, рекао је министар.
Ако бисмо за тренутак занемарили правни аспект случаја, његова политичка тежина и те како добија на значају, што показују и оштре вербалне стреле на, ионако, узаврелој релацији између власти и опозиције.
Тако ће председник ССП Драган Ђилас рећи да је још пре 45 дана указивао да ће бити ухапшени неки људи из РТС-а и из његове бивше фирме под, како је рекао, лажним оптужбама да су нанели штету јавном сервису, додајући да је тада показивао и папир стручних служби РТС-а који то демантује. Није пропустио да подвуче да су они приведени на основу одлуке Александра Вучића. Што ће речи, све је у циљу предизборне кампање и завршиће се без судског процеса, или фијаском, попут случаја „Космајац“.
Силни коментари су се сводили на закључке типа: то је капитализам, нико није крив што је нечији директор глуп и тако потписао уговор који није у складу са интересима његове фирме, те да се ту не може доказати корупција…
Потпредседница СНС Марија Обрадовић оценила је да су хапшења у „Дајрект медији“ и РТС-у потврдила оно што су страначки функционери напредњака све време говорили. Обрадовићева тврди да је Ђилас имао бесплатне секунде и попусте од РТС-а „мимо уговора и мимо закона, које је препродавао“ и, како тврди, тако остварио вишемилионски профит у еврима. Овде је порука да нема недодирљивих и да није тачно да „врана врани очи не вади“ и да ће, како је рекао председник Вучић, циљ бити да политичари одговарају, уз алузију да су у случају Булевара краља Александра „жртвовали возача Бјелића“, а да су милиони остали у џеповима „газде“.
Српска напредна странка већ дужи период јавно упире прст у највише носиоце претходне власти оптужујући их да су имали приватне фирме које највећи бизнис праве с државним и јавним компанијама Србије. Јавности се предочавају подаци да су четири компаније у власништву Драгана Ђиласа од 2000. до 2003. године оствариле пословни приход од два милиона евра, да су од 2004, када је Ђилас дошао на власт, до 2007. оствариле пословни приход од 14 милијарди динара, а од 2008. до 2012. више од 32 милијарде динара. У ствари, те четири фирме од 2000. године оствариле су пословни приход виши од 619 милиона евра, док је Ђилас „све време био на власти“.

ИЗВЕШТАЈ БАРАЋ Елем, управо ови подаци, које Ђилас и његови истомишљеници не демантују, потврђују поменуту тврдњу да је политика уносан бизнис. Најверодостојније је о томе својевремено говорила Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције Србије од 2003. до своје смрти 2012. године, тела које је основала Влада Србије.
У чувеном Извештају Савета од 2011. године, који почиње констатацијом да су медији под жестоким политичким притиском, Бараћева се жали да није никада успела да добије све податке које је тражила од РТС-а. Медијски јавни сервис је оценио да му се више исплати да плаћа пенале, него да Савету достави податке.
А за Бараћеву су, управо, били сумњиви ти путеви новца, иза којих стоји увезаност одређених фирми и политички утицај. У делу о РТС-у нарочито је апострофирала фирме које су биле везане за околину тадашњег председника Србије Бориса Тадића, чији профити су наједном почели енормно да се увећавају. Наравно да је именовала Срђана Шапера, Небојшу Крстића, Драгана Ђиласа, Бранимира Димитријевића Туцка (са РТС-а)… Шапер се обраћао Верици Бараћ због тога како је представљен у извештају. Просто, није хтео да буде идентификован као моћан човек. Извештај је показао како су сви ти људи направили одличан посао од тренутка када је Борис Тадић постао власт.
Савет је, једноставно, узео све податке из Трезора и тако дошао до податка колико се државног новца троши у медијима – што кроз директно власништво државе у медијима, што кроз разне пројекте које држава финансира, што кроз директне донације појединим медијима. Тако се дошло до суме између 40 и 50 милиона евра. С обзиром на то да је укупно медијско тржиште у то време вредело 160–170 милиона евра годишње, несумњиво је да се преко овог великог новца утицало на уређивачке политике у медијима.
По подацима из Трезора и из министарстава, „скоро четвртина новца који иде за оглашавање у медијима долази из буџета. И то је моћан начин како се контролишу медији“, навела је тада Верица Бараћ.
Врло је пластичан пример из Извештаја о акцији „Очистимо Србију“. Акцију је покренуло Министарство животне средине и просторног планирања а Република Србија је под координацијом Министарства акцију поставила као један од својих приоритета. Тако се открило да је дневни лист „Блиц“ добио позамашна средства за истраживање у оквиру пројекта, али да тог истраживања нема. Али се уочава да, од тренутка када је министар Оливер Дулић озваничио акцију, „Блиц“ нападно позитивно пише о њој. За Бараћеву била је то куповина пропаганде парама државе у корист министра, што је незаконито. Додуше, овај министар ће се појавити на суду, али због случаја „оптичких каблова“ чији процес још није окончан.
А што се тиче медија, познато је да скоро нико у то време није смео да објави извештај, „испљуван“ од стране људи из власти као нетачан. Колико су медији били под контролом говори, рецимо, податак да нико, баш нико, није смео ништа да напише о новом браку Драгана Ђиласа или да објави фотографију с његовог венчања.
Сви прозвани у Извештају Савета Верице Бараћ никада нису званично оповргли тврдње Савета, тако што би изнели све податке у којима би се показало шта је тачно, а шта не.
Онда на сцену ступа Српска напредна странка која још у предизборној кампањи најављује да ће јој један од приоритетних задатака бити да на дневни ред Владе Србије или Скупштине стави Извештај Верице Бараћ. Међутим, то никада није учињено. Све се, до последњег хапшења, сводило на медијске оптужбе, тако да смо остали ускраћени за, рецимо, податке: да ли су Срђан Шапер и Небојша Крстић (сада један од грлатијих бранитеља ове власти) законито пословали и обогатили се.
Отуда и спочитавања јавности да власти сад одговара да „прогони“ Ђиласа, што и Ђилас обилато користи да се и сам позове на политички прогон, за нешто што се догодило пре десет година. Он се не осећа кривим, по систему: докажите ми ако можете, што и није у склада с позивом политичара чије деловање треба да буде засновано на високим моралним начелима и у складу с јавним, а не личном интересом.
Ту се враћамо на правни терен процеса који обухватају „ситну боранију“. Или, како је то политички неспретно наговестила и премијерка Ана Брнабић, жалећи што је Ђилас „подметао друге да потписују“, па сада не може против њега да се води истрага.
Сви као да су заборавили да је против Мирјане Марковић, удовице Слободана Милошевића, у Вишем суду вођен поступак због утицаја на владину комисију да незаконито додели државни стан дадиљи њеног унука. Трајао је 15 година и окончан не пресудом већ смрћу Мирјане Марковић.
Закон каже: Подстрекавање (члан 34 КЗ) постоји у случају умишљајног навођења, подстрекавања другог лица на извршење кривичног дела. Оно се састоји у психолошким делатностима утицања на вољу другог лица које се манифестује у стварању нове или учвршћивању постојеће, али недовољно чврсте и колебљиве одлуке код другог лица (подстрекнутог или извршиоца) да предузме делатност којом ће извршити кривично дело. Занимљиво да то Ђиласу нико не пребацује. Ваљда, што не може да се докаже.

[/restrict]