КАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ БЛИСКОГ ИСТОКА?

После изјаве израелског премијера Бењамина Нетанијахуа, да намерава да прошири територију своје држава на долину Јордана, светске медије заинтересовала је не само судбина Палестинске аутономије него и целог региона

Аналитичари сматрају да је Израел одабрао погодан тренутак да прошири свој суверенитет на нове територије, пошто исправно процењује да арапске државе нису у стању да пруже отпор. Отуда наслови „О садашњости и будућности Блиског истока“, „Будућност држава Блиског истока“, „Мењајући Блиски исток“, „Русија и будућност Блиског истока“, „Криза арапског национализма“, „Крах арапске маште: Каква будућност чека националне државе Блиског истока?“ итд.
Током протеклих деценија израелско-палестинског конфликта арапске државе су се ујединиле у подршци Палестинцима и стварању палестинске државе. Међутим, после Арапског пролећа 2011. године у први план избијају три питања која су разбила јединство Арапа, а још нема назнака да се ишта мења у њихову (арапску) корист. То су претпостављена опасност од Ирана, ширење тероризма и појава политичког исламизма.
Историјски гледано, задатак промоције мултилатерализма на Блиском истоку поверен је двема арапским институцијама: Лиги арапских држава (ЛАД), која промовише сарадњу о политичким, економским и културним питањима, и Савету арапских држава за сарадњу у Персијском заливу, који се углавном фокусира на економска питања. Упркос свим разликама између две организације, оне су позване да одрже јединство међу арапским земљама у критичним питањима, као што су сузбијање Израела и спречавање сукоба између земаља чланица, али то не чине, пише Џасмин М. Ел Хамал у чланку објављеном на америчком порталу „Проџект синдикејт“.

[restrict]

ПОСЛЕДИЦЕ АРАПСКОГ ПРОЛЕЋА Наравно, жеље су једно, а политичка реалност друго. Арапско пролеће је разбило традиционалне савезе на Блиском истоку и створило обрасце регионалне сарадње по вољи САД и Израела, који су се показали отпорни на арапске тежње да их замене.
Прво, владе арапских држава које су под утицајем САД и Израела почеле су да мењају свој традиционални поглед на низ важних регионалних питања, па сада активности Ирана у региону посматрају као фундаментализам, тј. политику која угрожава интересе сунита. На овај начин је створено непријатељство између Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) с једне стране, и Ирана с друге, што је замаглило традиционалну политику ширења Израела на Блиском истоку. Иран је тако постао разлог што је неколико влада арапских држава почело да сарађује с Израелом, како би се супротставили „иранској опасности“. Ова доста тајна сарадња подигнута је на нови, виши ниво у фебруару 2019. године на конференцији посвећеној борби с Ираном, а коју су организовале САД у Варшави, и коју је израелски премијер Бењамин Нетанијаху дефинисао као суштинску, јер је направила „продор у арапско-израелским односима“. Ова сарадња ће јачати, предвиђају аналитичари, онолико колико буде јачао конфликт Саудијске Арабије и Ирана.
Друго, претње од џихадистичког тероризма на Блиском истоку усложњавају сукоби у Сирији и Либији. Бројни напади догодили су се у Египту, Тунису, Јордану. Све је то кварило односе у Арапској лиги. На пример, након што је бивши либијски вођа Моамер Гадафи жестоко сузбио побуну која је у његовој земљи започела почетком 2011, Лига се залагала за одстрањивање Либије из организације и активно је подржала свргавање Гадафија од стране НАТО-а и тзв. либијских побуњеника.
Убрзо након тога припадници Лиге осудили су сиријског председника Башара Асада због ширења тероризма у региону и избацили Сирију из организације. Данас су мишљења учесника Лиге подељена о питању чланства Сирије. Неколико арапских сунитских држава снажно се противи, тврдећи да је Асад дозволио Ирану да прошири свој утицај у региону и могућности шиитских партија, укључујући Хезболлах у Либану, а који представљају директну претњу њиховим режимима. Међутим, владе Ирака и Туниса не мисле тако и чак су позвале Сирију да обнови чланство у организацији.
Коначно, ширење политичког ислама од Арапског пролећа до данас, укључујући учешће исламиста у изборима као што ј то било у Египту и Тунису, појачало је регионалне поделе. У страху да исламисти учвршћују своје положаје, власти Египта, Саудијске Арабије и УАЕ учиниле су заједничке напоре да зауставе растући регионални утицај група као што су Муслиманска браћа. Најупечатљивији пример је свргавање 2013. године тадашњег председника Египта Мохамеда Мурсија, који је био представник Муслиманске браће и први демократски изабрани председник земље. Свргавањем Мурсија дошло је до новог раскола у арапским земљама, будући да су Саудијска Арабија и Емирати подржали овај корак, а Катар се томе снажно успротивио.
Горенаведене околности поделиле су Арапску лигу, али су и посејале раздор у Савету арапских држава за сарадњу у Персијском заливу. Конкретно, Саудијска Арабија, Бахреин, Емирати и Египат, који нису део Савета, успоставили су политичку и економску блокаду Катара 2017. године, рекавши да Катар подржава регионални тероризам и скрива исламисте у Дохи. Блиске везе Катара а Турском и Ираном такође су извор регионалних тензија.

ТРАМПОВ БИЛАТЕРАЛИЗАМ Колапс традиционалног мултилатерализма на Блиском истоку поклопио се с приметном променом у приступу Сједињених Држава региону под америчким председником Доналдом Трампом. Његов претходник, бивши амерички председник Барак Обама, снажно се залагао за мултилатерализам и стварање коалиције, што је на крају омогућило закључивање нуклеарног споразума с Ираном 2015. године. Трамп пак с поносом изражава свој презир према мултилатералним институцијама и преферира однос с партнерима истомишљеницима (као и противницима) на билатералној основи. А због Трамповог противљења Ирану, Сједињене Државе су се придружиле антииранском регионалном блоку.
Политика Трампове администрације повећава вероватноћу да ће арапске владе наставити сарадњу са специфичним регионалним савезницима на кључним питањима, не покушавајући да постигну шири консензус унутар Лиге арапских држава и Савета арапских држава за сарадњу у Персијском заливу. Изгледи за арапско јединство су, дакле, прилично суморни.
Портал „Раи ел јум“ (близак шитиима) тим поводом наглашава да арапски режими преживљавају кризу и да је самим тим будућност Блиског истока неизвесна (услед одсуства стабилне власти). Наравно, портал оцењује да иза свега стоје ционисти. „Америчко-ционистичка оса је савез у који улазе САД, израелски окупатори и неки арапски режими, а свиме руководе ционисти из Беле куће и Тел Авива.“ Овај савез за изазивање хаоса на Блиском истоку испочетка је био тајни, али га је „одао“ израелски премијер Нетанијаху, после потписивања гасног споразума с Египтом. Портал у савезнике циониста сврстава и Јордан, који је такође потписао гасни споразум с Израелом. На тај начин се показује да постоји тајни савез између америчко-ционистичких снага и неких арапских режима, који су се ставили у службу безбедности Израела. Залог ове безбедности су анексија додатних окупираних територија (долина Јордана) и борба са Ираном и његовим савезницима, који представљају претњу националној безбедности ционистичког савеза и америчкој хегемонији.
Међутим, поставља се питање шта ће остати од мира после анексије Голана и долине Јордана од стране Израела која представља 30 посто територија западне обале? Шта ће бити с владама које су се дале на милост и немилост ционистичког режима? Шта ће бити с два милиона људи који ће, у случају израелске анексије поменутих територија, постати избеглице (толико Палестинаца има у три регије на које Израел хоће да прошири свој суверенитет)? Хоће ли кренути ка Европи?
Иако Арапи, дакле, имају невероватно велики проблем који може довести до пропасти арапског света, Лига арапских држава разматра судске процесе против једног телевизијског канала, а уопште не намерава да на дневни ред стави најављене анексије арапских територија. За то време Израел правно, медијски, дипломатски и безбедносно делује на ширењу своје државе на нове територије. То говори и тумачење ширења Израела на нове територије Авигдора Ескина. Према овом аналитичару Декларација израелског премијера Нетанијахуа, о намери ширења суверенитета јеврејске државе на долину Јордана, неће изазвати буру и отпор када се реализује у пракси. Но тај корак тражи да се објасни Арапима Јудеје и Самаре (западне обале Јордана) шта значи и шта ће бити с арапским становништвом (око 500.000 Палестинаца).
Ескин подсећа да је као резултат договора Израела с Арафатом (представником Палестинаца) ова територија подељена на три дела. Прва под контролом Израела (сви јеврејски градови и села). Друга зона са заједничком управом, а трећа под пуном контролом Палестинске аутономије. Међутим, недавно је Трамп отказао даље финансирање Палестинске аутономије (40 милиона долара годишње), што је довело до вакуума власти. Другим речима, аутономија на чијем челу је тренутно Махмуд Абас неће трајати дуго. На тај начин све је спремно да Израел успостави пуни суверенитет.
Према писању „Вашингтон поста“, пројект државе Палестине затворио је лично Доналд Трамп. Наиме, лист пише о плану мирног регулисања израелско-арапског конфликта, чија је главна садржина одсуство палестинске државе, јер сматра да је поред двадесет земаља нова држава сувишна. Трамп је мировни план назвао „планом века“ за Блиски исток. За Палестинце Јудеје и Самарије предвиђа се аутономија и привлачење страних инвестиција. Пуна државност се не предвиђа као „неактуелна“. Ради се дакле о 6.000 km2 заједно са Источним Јерусалимом (не улазе сектор Газе и Голанске висоравни). На тој територији живи око 500.000 Арапа и око 900.000 Јевреја.
Да ли ће дакле план Доналда Трампа бити „посао века“ за Израел и његове арапске суседе? Израелци верују да хоће, јер су владе арапских држава слабе и подељене, што даје шансу проширењу. Председник Палестинске аутономије Махмуд Абас је против „посла века“ и спрема се на пут у Москву да, како пише „Џерузалем пост“, затражи помоћ у одбацивању „мировног плана“ САД, али и да спречи нова досељавања Јевреја из Русије у Израел.
А шта са Арапима који не прихватају израелски суверенитет? Најједноставније решење је да им се врати јорданско држављанство. Иако Хашемитска монархија не жели да становницима Јудеје и Самарије додели држављанство, амерички председник има аргумената да Јордан примора да то учини. Дакле, они би остали да живе у својим кућама уз висок степен независности локалних органа власти, а могу да гласају на изборима у Јордану.
Друга варијанта је размотрити формирање кантона у местима где Палестинци чине већину, што би им омогућило да живе спокојно, док би Израел контролисао сферу безбедности и границе (укључујући луке и аеродроме).
Ту су и трећа и четврта опција мирног прихватања израелског суверенитета, али то зависи од спремности Арапа Јудеје и Самарије и арапског света у целини на мир с Израелом. Међутим, има арапских држава које нису спремне на то. У томе је проблем, закључује Авигдор Ескин.
На другој страни арапске државе Блиског истока преживљавају кризу и идентитета и политичке идеологије и то у најоштријим цртама. Види се да државе овог региона немају визију. Политички ислам, који је био алтернатива званичним идеологијама, дискредитован је делима екстремиста, а панисламске идеје не могу да превазиђу међудржавна и међуетничка разногласја. Стога се поставља питање који идеолошки пројекат би данас одговарао јединственом и мирном Блиском истоку?
Распад јединства и моћи арапског света на Блиском истоку започет је демонтажом државности Ирака, после агресије САД и њихових савезника 2003. године. Америчка агресија на прилично перспективну арапску државу подрила је ослонац савременог арапског света и обесмислила арапски национализам (који није ујединио Арапе и покренуо масе на одбрану Ирака), а конфликт у Сирији је претио да се и дефинитивно сруши, јер би потом страдали Либан и Јордан, а онда би настала општа пометња на Блиском истоку. На велику срећу Арапа умешали су се православна Русија и шиитски Иран, те је катастрофа избегнута.
Багдад и Дамаск су у историји арапског света имали кључну улогу у ХХ веку, јер су ови градови били престонице арапског национализма. Он се „истопио“ у тзв. Арапском пролећу, а без њега нема покретачке силе и развоја региона. Наиме, гашење идеја арапског национализма није значило само крах једне идеологије и система вредности већ и смањење државотворног потенцијала (до потпуне деградације) и ефикасности државних управа и институција. Неке државе су опстале само захваљујући армији која је преузела улогу политичког фактора. Једноставно, види се да арапски свет нема лидера и да је у идеолошки и вредносно у слепој улици.
Због тога аналитичари портала „Ислам тудеј“ предвиђају да ће бити још горе, јер САД и Израел не желе само да сузбију Иран већ да он ишчезне. Потребан им је сасвим други Иран, као и друга Либија, други Ирак, други Авганистан, друга Сирија… Због тога будућност Блиског истока није светла, као ни будућност постојећих арапских држава.

[/restrict]