КАКО ВИРТУЕЛНА СУПЕРДРЖАВА ТРЕНИРА СТРОГОЋУ

ФЕЈСБУКОВИ „СТАНДАРДИ ЗАЈЕДНИЦЕ“

У протеклих неколико месеци били смо сведоци масовног брисања неподобних видео-снимака, мимова и коментара, немало актера привремено или трајно је удаљавано с мрежа због својеврсног „вербалног деликта“, а слобода говора и изражавања у виртуелном простору пала је на најниже гране још од почетака интернета током 1990-их. И српска фејсбук заједница у последње време је на појачаном удару администрације, а профили виђенијих и утицајнијих српских родољуба блокирани су и брисани често и без конкретног повода и објашњења

Лето које је на измаку, осим по тропским врућинама и успешним европским квалификацијама два наша највећа фудбалска клуба, памтићемо и по драстичном порасту цензуре на интернету и друштвеним мрежама. У протеклих неколико месеци били смо сведоци масовног брисања неподобних видео-снимака, мимова и коментара, немало актера привремено или трајно је удаљавано са мрежа због својеврсног „вербалног деликта“, а слобода говора и изражавања у виртуелном простору пала је на најниже гране још од почетака интернета током 1990-их. У овој дигиталној „црној књизи цензуре“ посебно поглавље треба посветити Фејсбуку, водећој глобалној друштвеној мрежи и технолошком гиганту који се полако, али сигурно претвара у једног од главних гушитеља слободе мишљења и заклетог непријатеља истине. Да је Џорџ Орвел неким чудом поживео још седамдесетак година и да је доживео да види оно што Фејсбук данас ради, сасвим је сигурно да би осетио понос због тога што је у свом визионарском, антиутопијском роману „1984“ предвидео неке психолошке методе којима ће се Фејсбук служити у будућности, али и извесно жаљење што није био у стању да замисли до које мере ће их, на чисто техничком нивоу, Закербергово чедо довести до апсолутног савршенства перфидности.

ВЕЛИКО ЗАКЕРБЕРГОВО ПОКАЈАЊЕ Од тренутка када је оснивач и власник Фејсбука Марк Закерберг изведен да сведочи пред америчким Конгресом, где је у априлу 2018. био изложен прилично непријатним питањима у погледу метода којима се његова компанија служи при прикупљању приватних података својих корисника и њиховој документованој комерцијалној злоупотреби, било је јасно да је „дубока држава“ прилично незадовољна његовим доприносом заједничкој, глобалистичкој агенди. Закерберг, по мишљењу одређених либералних америчких конгресмена, није довољно учинио на сузбијању локалних „екстремистичких група“ и политички некоректних идеја, као што су противљење неконтролисаној имиграцији и отпор пропагирању хомосексуализма, већ је, вођен искључиво мотивом профита, пустио да оне бујају и неометано се шире по његовој мрежи. На душу му се стављала и веза с контроверзном „Кембриџ аналитиком“, британском консултантском фирмом, наводно повезаном с руским обавештајним службама, која се користила подацима корисника добијеним од Фејсбука како би, путем прецизног таргетирања бирача и ставова које заступају, потпомогла победу Доналда Трампа на председничким изборима у САД 2016. и кампању за излазак Британије из Европске уније.
Да је спреман да се покаје и идеолошки поправи, Закерберг је показао годину дана касније, приликом хапшења оснивача „Викиликса“ Џулијана Асанжа у амбасади Еквадора у Лондону, када је упрегао огромне капацитете своје мреже како би донекле амортизовао одијум и негодовање светске јавности због овог незаконитог и дивљачког чина британске полиције. Многе странице које су ватрено подржавале Асанжа и „Викиликс“ биле су тада блокиране или брисане, а свима другима који су иоле критички размишљали о тој здруженој акцији англо-америчке коалиције био је ограничаван домет објава и постова. Употребом софистицираних алгоритама било је могуће учинити да се објаве о Асанжу појављују на feed-овима оних корисника који су већ идеолошки профилисани као противници глобализма и америчког интервенционизма, док су на екранима оних неутралнијих и мање политички опредељених оне биле потпуно невидљиве. Било је битно спречити да Асанж као мартир слободе говора не стекне нове присталице, али и да та цензура не буде превише очигледна. Другим речима, све је деловало као потпуно редовно стање, иако је у стварности спровођена селективна, „пузајућа цензура“, како је ове методе у рукавицама својевремено крстио Ноам Чомски. Могућности Фејсбука да у сваком тренутку контролише шта ко може да види, као и да различите садржаје приказује различитим људима отворила је могућност селективног приказивања и сакривања информација, што је идеално оруђе за интелигентније и елегантније облике цензуре који су старијим, традиционалним мас-медијима попут радија и телевизије потпуно недоступни.

БЕЗОБАЛНА МОЋ МОДЕРАТОРА У овом изнуђеном пословном заокрету, манипулација са селективним приказивањем садржаја била је праћена и пооштравањем тзв. „стандарда заједнице“ који су регулисали шта је било дозвољено писати и објављивати на мрежи, а да то не буде оквалификовано као екстремизам, промоција насиља и криминала, говор мржње или скаредно и сексуално експлицитно понашање. Кршење ових стандарда повлачило је брисање објава и слика, али и казнено изопштавање из „заједнице“ које је могло потрајати од једног до тридесет дана. Ако корисник настави да пркоси администрацији, односно ако не развије пожељну способност за аутоцензуру, било је предвиђено да блокада постане трајна, то јест да дође до брисања профила. Имајући у виду колико дефиниције и квалификације ових недозвољених радњи зависе од субјективне процене, цивилизацијских и културолошких специфичности и контекста у који се дело ставља, јасно је да је Фејсбук администраторима и модераторима садржаја дата огромна моћ у руке, али и подједнако велика одговорност која је прати. Због тога су организовани посебни курсеви обуке модератора унутар Фејсбука, написана су врло детаљна упутства за сваку замисливу ситуацију, но упркос свему, због бескрајно сложене природе људских односа и непредвидивости њихових међусобних интеракција, у крајњој инстанци, одлуке су ипак биле препуштене људском фактору.
Ту негде долазимо и до нашег, српског случаја. Наиме, постало је више него очигледно да је српска фејсбук заједница у последње време на појачаном удару администрације. Још од изрицања пресуде Радовану Караџићу у марту ове године, а нарочито током летњих месеци обележавања неуралгичних годишњица прво Сребренице, па затим „Олује“, готово свака политичко-историјска објава која није била у складу с хашком интерпретацијом наше савремене повести била је цензурисана и уклањана. Многи профили виђенијих и утицајнијих српских родољуба блокирани су и брисани често и без конкретног повода и објашњења, а било каква, па и најблажа реакција на најстрашније претње и увреде хрватских, бошњачких и албанских провокатора и тролова обично се, интервенцијом администрације, завршавала неповољно по српску страну. Нарочито се чини да је Фејсбук болећив према хрватском (читај: усташком) државном пројекту, јер о Бошњацима и Албанцима још увек можете написати понешто колико-толико критички интонирано, док се свако мало оштрије помињање наших „западних сусједа“ третира као озбиљан прекршај. Тако је аутор ових редова доживео да буде блокиран на месец дана због коментара да су „Хрвати поремећен народ, јер својатају туђе великане попут Николе Тесле, Руђера Бошковића, Дијега Марадоне или Марка Пола“. Дакле, није била у питању никаква претња насиљем нити тешка увреда већ обична констатација праћена аргументацијом. Занимљиво је да су само неколико редова изнад тог дословно преписаног и проскрибованог коментара стајале уобичајене хрватске претње клањем деце и јамама у стилу Јасеновца које су Фејсбукови модератори изгледа превидели, а њихове ауторе поштедели било какве санкције.

КООРДИНИСАНА АКЦИЈА ЈУТЈУБА И ФЕЈСБУКА Ако негде и можемо да разумемо зашто су за Фејсбук спорни догађаји из југословенских ратних сукоба 1990-их, заиста је тешко објаснити шта је то што је „противно фејсбук стандардима“ у потреби Срба да негују сећање на своје пострадале сународнике по бројним стратиштима из Другог светског рата. Како се под „говор мржње“ може подвести обележавање Дана светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких и вршење службе за зверски побијене Србе у овом херцеговачком селу, где су усташе од 1.000 становника за само неколико дана августа 1941. убиле чак 850, и то углавном жена и деце које су живе бацали у јаме. Па ипак, Фејсбукови администратори су упорно брисали све објаве које су позивале на ово обележавање, као и накнадне прилоге са ове тужне манифестације. На сличан начин, у координисаној акцији Јутјуба и Фејсбука, систематично је уклањан и снимак емисије медијске куће „Центар“ у којој је редитељ и публициста Драгослав Бокан нарочито потресно говорио о страдању српске деце за време НДХ. Ако се за Бокана и може основано помислити да би, као прононсирани српски националиста, могао бити необјективан и пристрасан када говори о страдању свог народа, то се никако не може рећи за др Гидеона Грајфа, светски познатог истраживача Холокауста са огромним искуством и угледом а који је ове године објавио књигу „Јасеновац – Аушвиц Балкана“, дело које на више од 700 страна језиком чињеница и докумената разоткрива истину о варварским методама ликвидације Срба, Јевреја и Рома у озлоглашеном усташком логору смрти. Без обзира на репутацију доктора Грајфа, Фејсбук рутински уклања изводе и одломке из његове књиге, нарочито када су праћени фотографијама масакрираних Срба, које су махом потекле из немачких и италијанских архива. У таквим приликама Фејсбук се правда потребом да узнемиријуће садржаје држи подаље од очију малолетника и осетљивих особа, али и ту се јасно очитава њихово лицемерје и неискреност, јер је модераторима доступна опција да ставе упозорење и одређени садржај означе као „експлицитан и потенцијално узнемирујући“, али га истовремено и оставе на платформи. Довољно је сетити се колика се бура подигла када је Фејсбуков алгоритам својевремено због голотиње уклонио чувену слику деветогодишње вијетнамске девојчице која нага бежи из села запаљеног напалмом. Тада се у западним интелектуалним круговима покренула велика полемика о контексту и поруци фотографије, односно неспособности вештачке интелигенције да адекватно процени исте, па је слика експресно враћена уз извињење, а ми смо добили потврду да је чак и жртве америчких злочина могуће приказивати, хуманизовати и индивидуализовати, док изгледа једино усташке жртве остају невидљиве и неименоване.

У ГЛАДИЈАТОРСКОЈ АРЕНИ НЕМА ФЕР БОРБЕ У покушају да објасне овакав маћехински однос Фејсбука према српској верзији истине, многи су поверовали у урбану легенду да је административни центар Фејсбука за Балкан тобоже лоциран у Загребу и да у њему раде искључиво Хрвати. То је бува коју су пустили одређени хрватски портали, али треба рећи да је у питању непоуздана информација коју је готово немогуће проверити. Наиме, политика фирме је да не открива локације својих центара, а та одлука додатно је оснажена након пуцњаве у априлу 2018. када је једна нервно растројена жена ранила троје људи у седишту Јутјуба у Калифорнији јер је била незадовољна радом овог видео-сервиса. Апсолутно сви запослени у таквим тајним корпоративним установама имају потписане уговоре у којима се обавезују да неће откривати никакве детаље везане за рад компаније. С друге стране, сасвим је могуће (па чак и вероватно) да никакав регионални Фејсбук центар не постоји, односно да се наш регион покрива из центара у Западној и Источној Европи (где је наводно онај у Даблину највећи), наравно уз помоћ модератора који познају наш језик. У тој варијанти, није тешко претпоставити да су већина запослених у том центру хрватске националности, а да истовремено, међу ретким Србима, доминирају национално индиферентни и аутошовинисти. Треба истаћи да не постоје економски разлози због којих би Фејсбук могао да фаворизује Хрвате наспрам Срба. Као платформа која приходе обезбеђује искључиво од реклама, Фејсбук изнад свега цени масовност и присутност. У обе ове категорије, Срби убедљиво „шију“ Хрвате, ем нас има двоструко више (3,2 милиона профила наспрам 1,7 милиона), ем проводимо просечно 30 одсто више времена активно на Фејсбуку.
Ваља имати на уму и да је Фејсбук ипак симбол америчке меке моћи и продужена рука вашингтонске и бриселске „дубоке државе“ и да, како је показао Слободан Стојичевић у својој изузетној студији Мрежни рат против Срба, већ постоје разрађене интернет-методе и стратегије манипулације индивидуалном и колективном свешћу попут миметичких ратова, бихејвиористичких таргетирања и тзв. револуције плишаних лутака, које су годинама припремане у пентагонским институтима, ЦИА психолошким лабораторијама и think tank-овима. Можда је Закерберг у почетку, да би придобио кориснике, покушавао да пружи илузију слободе и непристрасности, али сада је већ истина о правој природи ове друштвене мреже готово у потпуности огољена. У таквим околностима, није ни реално очекивати демократичност и фер борбу идеја у једној гладијаторској арени у којој нам је унапред намењена улога хране за лавове. Ипак, не смемо очајавати или одустајати, већ стоички прихватити двоструке аршине и тенденциозну цензуру као нешто сасвим нормално и трудити се да, упркос томе, паметно искористимо све пукотине у систему и широке могућности које ова виртуелна супердржава са преко милијарду „грађана“ још увек пружа за остваривање циљева, како личних, тако и отаџбинских.