Почетна / Култура / ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ – САМА СЕБИ

ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ – САМА СЕБИ

Филм „Жао нам је што смо вас пропустили“

У свом новом филму у стилу Виторија де Сике, Кен Лоуч је опет, у свом типичном издању, пружио потресни, мрачни, изузетно реалистични и моћно отрежњујући поглед на тежачки живот свих слојева британске радничке класе, живот испуњен константним понижењима, робовласничким искоришћавањима и сваковрсним социјалним неправдама које се неминовно преламају и на породицу, разарајући тако читаво друштво изнутра

Три године пошто је у Кану тријумфовао својом тешком савременом социјалном драмом „Ја, Денијел Блејк“, енглески ветеран Кен Лоуч се, чак и са сломљеном руком у гипсу, појавио нa овогодишњем фестивалу на коме је поново његово остварење добило место у главном такмичарском програму, дело са још једном једнако туробном савременом темом што описује свакодневни живот милиона „обичних“ људи иза те дивне завесе савршено уређеног западног раја у који по сваку цену хрле милиони. Слика је то застрашујуће борбе за опстанак у џунгли лажне цивилизације у којој живимо. Борбе која је намештена од старта и у којој су правила игре тако установљена да они који допадну дна никада из њега не изађу.
У стилу кваке 22 Главни јунак ове приче и његова породица из дуга који су упали после велике економске кризе 2008. године не да нису успели да се извуку већ су, у стилу кваке 22, у немогућој борби за опстанак током времена још горе заглибили. А то се потресно и разорно одразило на односе у породици која је, како се то помодно каже, постала потпуно нефункционална. Радња се дешава на северу Енглеске, у Њукаслу. А одвија се у истоветном маниру било где на свету. Ко год је, рецимо, и овде, код нас,
потражио посао преко огласа сигурно је наишао на „послодавце“ који нуде хонорарни посао на проценат који треба да обављате сопственим колима. У овој причи бивши грађевински радник који је доживео финансијски колапс после кризе 2008. и деценију касније је на ивици опстанка и у дуговима. Он проналази такав посао и са газдом склапа погодбу која се тамо назива „уговор од нула сати“. Другим речима, нико није обавезан да било коме било шта обезбеди. Послодавац није обавезан ни на каква давања свом раднику. Чак ни на минимум сати које овај треба да одради, а радник може да одбије било коју понуду послодавца. Јунак Лоучове приче је пристао на овакав уговор и на такву врсту посла која му не доноси редовне приходе већ хонораре од посла до посла, у његовом случају од испоруке до испоруке. И још је под притиском да његове испоруке морају да буду обављене дословно у секунду тачно како је захтевао наручилац. Да би то постигао и да би био ефикаснији у одрађивању што више испорука, он одлучује да набави нови комби, а да би га купио, морао је да прода женина кола која су јој била потребна за њен посао, за њен део свакодневног пакла хонорарне сестре што помаже старима и тешко болеснима по кућама. Наравно, таква комбинација им доноси нове невоље и још веће дугове чија се тежина прелама на све чланове породице и односе свих у њој, посебно на двоје деце, на свој посебан начин изгубљених и разочараних тинејџера. Све ове тегобе, неправде и нерешиви проблеми погибељно се преламају на породицу разарајући тако читаво друштво изнутра. Намеће се утисак да је створен систем који безумно разара сопствено ткиво. Као да некада моћна империја узвраћа сама себи ударац.

Свој рад никада није подредио диктатима тржишта, правилима и захтевима шоу-бизниса или било каквим материјалним уступцима. И увек се бавио кључним темама и проблемима појединаца уклештених у неправдама свакодневне борбе за опстанак наметнуте од стране неправичног система: Кен Лоуч

Живот просечне британске породице нижег слоја

Лоуч је врло животно и непристрасно, најпре са циљем да у документаристичком стилу (главна јунакиња је намерно изабрана међу почетницама) буде уверљив и природан, показао како изгледа живот просечне британске породице нижег слоја (мада ни онај такозвани средњи не пролази много боље). Критика је углавном на страни овог филма који је тренутно још увек у фази фестивалског живота и нигде још није ушао у редовну дистрибуцију. То ће се десети тек после острвске премијере крајем године. Наша публика „Жао нам је што смо вас пропустили“ недавно је могла да види на фестивалу на Палићу. Показивање овако бруталне слике живота на Западу, у озбиљно развијеној земљи каква је Велика Британија, делује и застрашујуће и разочаравајуће. И никако није лако за гледање. Лоуч је успео да његов филм буде слика стварности која је опомена за друштво, али је у исто време веома хумана и дубоко емоционална. Тешко да данас у било којој кинематографији постоји аутор који инсистира на оваквој употреби покретних слика и који успева да снима игране филмове моћнијег утиска у својој социјалној поруци од било ког документарног приступа. Кен Лоуч је посветио своју вишедеценијску каријеру мисији сецирања западног друштва и остављања поколењима реалистичног записа о истинском животу најбројнијег дела становништва једне од најразвијенијих капиталистичких држава. И у тој је мисији потпуно успео. Његов је реализам поштен у смислу да га у својим кадровима никада није употребио у политичке сврхе већ само као опомињућу разгледницу савременог живота у коме „уживају“ милиони. Како он, а и неки његови критичари, рекоше, та је слика у суштини ткиво британског друштва. Други су хвалили глумачки допринос реалистичности овог филма, а што је опет нека врста Лоучевог модуса операнди пошто је увек инсистирао да његови протагонисти буду пре типични представници друштва но припадници свуда препознатљиве глумачке елите.
Лоуч је зашао у девету деценију живота. Почетком лета је напунио осамдесет три године. Снимио је преко педесет филмова који су током времена освојили стотинак награда у свету и на домаћем терену. Огроман је то успех с обзиром на то да свој рад никада није подредио диктатима тржишта, правилима и захтевима шоу-бизниса или било каквим материјалним уступцима. И увек се бавио кључним темама и проблемима појединаца уклештених у неправдама свакодневне борбе за опстанак наметнуте од стране неправичног система. Иако је веома широко залазио у друштвено ткиво своје земље, враћајући се понекад и у прошлост, Лоуч је у суштини увек остајао доследан тој једној идеји водиљи, том јединственом пориву да исприча причу појединца чији живот неправедно губи вредност и значај под друштвеним жрвњем у који је намештеном друштвеном игром сурово упао и из кога нема излаза. Лоуч је, иначе, изјавио промовишући онако повређен „Жао нам је што смо вас пропустили“ у Кану да је то његово последње присуство на овом фестивалу! Било би штета ако заиста буде тако. Надајмо се да је говорио само о свом присуству на фестивалима, а не о престанку рада. Мањак једног оваквог аутора у свету лажних вредности и уопште свеопштих лажи које су постале темељ манипулације моћника и самим тим ослонац квазицивилизације у којој живимо, био би не само страшан мањак у филмској продукцији отпора свему томе већ и несношљив недостатак и оно мало реалистичности која се ту и тамо нађе у светској филмској понуди.

Политичке поруке филма

Занимљиво је на крају поменути и нека актуелна политичка виђења на рачун порука које (евентуално) носи ново Лоучово остварење. Реч је и брегзиту као узрочном-последично генератору неправедног друштвеног устројства који Лоуч у свом филму приказује и критикује. Јер има осврта на судбину његових ликова као метафору актуелног друштвеног стања у Великој Британији, оног њеног дела у тзв. нижим слојевима, стања које је директна последица брегзита. Јер иако Британцима наводно останак у Европској унији није одговарао, управо су бројна правила која се тичу заштите радника уведена од стране те уније макар формално чинила правила друштвене игре макар мало поштенијим. Излазак из ЕУ је отворио врата некажњивом брутално експлоататорском виду капитализма чије последице Лоуч својом намерном немилосрдношћу према судбини својих ликова потенцира у овом филму. Иако се, додуше, на врло сличан начин Лоуч бавио социјалним темама и у својим ранијим филмовима, пре брегзита, сада се, ето, од неких, „између редова“, чита и антибрегзит порука. Тешко да је Лоуч правио разлику између милине од заштићености и бриге за радника коју је наводно инсталирало законодавство Европске уније и онога што је постојало, а сада само то остаје, унутар Велике Британије. Јер оба система су суштински израбљивачка и у сваком погледу нехумана када је реч о радничкој класи. Који је гори из перспективе некога који ће у оба случаја бити на ивици опстанка и није толико битно. И само тако треба гледати на поруке и овог и свих претходних Лоучових филмова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *