Почетна / Интервју / Горан Митић – Кога (и зашто) наука блефира?

Горан Митић – Кога (и зашто) наука блефира?

Би-Би-Си је недавно снимио филм на тему да ли је све што знамо о универзуму погрешно. Млади космолози и астрофизичари увиђају и све чешће говоре да нешто озбиљно не знамо, односно не разумемо јер нам се „ништа не слаже”. Грешка између рачуна и мерења је незамисливо велика – 10+120. Да ли је то довољно за озбиљан напад на теорије које готово скандалозно атакују на здрав разум?

Разговарала Дијана Ивановић

Јабуке су откако је света падале на Земљу, али су људи дуго морали да чекају да једна у право време падне на једну паметну главу и да то одлучи о стварању идеје о гравитацији. Дакле, ако је једна јабука била довољна да се открије сила гравитације, може ли исто тако поглед у једну велику ватру да изроди идеју о антигравитацији? Искуство нашег саговорника, физичара Горана Митића (1963, Ниш) као да то потврђује.
Једног дана, када је трчао око фудбалског игралишта на брду Чегар поред Ниша, угледао је како је недалеко, иза једног од голова, неки мештанин наслагао суве прутове винове лозе и запалио их. Био је сумрак, тако да се на затамњеном небу јасно истицала велика ватра чији су пламенови сукљали и до десет метара увис… О овом својеврсном откровењу, Митић данас говори: „Застао сам одушевљен, као дете, тим призором када ми је из дубине бића, као да ме је ударио гром, дошао унутрашњи глас – то је антигравитација. Језа ми је пролазила кичмом, цело тело ми је било под напоном, био је то прави струјни удар. То је тренутак када свим својим бићем знате да је спознаја која се десила истинита, то се не решава умом, то није ствар промишљања да ли је ово или оно антигравитација, то је одговор на потребу бића да сазна. Порука је примљена када ум није размишљао о ватри као феномену, већ у чистом уживању у величанственом призору.“
С Њутном смо почели да разумевамо аспект привлачења, а вама је изгледа дато да откријете другу страну медаље, аспект одбијања?
Суштина је да оно што зовемо масом јесте квалитет супстанце, материје. Она има особине привлачења када је довољно хладна, затим може да опада по свом квантитету, да уопште нема масу и да с повећањем температуре постаје одбијајућа. У гасовитом агрегатном стању се дешава та најфинија промена из привлачне у одбојну масу. Ватра је гасовити феномен и довољно је врела да је Земља одбија. Све оно што има одбојну масу с привлачном масом Земље прави одбојну силу. То видимо код електрицитета, иста наелектрисања се одбијају, а различита привлаче. Као и код свих других сила које смо спознали, код слабе, код јаке нуклеарне, код електромагнетне, и масене интеракције су привлачне и одбојне. Назвао сам то температурна релативност масе. Маса се мења у односу на температуру. Релативност масе познајемо кроз Ајнштајна, али ту је све релативно у односу на брзину. Температура и брзина јесу нераздвојиво увезане, све што је топлије има већу брзину, али температура није сила, она не може ништа да убрза, потребна је сила, антигравитациона сила даје убрзање.
Тврдите да су досадашње теорије којима смо дошли до црних рупа, тамне материје и тамне енергије погрешне, а све зато што нису имале силу антигравитације, којом се потпуно мења парадигма свемира. То што тврдите је много веће од револуције у науци, то само почиње астрофизиком, промена парадигме универзума је филозофски домен који утиче на све друге науке…
Наука је дошла до фиктивних објеката и појава које наводите а који не постоје, јер смо их увели само да би нам једначине биле задовољене. Основно ткање универзума није водоник, како се сматра, него је то течни кипући камен, магма, лава. На основу гравитације која се појављује ми сада детектујемо много више масе него што је видимо, па смо то назвали тамна материја. Али када заменимо водоник магмом, која је наравно много тежа, онда имамо и више од 100 посто масе, али сада треба да разумемо шта је права суштина и грађа звезде, да разумемо универзалну шупљост свих небеских тела. Звезде нису пуно тело од течног камена јер би онда свемир био претежак, а и не детектујемо толико гравитације. Звезде су шупље, имају унутрашњу комору. Кључање и ротација која ствара центрифугалну силу и кипљење мехурића ствара шупљину у звездама. Звезде кроз соларни ветар производе водоник, али нису сачињене од водоника који се фузијом претвара у хелијум и тако прави енергију. То је погрешна теорија.
Како се ствара шупљина у звездама и планетама?
Одавно сам схватио да један део мора да буде шупаљ, али нисам схватио како то тачно функционише док нисам погледао један видео-запис са свемирске станице „Мир“ на којој су извођени многи експерименти. Био је значајан експеримент с куглом воде пречника 2,5 цм у коју је убачена таблета са компримованим ваздухом. Када се таблета растворила, мехурићи ваздуха су се ослободили и услед ротације (кугла воде је ротирала у бестежинском стању) сакупили су се око осе ротације и направили један ваљак. Могло се очекивати да ће мехурићи напустити течност као што се то дешава када сипамо воду у чашу, јер они из средине с већим притиском иду у средину с мањим притиском. Међутим, у овом експерименту центрифугална сила, због ротације, прави мањи притисак око осе ротације, јер што је већа удаљеност од осе ротације то је центрифугална сила већа па је и притисак већи. Када се та логика примени на течну кипућу магму, мехурићи из ње ће се сакупљати око осе ротације и направити унутрашњу комору у којој ће се стално повећавати количина гаса. То повећање, гравитација до неке границе може да задржи, али једном тај притисак мора да се ослободи, а то се дешава тако што дуж осе ротације гасови пробијају на северном и јужном полу симултано и то је тај пулс који је примећен код неких звезда, и зато смо их и назвали пулсари. Актуелна астрофизика не препознаје механизам којим објашњавам функционисање звезда и зато не увиђа да су све звезде, у ствари, пулсари. Тврдим да су све звезде пулсари, као и наше Сунце, само што не можемо да га видимо изнад екватора, односно одозго или одоздо. Када узмемо у обзир да све звезде имају унутрашњу шупљину, онда више немамо проблем с превише масе, што би се десило када просто водоник заменимо течним кипућим каменом. Ово сазнање искључује потребу за тамном материјом.
А тамна енергија?
До тамне енергије смо дошли када смо хтели да установимо стопу успорења ширења универзума. Тада смо дошли до сазнања да не само да се и даље шири већ и да се шири све брже и брже, што је крајње изненађујуће, јер како нешто што је давно експлодирало може све брже да се шири, логично је да се ширење успорава. Е, онда је за кривца све бржег ширења проглашена тамна енергија. Она је опаснија од тамне материје зато што се увећава по квантитету, што значи да ће једног дана све бити њоме уништено. Али то потиче од неразумевања, да је ширење универзума последица дејства антигравитације, да свака звезда као пумпа испумпава свој гас око себе кроз свој соларни ветар, који је по својој природи одбојан, и како се одбија од матичне звезде, тако се одбија и од соларног ветра друге звезде. Али заправо у току је један метафизички процес, који на истоку зову „Брамин издах“, када из нематеријалног универзума у материјални упливава енергија. То је метафизички процес који материјалистичком науком не можемо нити да разумемо нити да објаснимо.
Званична физика то не говори…
Физика то не говори, и зато не може ни да напредује, јер је као и друге науке доминантно материјалистичка. Тако су изнедрене бројне погрешне теорије, спекулације. У физици идемо само путем честица, материјалисти хоће да се све сведе на материју, и да нас убеде да постоји само овај материјални свет, на начин којим га они дефинишу. А питање је одакле магнетизму или гравитацији енергија. Одакле телима енергија да увек нешто привлаче или одбијају, одакле им енергија за вршење рада? То је због уплива енергије из нематеријалног у материјално, јер читава материјална креација, универзум, пулсира у нематеријалном универзуму који га енергетски и информационо непрекидно подржава. То је оно што се од нас намерно крије, да не бисмо дошли до извора бесконачне слободне енергије, односно да не бисмо били слободни, што никако не би одговарало људима који контролишу овај свет.
Да ли је део поменуте игре обмане и наука, пре свега физика, према чијим теоријама универзум уопште не би требало да постоји и где је и само постојање универзума доказ да нам је теорија погрешна? Да ли је чињеница да видимо само непуних пет посто универзума?
Данас у физици званично важе концепти за које немамо никакве доказе. Експерименти ништа не потврђују а ми и даље гурамо ту причу о Великом праску, и бескрајно смо теоријски удаљени од онога што мерења показују. Нисмо спремни за велике промене и признање грешака као што је урадио Стивен Хокинг. Он је био најпознатији истраживач и заговорник теорије црних рупа, али је на крају рекао да је то једна велика заблуда и да црне рупе не постоје. Ипак о томе се мало зна, ако се не чита на маргинама. Нама се не дају права знања, није то само ствар физике, све природне науке су лоше постављене. Јер права знања могу да нас ослободе, права истина је најмоћнија. Давно сам као физичар приметио да је физика тако направљена да се иде из грешке у грешку, али увек у једном истом правцу, то није случајно. Када сам се запитао зашто су баш узели физику да је тако унаказе, погледао сам друге науке и видео да се то свуда радило. Све су науке свесно одведене у погрешном смеру од истине. Нису највиши облик тортуре војска и тенкови на улицама. Највећи облик тираније је када онај ко је поробљен не зна да је поробљен, а ми смо доведени у то стање. Наши умови су поробљени. Ипак излаз и ослобођење су у нама, односно нашој моћи.

Нajнoвиja aнимaциja Сунчeвoг сeвeрнoг пoлa Eврoпскe aгeнциje зa свeмирскa истрaживaњa пoтврђуje тeoриjу нaшeг физичaрa дa су свe звeздe пулсaри

 

Би-Би-Си је пре неколико година снимио документарни филм „Да ли је све што знамо о универзуму погрешно“. Млади космолози и астрофизичари увиђају и све чешће говоре да нешто озбиљно не знамо, односно не разумемо, јер нам се ништа из теорије не слаже с резултатима мерења. Грешка између рачуна и мерења је 10+120, незамисливо велика, да ли је то довољно за озбиљан напад на теорије које готово скандалозно атакују на здрав разум?
Неколико хиљада физичара доказује да су Ајнштајнова и Специјална и Општа теорија релативитета погрешне и то се игнорише. На факултетима и институтима када неки научник хоће да уради свој експеримент и потребна су му средства, добија одговор да нема средстава одвојених за то, али ако има пројекат који потврђује Ајнштајнову причу, ту има пара! На тај начин се финансира оно што треба да докаже нешто што је немогуће доказати. Јесте да је све у промени, да је све релативно, али математика која је дата је потпуно погрешна и нема везе с реалношћу. То се тако грчевито држи јер ако би се показало као нетачно, дошло би до ланчаног преиспитивања свега, а то је управо оно што се не жели, јер нисмо ми ти који треба да размишљају, роб не сме да размишља, него да извршава шта му се каже. Ово што наука сада ради је чисто блефирање, а када се дође у ту фазу, значи да је игра близу краја. То доводи до питања шта ми уопште знамо и имамо ли могућности да спознамо овај свет. Ми смо развили интелектуални ум јер смо га напунили информацијама и стекли утисак да све знамо, али интелектуални ум нема способност да разуме креацију. Мора да се оде на интуитивни ум, над ум и супер ум. Морамо да одемо на више нивое ума да бисмо могли да докучимо истину. То ће нам омогућити да променимо схватање себе и односа човека и универзума. Јер када умом посматрамо универзум, он је бескрајно велики, а када уђемо у духовно срце и ту остваримо свест о себи, ми онда читав тај материјални универзум видимо као малу лопту у бескрајном универзуму свести који ми отелотворујемо.
Можемо ли закључити да тврдите да је науци и уопште разумном поимању света и универзума потребна промена перспективе?
Људски ум није створен да води, он је створен да спроводи одлуке душе дате кроз наше духовно срце. Само да буде извођач онога што права божанска мудрост у нама налаже да урадимо, да би се остварила божанска воља у читавој креацији. А десило се да је ум преузео власт, одвојио се. То је као када би тинејџери преузели власт у кући и сада уместо да се купује права храна, одржава чистоћа и плаћају рачуни, тинејџери купују сокове, грицкалице, цигаре, играју игрице, праве журке. То се нама десило, ум је преузео контролу иако је потпуно некомпетентан, јер по дифолту нема потребну ширину и мудрост. Има све мање радости и среће, а све више стреса и убрзања. Економија није више ту да задовољава потребе људи, човек је постао шраф у машини економије. Гине од рада као прави роб да би економија била успешна. Планета Земља може да задовољи потребе и 30 милијарди људи, али не може похлепу само једног човека.
Ваша теорија није уобличена и представљена математиком. Због чега?
Никакву математику нисам хтео да правим док се са људима из космологије и астрофизике не договорим око логике ствари. Када се сложимо око логике, можемо обазриво да почнемо да правимо математику. Јер математика је постала врло опасна. Математичари у астрофизици су са својом науком веома моћни играчи. Тај проблем је имао Ајнштајн. Доста произвољно је писао једначине рачунајући да их нико неће решити, јер су то биле диференцијалне једначине другог реда које тада нико није знао да реши. Међутим, нашли су се неки паметни момци који су их решили, па је Ајнштајн после морао да се бори против решења својих сопствених једначина, јер нису одговарале његовој теорији релативности. Физичари мисле да ће им математика дати одговоре, али неће. Наравно, не говорим о инжењерској математици која је корисна и неопходна. Али ми смо отишли у математичке фикције, које су толико удаљене од реалности.
Не желим да се играм једначинама, нити себе сматрам довољно паметним за то, у ово треба да се укључи много умова паметнијих од мене. Ми смо због погрешних претпоставки ишли све дубље у грешку, односно с погрешним претпоставкама добијали смо погрешне резултате.
Овој теорији засад не треба математика већ разумевање да је то једноставно, логично и очевидно. Иначе, опет ћемо доћи у ситуацију да имамо велику грешку између рачуна и мерења. Нема математике док се не сложимо око логике. Ми смо се преиграли с математиком, зато смо ушли у црне рупе, у тамну материју и тамну енергију, у Биг бенг… С тим морамо да станемо. Принцип Окамове оштрице каже да је највероватније тачна теорија која је најједноставнија. Не знам ништа једноставније од овога што причам.
Јесте ли се наоружали стрпљењем и вером потребном за све фазе негирања радикално другачијих научних ставова који доносе нове парадигме? Спремни да будете извргнути руглу и подсмеху? Недавно је наш познати научник Милан Стеванчевић рекао о својој хелиоцентричној теорији, која потпуно негира принципе актуелне метеорологије, да је после 40 година истраживања сакупио мало грађанске храбрости да с теоријом изађе у јавност! А ви?
Процес игнорисања је нешто кроз шта мора да се прође. Ганди је говорио „Прво вас игноришу, па вас исмејавају, па вас нападају, а онда ви победите ако је идеја била здрава.“ Слично је анализирао однос јавности према новим идејама и Шопенхауер, говорећи да вас прво прогласе лудим, па кажу има ту нешто и на крају закључе да сви то виде, то је свима јасно, шта си ти ту уопште ново рекао? Мени се у Канади и Америци дешавало да се неколико набројаних фаза збива истовремено. Сада је то процес који иде својим током. И бројни људи ме зову.

 

Из научне биографије

Горан Митић је завршио студије физике и стекао звање на ПМФ-у у Нишу. Као апсолвент започео је самостални научноистраживачки рад пишући „Класично објашњење Мајкелсон–Морлијевог експеримента“. Рад „Температурна релативност масе – тајна антигравитације“ представља 2000. године, а 2008. објављује књигу „Увод у нову физику, први део“. Своја открића успешно презентује 2013. године у Торонту.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *