Почетна / Регион / Два стара брачна друга

Два стара брачна друга

Упоређивање извештаја словеначких и српских медија о посети словеначког премијера Београду указује на занимљиве нијансе и разлике у гледиштима. Где је сарадња могућа, а где су разлике (још увек) непремостиве?

Недавна посета председника словеначке владе Марјана Шареца Србији није прошла незапажено у Словенији као што је било уобичајено с претходним словеначким посетама на „високом нивоу“.

ЗАМЕРКЕ Љубљански штампани медији (не само десничарски) замерили су Шарецу што је за своју прву државничку посету ван земаља Европске уније изабрао – Србију. Замерено му је и што је у Београд отишао пре него што је био у Риму или Будимпешти. Зашто је прескочио Загреб, то је свима јасно – услед нерешене границе, односи Словеније и Хрватске срозани су на најниже гране у последње две деценије. Па ипак би словеначка десница радије видела Шареца у Загребу него у Београду. Зато су десничарски медији Шарецов избор Србије дочекали на нож, још нарочито у светлу чињенице да су се у Београду у последњих осам месеци обреле чак три високе државничке посете из Љубљане – председника парламента Дејана Жидана, председника државе Борута Пахора и сад, ето, и премијера.

МЕДИЈСКА СЛИКА Поређење извештавања словеначких и српских медија о последњој високој посети из Љубљане открива занимљиве нијансе.
Српски медији су махом одушевљени због добрих односа с пријатељском Словенијом у којима нема готово ниједне спорне тачке, изузев, можда, непризнате српске мањине од око 80.000 душа коју је званична српска политика, ко год је био на власти, давно жртвовала у име сарадње са Словенијом.
Словеначки медији, с друге стране, не потенцирају слику „пријатељских односа“ с Београдом, нити су склони идеји да се Србима у Словенији омогући уживање мањинских права, али нотирају чињеницу да је Београд признао мањинска права за око 10.000 Словенаца који су свили гнездо у Србији.
На крају једина додирна тачка, око које нема спорења, остаје – „бизнис“. У „бизнису“ ионако нема пријатељства, још мање емоција, недајбоже братимљења, што већини Словенаца савршено одговара. Тако се све своди на паре, па обе државе на прво место стављају „добру привредну сарадњу“. Да размена из године у годину расте, то је податак који обавезно истичу сви словеначки медији. Нарочито стога што расте у корист Словеније. Али да српски привредници у покушају да уђу на словеначко тржиште по правилу наилазе на брдо проблема и не баш пријатељски дочек – нарочито „Делта“ и „МК Група“ – о томе у словеначким медијима нећете наћи ни реч.
Словеначки медији воле да потцртају разлике које иду у прилог Словенији а уједно правдају отцепљење од Југославије. У ту сврху се графиконима (као да речи нису довољне) публици дочарава да је одлука била правилна јер су разлике у развоју – драстичне. У то име је и љубљанско „Дело“, увек блиско власти, пропратило Шарецов пут у Београд графиконима који показују не само како из године у годину расте словеначки извоз у Србију него и да је БДП по глави становника у Србији готово четири пута нижи од оног у Словенији. У Србији износи 6.119 евра, док је словеначки БДП 22.182 евра. „Дело“ је тако изабрало згодан податак за подизање и учвршћивање „националног поноса“ код куће, успут прозирно ниподаштавајући Србију, иако висина српског БДП-а нема везе са Шарецовим напорима за продубљивање сарадње. Такво наглашавање разлика је, нема сумње, у служби продубљивања, у словеначком друштву ионако дубоких и безмало непомирљивих, стереотипа, а не продубљивања сарадње између две државе.
Није спорно да је словеначки БДП виши од српског – али и српски би вероватно био много виши него што јесте да Србија није била гурнута у хаос распада дотадашње СФРЈ и то не само својом кривицом него и кривицом оних који су у Љубљани заговарали модел једностраног отцепљења какав је ЕУ прогласила незаконитим у случају Каталоније… Обашка НАТО бомбе за које је Словенија широм отворила свој ваздушни простор, за разлику од Аустрије, нове жртве и разарања. Све то, наравно, није стало у графикон „Дела“.

карикатура: Марко Кочевар / Дело

КАРИКАТУРА ОДНОСА Али зато се љубљански лист потрудио да кроз карикатуру дочара суштину односа Србије и Словеније. Видимо Шареца како се десницом рукује са Аном Брнабић, док левицом тетоше новорођенче у колицима – косовског Албанца. Питање Косова јесте једно од кључних отворених питања између Београда и Љубљане, али га обе стране „дипломатски“ гурају под тепих приликом сваке државничке посете, па и Шарецове. Што не спречава „Дело“, као и друге словеначке медије, да приликом извештавања о Србији обавезно нагласе да Словенија „има јако добре односе са Косовом“ које називају „државом“ и тиме потврђују лојалност националним интересима и одлукама словеначких државних органа, упркос чињеници да се тиме подржава и кршење међународног права.
Ипак, да је „случај Косова већ ушао у историју као весник разградње међународног правног поретка“ недавно су, после деценија навијања за цепање Србије и отцепљење Косова, приметили и поједини словеначки званичници, па и медији. Отуда „Дело“ сада (у светлу Шарецове посете Србији) пише како је отцепљење Косова заправо „амерички пројекат на Балкану, који Американци доживљавају као своју најуспелију војну интервенцију јер нису сносили никакве губитке“, уз напомену да, „пошто та војна интервенција са становишта међународног права није била оправдана, САД неће дозволити да та ’хуманитарна интервенција’ постане лош пример за нападе на друге суверене државе“.

ПИТАЊЕ СУКЦЕСИЈЕ Поређењем написа у словеначким и српским медијима можемо уочити још једну разлику: док Словенију у вези са Србијом занима прошлост, тачније деоба архива и имовине СФРЈ, Србију у вези са Словенијом занима – будућност, тачније подршка Љубљане на путу у ЕУ.
„Нема већих отворених питања између две државе и зато се очекује да ће у жижи разговора Шареца са домаћином, српском премијерком Аном Брнабић, бити привредна сарадња и остваривање споразума о наследству СФРЈ. Словенија и Србија су две од пет потписница споразума, али нека питања је могуће решавати и билатерално, пре свега о враћању словеначког културног блага и приступу банкарским, војним и другим архивима некадашње заједничке државе“, додаје „Дело“. Све зачињено напоменом да обе државе још нису решиле сва питања сукцесије везана за имовину претходне државе, где би „морала Србија да да, а Словенија да добије“, наравно на „прагматичан начин“ и тако да „никоме не смета“.
Произлази да Србија има нешто што није њено и нећка се да врати, при чему није поменуто да се на спорном „списку 313“ (предмета које потражује Љубљана) налазе уметничка дела словеначких аутора која су била откупљена од стране музеја и других институција са седиштем у Београду и која заправо немају никакве везе са „сукцесијом“, нити обавезом Србије да их „враћа“. При чему се пренебрегава да Словенија, с друге стране, стварно има дуг у виду историјског багажа неизвршених обавеза, између осталог и исплате пензија официрима некадашње ЈНА који живе у Словенији, а које већ три деценије дискриминише, чекајући да се проблем реши природним путем…
По сличној матрици се поступило и са имовином Карађорђевића на Брду код Крања – специјалним законом је претворена у државно добро а онда у елитну локацију за стране државнике и међународне конференције…
Све у свему, ако је судити према словеначким медијима, гласноговорницима званичне политике – Србија нема шта да очекује нити да добије од Словеније, али зато Словенија од Србије очекује много. Из словеначког угла гледања, Србија је вазда нешто дужна, док обрнуто не важи.

ИНВЕСТИЦИЈЕ За словеначке медије је Шарецова посета Београду била прилика да нагласе како се словеначка привреда фино разгранала у Србији – с обзиром на то да је српско тржиште на другом месту по словеначким непосредним инвестицијама, док је Србија у конкуренцији држава које нису у ЕУ тек трећи највећи улагач међу страним инвеститорима. Преведено на језик бројева, према подацима Банке Словеније за 2017, „висина српских директних улагања је десет пута мања од словеначких у Србији“. Бољој атмосфери доприносе заједничке седнице обе владе, слажу се аналитичари, док „Дело“ закључује да су „односи између Словеније и Србије као између два стара брачна друга. Што су даље један од другог, толико су бољи њихови односи. Нема сумње, после готово 30 година, колико је прошло од суживота у заједничкој држави, Словенија и Србија су у одличним односима“.
Када је већ реч о радосним тренуцима који би могли да поткрепе те „одличне односе“, попут Шарецове шетње по Теслином музеју и одушевљења док је изводио неке експерименте (о чему су опширно извештавали српски медији), све то је, нажалост, изостало у извештајима сервираним на сунчаној страни Алпа. Можда зато што је било „исувише срдачно“ или превелики шок за словеначку седму силу, навикнуту на извештавање о Србима као „лошим момцима“…

Један коментар

  1. Crna jutra nad Srbijom svicu

    Dok nas predstavlja ono sto je prokleto od Boga necemo daleko da stignemo.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *