ДОБРОДОШЛЕ ХОМОСЕКСУАЛНЕ ЛАКРДИЈЕ

Зашто су се медији, телевизије, академски и новинарски дискурси намерили да промовишу трансродну фигуру? Капитал има за циљ уништење породице: не жели солидарне заједнице, већ само потрошачке атоме (…) Као што је Маркс рекао, свака идеологија има своју шифру прикривања своје суштине и представљања себе као природне. Овде је циљ уништити људску природу и заменити је ситном прашином атома без идентитета којом се може неограничено манипулисати путем рекламе и капитала

Данас је изузетан подухват бити нормалан. Хегел то није рекао већ Лућо Дала. И био је у праву. Један доказ међу многима је следећи. Девојка на Универзитету у Парми доји бебу. Гест нежне хуманости природног живота. А шта се дешава? Девојка је удаљена из зграде: „Може да узнемири студенте.“ То је надреално образложење (таман и да студенти имају десет година). Али подразумева се да су хомосексуалне лакрдије добродошле. Не да се толеришу већ да су добродошле: и поздрављене су као суштински еманципаторне. Циљ је јасан: уништити примарну социјализацију породице, наметати парадигму потрошача похоте без корена. Уништити природни лик оца и мајке да би се наметнуо аполидни бесполни појединац, без полне одређености и без историје, а који се остварује у грчевитој потрошњи робе.
Упечатљива је чињеница да се у Европској унији, у којој постоје велика стопа незапослености и етичке трагедије попут Грчке, предност даје грађанским правима, која су само маска за небављење социјалним правима. Људи, хомо или хетеро, морају имати могућност да имају посао, образовање, здравство… Апсурдно је да им је данас формално загарантовано право на склапање брака, али да за то материјално немају могућност. То су све ствари које служе да одврате пажњу, оружје за масовно одвлачење пажње. Веома се залажем за свако умножавање права. Али овде циљ нису права хомосексуалаца, која су неоспорна, већ уништавање идеје о браку. Капитал има за циљ уништење породице: не жели солидарне заједнице, већ само потрошачке атоме. То је сложен проблем, али склон сам мишљењу да дете има право на оца и мајку. Јер, као што је Маркс рекао, свака идеологија има своју шифру прикривања своје суштине и представљања себе као природне. Овде је циљ уништити људску природу и заменити је ситном прашином атома без идентитета којом се може неограничено манипулисати путем рекламе и капитала.

[restrict]

ЉУБАВ ЈЕ РОБА Све је постало роба, чак и љубав. Капитал сада доминира над нама у слободно време и у болести, у сновима и будности, у забави и у тузи, у машти и размишљању. Димензија љубави је такође освојена. То је стварање новог љубавног поретка који је по својој природи агенс за удвостручење динамике производње и промета робе.
Историјски пресек је 1989. година, након чега љубавно поље тежи да буде раздвојено и редефинисано у складу са специфичним параметрима економије стварањем непристојног јединственог модела, који истовремено дисциплинује и понижава до мере у којој посматра и третира на сличан начин, као да су идентична стварност школе и компаније, болнице и банке, финансијска улагања и људски животи, пословни пројекти и снови о слободи, берзанске трансакције и сентиментална питања. Потрошња и обичаји постају синоним. Сентименталне везе замењују „случајни сусрети“ и „еротска потрошња“. Полни чин се идентификује као потрошачки чин. Капитал, односно турбокапитализам, не зауставља се идеолошки и конкретно ни пред чим. Изашао је из свог секторског поља пре свега уништавајући захтеве заједнице, односно колективно схваћен друштвени простор који је изграђен временом, као антикапиталистичка препрека, почевши од породице као „оригиналне етичке ћелије“ до уништавања „норми заједнице“.
Љубав је увек питање смисла, а тај нови смисао за којим трагамо отелотворен је у постојању дуалности љубави која открива врата новог искуства света почевши од два бића, а не више од једног бића какво смо били пре љубави. Укратко, љубав као принцип истине и двоструког значења данас се сукобљава с монадним и апстрактним појединцем, изолованим и без друштвених веза. А када се једном изгради ова аксиоматичка основа, лако се намеће свет флексибилности и радничке несигурности („апсолутни капитализам“ за разлику од „дијалектичког капитализма“ с почетка двадесетог века). То је либерализовани и конзумистички пансексуализам за атоме који воле џендер задовољство, недефинисану родност и да буду без дугорочних веза својствених апсолутном капитализму. Растварајући заједништво неутрализује се удружена снага појединаца, та заједничка потенција – рекао би Спиноза – која је плод сједињења појединачне енергије, а она је једина способна да конкретно делује на стварност обарајући њене асиметрије.

ЏЕНДЕРИЗАМ РАСТВАРА ПРИРОДНУ ГРАНИЦУ Према ортопедизацији, коју различито предлажу родне студије и педагози еротске коректности, друштво мора бити сексуално неутрално и унисекс, а истовремено хиперсексуализовано: неутрално, јер треба уништити разлику између мушкарца и жене, у корист унисекс субјекта који се самоодређује према својој индивидуализованој жељи у складу с неолибералном конзумистичком матрицом; хиперсексуализован, јер десакрализација пола и његово напуштање етичког породичног живота и његове прокреативне функције производе жељу за плус-задовољењем. Укратко, човек, као постљудски бионик упада у замку која му је априори постављена капиталом.
У том смислу, кријумчарећи као права она права који су у ствари приватне жеље у складу са антрополошким стварањем хомопотрошача, родна идеологија поверава појединцу избор сексуалног идентитета – обећава еманципацију и, у стварности, ствара отуђеност, дезоријентацију, губитак идентитета и све интензивнију потчињеност човека економском намету. Џендеризам раствара природну границу која се одржава у сексуалној разлици и на синергијски начин узвисује индивидуализовани избор либерално-либертаријанског панконзумисте који не познаје границе, нити има мере.
Постојање људске расе зависи од постојања хетеросексуалности и управо с обзиром на овај циљ објашњава се постојање полних органа. То што се они могу користити, с потпуним легитимитетом, и у друге сврхе, осим репродукције, подржава оно што је већ речено. Наиме, чињеница је да различите хетеросексуалне оријентације постоје с пуном природношћу и да се морају третирати као изузеци достојни максималног поштовања у сваком погледу, али тако да то не одводи у изопачени свет у коме се тврди да је хетеросексуалност такође само једна оријентација међу многим другима.
Несрећна је и банална, а предвидљива оптужба за хомофобију од стране свештеника политичке коректности и цензора наводних или стварних дискриминација које нису везане за капиталистички класизам. Поставимо озбиљно и централно питање како бисмо уоквирили проблем. Зашто су се медији, телевизије, академски и новинарски дискурси намерили да промовишу трансродну фигуру?

Данас је изузетан подухват бити нормалан: Лућо Дала

НЕОЛИБЕРАЛНИ НАУМИ И МИТОВИ Баш као што на економској страни либерализам тежи да сруши државна политичка ограничења, тако и са сексуалне стране он има за циљ растварање концепта природне границе, растварање идеје о природи која није у потпуности разрешена у друштву и историји. Неолиберални мит о транснационалном се огледа и у сфери сексуалности, у сталном медијском хваљењу трансродне особе, оне која је прешла сваку меру и сваку природну границу, сваки остатак историјске традиције.
Пошто либерални транснационализам циља на дерегулисано и од свега ослобођено глобално тржиште, нарочито од демократске националне суверености, онда се и трансџендеризам, као медијски модел, заснива на сексуалној дерегулацији, уништавању сваке границе и сваког суверенитета везаног за природу и биологију. У оквиру процвата нових категорија које промовишу родне студије, где трансродни род представља сексуалну варијанту незапосленог мигранта, хетеросексуалност је сврстана међу многе друге сексуалности ради потпуног уклањања њене важности на хоризонту грађанске и пролетерске етичности, а нарочито њене онтолошке средишњости за репродукцију људске расе: хетеросексуалац ​​је редефинисан као цисџендер. „Циссексуалност“ одговара класи родног идентитета у којој постоји склад између родног идентитета појединца и понашања или улоге која се сматра прикладном за његов род. Сходно најнепосреднијем нападу на грађанску и пролетерску породичну етику, родне студије постављају хетеросексуалност на ниво неразликовања славећи раздвајање сексуалности и породичног етичког живота. Срж родне идеологије, као сексуалне теорије која одговара несигурном идентитету, подудара се с мором Маркиза де Сада: „Немогућност да се обезвреди све што је природно је, по мени, највећа мука човека.“ У овом ставу одражава се нихилизам робног облика с његовом тајном телеологијом кршења свега што се може прекршити и превазилажењу сваке мере.
Следећи корак који следи и који структурира визију света према родистичкој идеологији јесте да је, чак и на сексуалној страни, све неограничено могуће и, према томе, неограничено потрошљиво. У томе је тајна андрогенизујуће динамике флексибилног капиталистичког друштва. Унисекс појединац тежи ка потпуној андрогинији, јер не сме бити ни мушкарац ни жена, како би био обоје одједном. Односно мора да пређе све границе и буде у стању да буде све без природних или моралних, биолошких или културних инхибиција.
Хомофобија је помодни епитет којим се ућуткавају они који се усуде да мисле да постоје мушкарци и жене и да, упркос бројним сексуалним оријентацијама, постоје само два пола. Нису осуђени као хомофобични само они који користе насиље (у овом случају, наравно, исправна је пуна осуда насилништва, јер је исправно да се осуди и казни било које насиље), већ и оних који мисле да, како рекох, по природи постоје само два пола.

СТВАРАЊЕ НОВОГОВОРА И ПУСТОШЕЊЕ МИСЛИ Мондијалистичка џендер идеологија жели да створи и извезе нови антрополошки модел, потпуно функционалан у неолибералном капитализму: појединац без идентитета, изолован, бескрајно лак за манипулацију, без културне подлоге, чист производ стратегије манипулације. Мондијалистичка џендер идеологија – подржана од стране моћника – веома много ради на „доради свакодневног језика“. Не можете више рећи одређени пол, већ само уопштено род; не можете више рећи отац и мајка, већ родитељ 1 и 2 и тако даље. Стварање новоговора је у функцији пустошења мисли и спречавања могућности за замишљање другачије стварности од оне коју пропагира, urbi et orbi, владајући светски поредак.      
Породица је данас у расулу и слојевита, лишена језгра и структуриранa у складу с аномалним облицима, почев од трудноће поверене особи која није у пару ради усвајања детета од стране парова хомосексуалаца, до растућег броја вештачких осемењавања. Економски фанатизам тежи да уништи породицу, јер она представља – Аристотел docet – први облик у заједници и доказ који поткрепљује суштину људске naturaliter заједнице. Капитал жели да види само атоме потрошње уништавајући сваки облик солидарне заједнице као препреке меркантилном приступу. Џендер идеологија је потпуно усклађена с овом динамиком.

Превод с италијанског Драган Мраовић

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *