Почетна / In Memoriam / Добрило Ненадић (1940–2019) – Тишина једног одласка

Добрило Ненадић (1940–2019) – Тишина једног одласка

Без обзира на аутостилизације, попут оне чувене да је „сељак из земљорадничке задруге са Ибарске магистрале који се непозван нашао у фенси друштву“, Ненадићева порука је била у дубоким традицијама грађанског конзервативизма: писао је по унутрашњем уверењу и диктату, никада не производећи књижевну модерност у програмски налог, приватно веран и раздужен поднебљу где је поникао, као да је целога живота, волтеровски, само обрађивао свој врт

Тихо и ненаметљиво, готово као у жељи да се не буде на терету култури у којој је постао писац, Добрило Ненадић је после дуже и тешке болести преминуо 15. августа у родном селу Вигошту код Ариља. Рођен 1940. године, по сопственим речима сећа се готово свих трауматичних збивања у бурној историји друге половине 20. века у Србији: грађанског рата, присилног откупа, репресије над инакомислећима у СФРЈ, инфлације деведесетих – ништа га није мимоишло. Такође, понека његова аутобиографска запажања, дата у бројним интервјуима, парадигматична су: научио је да пише на таблицама од шкриљца, а последње рукописе припремао је на компјутеру. Кратки 20. век није могао бити сажетији него у оваквој биографији.
Да ли је због тога његов стваралачки дух био двојако усмерен: ка историји и ка садашњици? Двадесетак романа, колико је стигао да напише, могу се условно поделити на историјске и оне везане за садашњицу. У оба наративна правца био је особен. У историјским романима трудио се да ликовима да особине и карактеристике разумљиве савременом читаоцу, како би, по сопственом признању, нагласио да се човек никада не мења. Истовремено, у оним историјским романима који су ширег епског замаха неретко се трудио да понуди сопствено разумевање онога што је важно а занемарено у српској историји, трудећи се да на свој начин допринесе колективној самоспознаји: као у романима Деспот и жртва или У сенци црне смрти, који су заједно обликовани око драматике династије Бранковић. Такође, један је од ретких српских приповедача који је дао шире наративно уобличење српско-турских ратова 1876–1878. у романима Сабља грофа Вронског, Победници и Мрзовоља кнеза Бизмарка. У овој трилогији Ненадић је успео да оживи читав један заборављени свет обреновићевске војске и ратова, очева и дедова јунака балканских ратова и Првог светског рата, који су остали у сенци својих потомака, као што је и повлашћени Ненадићев јунак, генерал Белимарковић, остао у сенци својих (тада) потчињених официра, превасходно Живојина Мишића.
Уколико би се погледале бројке које чине укупан тираж његових романа (око 300.000, од чега половину ових примерака чине поновљена издања чувеног Ненадићевог првенца, Доротеја), могло би се помислити да је његово место у српској књижевности сасвим загарантовано, али у књижевној критици Добрило Ненадић некако је остао по страни. Агроном по образовању, читав животни век провео је у родном Ариљу, којем се одужио, по сопственим речима, дарујући му – производњу малине. Аутодидакт у духовним областима, у најбољем смислу речи, историји и књижевности читавог живота прилазио је са невероватним жаром за новим сазнањима, што је само поспешивало његову искошену позицију. Иако не без резонанце са својим приповедачким нараштајем, што је посебно карактеристично за његове романе из свакодневног паланачког живота, његова поетика као да није ишла у корак с путањом српске књижевности, или макар не у корак са оним што је за поетички помак било проглашено. Уметничку вредност сопствене, стога и „конкурентске“ прозе, мерио је другачијим мерилима од оних која су преовладавала међу критиком, посебно престоничком, што се најбоље може видети из већ заборављене епизоде око доделе Нинове награде 2003. године, када се обратио писмом јавности да се повлачи из књижевног живота, што се, срећом, није обистинило.
Без обзира на награду „Меша Селимовић“, као можда и најзвучније признање којим је његова проза овенчана (а добио је и низ других награда, премда му је Нинова заувек измакла), Ненадићу се није дало да постане књижевни „мејнстрим“, што је судбина по којој ће све више бити сличан некада неизоставном лику на нашој књижевној сцени, који је испричао једну од важнијих прича у великом наративу о Србији и њеном сељачком слоју – Данку Поповићу, чија десетогодишњица од смрти је пала недељу дана пре Ненадићевог упокојења. Обојица на свој начин верни романтичарско-либералским традицијама предјугословенске Србије, у свом приповедачком и духовном језгру били су далеко од преовлађујућих (чак и упркос деведесетим годинама) кретања у српској култури последње четири деценије.
Мање склон књижевној реторици (и патетици) од Поповића, ближи андрићевском песимизму у погледу на људску природу, Ненадић је био и политички мање употребљив, те се не може рећи да је неки од његових романа имао друштвени одјек попут Књиге о Милутину. Повучен у свом ариљском уточишту (или запећку, како је написао у писму поводом недобијања Нинове награде), Ненадић је читавим својим животом слао неку врсту друштвене поруке коју је Поповић, с друге стране, обликовао јавним деловањем. А Ненадићева порука је била, без обзира на аутостилизације, попут оне чувене да је „сељак из земљорадничке задруге са Ибарске магистрале који се непозван нашао у фенси друштву“, у дубоким традицијама грађанског конзервативизма: писао је по унутрашњем уверењу и диктату, никада не производећи књижевну модерност у програмски налог, приватно веран и раздужен поднебљу где је поникао, као да је целога живота, волтеровски, само обрађивао свој врт.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *