Брегзит као политичка револуција

За „Печат“ из Лондона Синиша Љепојевић

Јаз између Велике Британије и онога што се још увек зове ЕУ је толико велики да било какво помирење личи на неостварив сан и немогућу мисију

Oдлука довољне већине британских грађана, донесена на референдуму јуна 2016. године, да Уједињено Краљевство напусти Европску унију (ЕУ), довела је до разбијања системске структуре и ретко виђеног политичког хаоса не само у Британији него је начела статус кво и у кључним земљама Европе. Брегзит је у ствари почетак тектонских промена и у Британији и у Европи, и у много чему тај процес је на нивоу политичке револуције. Брегзит је, показало се, много више од пуког изласка једне земље из блока европске интеграције.

ПРЕМИЈЕРСКА ВРТЕШКА У минуле три године од референдумског изгласавања брегзита, треба подсетити, два британска премијера изгубила су власт а трећи је изгубио радну већину у Парламенту. Дејвид Камерон, који је водио кампању за останак у ЕУ, морао је да поднесе оставку а потом и да потпуно напусти политику.
У избору његовог наследника направљена је кључна грешка јер је, закулисним играма у Парламенту, за новог лидера октроисана Тереза Меј (за њу није гласало чланство владајуће Конзервативне партије), која је на референдуму гласала против брегзита, а дошла је на место премијера да реализује брегзит. Апсурд. Требало би такође подсетити и да је тада, 2016, главни фаворит за лидера био Борис Џонсон, који је и предводио референдумску кампању за излазак из ЕУ, али је маневрима у коридорима моћи направљена сплетка и издали су га водећи конзервативни посланици па је он одустао.
Три године касније Џонсон је ипак постао лидер конзервативаца и премијер, и то захваљујући већинској подршци на изборима међу члановима владајуће партије.

[restrict]

МИНИРАЊЕ БРЕГЗИТА Члан 50 Лисабонског споразума, који даје могућност напуштања ЕУ, активиран је 19. марта 2017. године. После активирања тог члана Споразум предвиђа две године прелазног периода, што је време за које би требало договорити услове напуштања Уније. Донесен је закон који је одредио да Британија напушта ЕУ 19. марта 2019. године. То време је протраћено, ништа није договорено, па је време изласка из ЕУ померено на 31. октобар.
После активирања члана 50 почиње, у ствари, пројекат минирања брегзита. Бриселска и један део британске елите су у свом безочном политичком аутизму још једном показали своје гађење према мишљењу грађана, и поверовали су да могу да спрече брегзит. Осмишљен је пројекат одуговлачења, куповине времена како би се процес напуштања отегао унедоглед и на крају у том губљењу времена изгубио би се и сам брегзит. По оној народној, „шта се одгађа – то се и не догађа“. Створена је велика коалиција бриселске и дела британске елите, чији су кључни политички носиоци посланици британског парламента.
Брисел је стално мењао услове споразума о изласку Британије а онда је већина посланика одбацивала све што је предложено. На крају је Тереза Меј постигла споразум с Бриселом, али су посланици тај договор одбили три пута. После тога Мејова је морала да поднесе оставку. Занимљиво је да су ти споразуми одбијени захваљујући и гласовима посланика који се залажу за брегзит, али сматрају да је оно што је Тереза Меј испреговарала против интереса Британије и онога за шта су људи на референдуму гласали.
Суштина тог споразума била је у томе да Британија остаје у свим кључним структурама ЕУ, а да није чланица. Другим речима, има све обавезе, а нема никаквог утицаја на доношење одлука. Тај споразум, који је представљен као једини могућ, постигнут је под притиском и у интересу међународних банака и корпорација. Наиме, цела Британија је, што је мање познато, такозвана офшор-земља за све стране компаније и странце. Стране банке и компаније се региструју у Британији а онда преко њеног чланства у ЕУ имају несметан приступ европском тржишту, а не плаћају порез. На основу споразума Терезе Меј и Брисела, оне би тај статус задржале јер би Британија остала део целокупне инфраструктуре ЕУ, а само не би била формална чланица. То, међутим, није прошло. И онда је Тереза Меј морала да оде.

РУШЕЊЕ СИСТЕМА У тим играма и „надмудривањима“ срушен је британски политички и правни систем. О брегзиту као резултату референдума, који је одржан на основу посебног закона – није, дакле, саветодавни – Парламент у ствари и нема шта да расправља. У случају директне демократије, што је референдум, обавеза је само владе да изврши вољу грађана. Јер, као и у свакој држави, и у Британији државни суверенитет припада само њеним грађанима. Онда грађани путем избора за Парламент делегирају тај свој суверенитет на своје изабране представнике, посланике. Али у случају када одлуку донесу сами грађани, као што је случај с брегзитом, онда Парламент ту нема посла.
Међутим, одмах после брегзита иницирана је тужба лондонском суду а поднели су је једна Бразилка, бивши фото-модел, и један Португалац, лондонски фризер, с тврдњом да су угрожена њихова права и да Парламент треба да доноси одлуке. Суд је онда наложио да о брегзиту одлучује и Парламент. Пронађена је нова формула „значењског гласања“ које не постоји у правној и политичкој пракси. По правилу, све што се у Парламенту прича о брегзиту није за владу правно обавезујуће, али Тереза Меј се није снашла и Парламент је кроз те своје расправе, корак по корак, преузео иницијативу и практично развластио британску владу. Настао је прави политички хаос у коме су сви против свих. На неки начин, десио се државни удар. Посланици су преузели контролу, а британска влада је изгубила власт. А касније је утврђено да судије лондонског суда, који су донели спорну одлуку, имају дебеле везе с Бриселом и да су на њиховим фондовима или директно, или преко чланова породице. Ретко виђена корупција.

ПОБЕДА БОРИСА ЏОНСОНА У таквим околностима чланови владајуће Конзервативне партије бирају новог лидера који аутоматски постаје и премијер. Убедљиву победу на партијским изборима однео је Борис Џонсон, који у јулу ове године преузима конзервативце и усељава се у Даунинг стрит број 10 и на политичким рушевинама британске демократије обећава да ће извести Британију из ЕУ и тако испунити већинску вољу грађана. Оно што је требало и у јавности очекивано пре три године, десило се тек овога лета. Изгубљено време. Али Џонсон долази на већ урушену политичку сцену. Његова прва одлука била је да оконча парламентарно заседање о брегзиту које је почело јуна 2017. и то је у парламентарној историји најдужа расправа о некој теми. Медијска пропаганда, посебно у ЕУ, то је одмах протумачила као „суспендовање парламента“ и угрожавање демократије. А реч је, у ствари, о непознавању британског политичког система и енглеске речи prorogue. Парламент није суспендован него је само завршена расправа о једној теми. Премијер за такву одлуку има законско право. Та одлука је ступила на снагу 9. септембра а посланици су се с летњег одмора вратили 3. септембра. И тих пет дана је искоришћено да се изгласа закон о забрани изласка из ЕУ без договора с Бриселом. Већ виђена тактика, не може без договора, а договора с Бриселом једноставно не може да буде и онда од брегзита нема ништа.
И у том процесу је настављено рушење системског уређења. Јер за доношење једног закона у британском парламенту је потребно неколико месеци а овај закон је донесен за само два дана. У том гласању на неки начин распала се и владајућа Конзервативна партија, 21 посланик је гласао против владе и своје партије и Борис Џонсон их је одмах избацио из партијског чланства. Влада је, додуше, могла да минира доношење тог закона јер њега мора да потврди и Горњи дом, Дом лордова. А у Дому лордова расправа је могла да потраје и гласање не би било завршено пре 9. септембра када се завршава заседање о брегзиту. Али Џонсонова влада је одустала од одуговлачења у Дому лордова и закон је донесен.

ВАНРЕДНИ ИЗБОРИ Логично би онда било да се распишу ванредни избори па да се формира нови парламент који би с новим мандатаром завршио посао изласка из ЕУ. И то је био циљ премијера Џонсона јер је опозиција, тачније њен лидер, лабуриста Џереми Корбин обећао да ће подржати ванредне изборе ако тај закон буде усвојен. А када је закон донесен, он је, супротно свом обећању, гласао против избора. А претходно је опозиција с њим на челу шест месеци тражила ванредне изборе и одбијала све предлоге споразума са ЕУ које је предлагала Тереза Меј под изговором да морају бити одржани ванредни избори. Сада, када им је Борис Џонсон понудио изборе као излаз из ћорсокака, они су одбили. Зашто? Јавно су признали да неће изборе јер би их изгубили. А зашто би их изгубили? Зато што је јавност већински за излазак из ЕУ, с договором или без њега. Према најновијим истраживањима, 58 одсто грађана је за брегзит у било којој форми, за четири процента више него на референдуму пре три године.

МРТАВ У ЈАРКУ Настала је потпуна блокада и расправе о брегзиту више нема. Тренутно Парламент и иначе не заседа јер је до почетка октобра сезона редовних годишњих конференција парламентарних партија.
У амбијенту хаоса најтеже питање које готово сваки Британац себи поставља је шта ће бити даље? И нико, у ствари, нема јасног одговора. Нема јасног одговора јер се урушио политички систем, нема више правила. Британија је земља без писаног устава, она функционише на правној и политичкој пракси и, што је још важније, на поверењу. Правна и политичка пракса се у случају брегзита потпуно игноришу а поверење више не постоји. У томе се Британија не сналази и не уме да се носи с новонасталом ситуацијом хаоса. Премијер Џонсон је, упркос свему, обећао да ће Британију извести из ЕУ 31. октобра на било који начин. Чак је рекао да би „радије био мртав у јарку ако Британија не изађе 31. октобра“.
Џонсон је, међутим, обновио преговоре с Бриселом и неким кључним земљама ЕУ. Ти разговори се воде у тајности а британски премијер је уверен да би неки договор ипак могао бити постигнут. Како изгледа, он у томе има подршку Немачке, а Француска је против.

ИРСКИ БЕКСТОП Али и даље је један од кључних проблема решење границе с Републиком Ирском, која је у ЕУ, и то у оном делу са Северном Ирском. ЕУ је понудила решење познато на енглеском језику као бекстоп. То у основи значи да у делу границе Републике Ирске са Северном Ирском остаје режим ЕУ, што значи да би Северна Ирска, иако део Велике Британије, остала у царинској унији са ЕУ и била би под правном надлежношћу Брисела, а гранична линија Ирске и Велике Британије која иде Ирским морем би била „права“ граница и ту би била успостављена контрола као што је ЕУ има са земљама које нису чланице. То је, међутим, неприхватљиво за Лондон јер би то водило цепању државе. Британија је понудила модел који користе Америка и Канада, модел контроле робе подаље од граничне линије.
Иако из Брисела и даље поручују да нема више о чему да се преговара и да се неће одустати од онога што је већ понуђено, а у британском Парламенту одбијено, могло би се десити, чак је и врло вероватно, да ће се на крају нешто ипак договорити. Према немачким медијима, врло је могуће да формалног договора заиста и не буде, значи брегзит без договора, али да ће излазак Британије из ЕУ пратити низ споредних споразума којима ће се регулисати трговински односи, као и проблем границе с Републиком Ирском. То је наговестио и одлазећи председник Европске комисије Жан-Клод Јункер.
Ипак, још увек је тешко рећи шта ће стварно бити договорено и да ли ће се десити било какав споразум. Коначна одлука требало би да буде позната после 17. и 18. октобра када ће бити одржан самит лидера ЕУ.
А опет, иако је систем урушен, британски премијер и даље има своја права. А та права дају могућност премијеру Џонсону да потпуно игнорише одлуке Парламента и да изведе Британију из ЕУ 31. октобра. Ако је судити по Џонсоновој одлучности, он је изгледа спреман да та стара премијерска права у случају брегзита искористи. Тога су свесни и у ЕУ, па је веома могуће да се на крају, у 5 до 12, пронађе нека форма споразумног развода.

ПАРЛАМЕНТ ПРОТИВ НАРОДА Наспрам бирократско-политичке заврзламе постоји и реалност, а она је таква да се већ сувише далеко отишло и брегзита ће свакако бити, у овој или оној форми и било када. Јаз између Велике Британије и онога што се још увек зове ЕУ је толико велики да било какво помирење личи на неостварив сан и немогућу мисију. Толико је све поремећено и затровано да је практично немогуће да Британија остане у европској интеграцији. Наравно, нико није очекивао да ће брегзит ићи једноставно и брзо. Јер то је огроман лом пошто је европска интеграција кроз деценије створила своје паралелну структуру у којој није више неколико хиљада људи него неколико милиона. То је потпуно нова индустрија од које се добро живи на терет грађана. И ти људи сада губе своје позиције и био је очекиван њихов отпор и борба на живот и смрт. Али ипак се није очекивало да постоји толико посланика, представника народа, који су зарад својих интереса спремни да издају тај исти народ који је за њих гласао, и на крају да издају и своју земљу. Парламент је сада против већине грађана, парламент је против народа. Бизаран је, у том смислу, пример посланице лабуриста Ивет Купер. У њеној изборној јединици у Лидсу 80 одсто људи је гласало за брегзит, а она у Парламенту предводи кампању против брегзита. Кога она представља?
Противници изласка из ЕУ најављују да ће премијера Џонсона, шта год да уради, тужити суду. Већ је тужен због прекида парламентарног заседања о брегзиту иако на то има законско право. Сада Врховни суд треба да одлучи, али то неће ништа променити јер је Џонсон најавио да ће поново донети исту одлуку о прекиду расправе. А то увлачење судова, махом корумпираних, представља још једно рушење демократског система јер судови немају шта да траже у политичким питањима о којима је већина грађана већ донела своју одлуку. И то је део хаоса. Кључна предност премијера Џонсона је подршка јавности. Против њега је већи део Парламента, али је већина грађана на његовој страни. А избори једног дана мора да буду одржани.

ПОБУНА ПРОТИВ ЕСТАБЛИШМЕНТА У тим тектонским променама показује се да брегзит има најмање везе с изласком из европске интеграције. Брегзит је побуна британског обичног човека против естаблишмента и кризе система, ЕУ се види као симбол тог деструктивног модела друштва у коме нема одговорности политичара а о свему одлучује невидљива пословна и банкарска елите која се крије иза узвишене идеје европске интеграције и Брисела. И шта год и како год буде с брегзитом, та побуна је већ донела неке позитивне промене које се више не могу зауставити. Разголићени су урушеност политичког система, бахатост и трула природа политичке елите. Кључне промене су се, у ствари, већ десиле и то у политичкој географији и у атмосфери, расположењу у јавности. На пример, у малом радничком граду на северу Енглеске Њукасл андер Лајм последњи посланик конзервативаца био је изгласан још 1885. и од тада су бирани само лабуристи. Али сада, због брегзита, торијевци поново имају реалну шансу да добију посланика, јер такво је расположење радничке класе. Брегзит има највећу подршку управо радничке класе и оних који немају факултетске дипломе, а таквих је у Британији 60 одсто.
Истовремено, богати на југу земље и у Лондону, који су традиционално гласали за торијевце, сада подржавају лабуристе због њиховог противљења брегзиту. То су тектонске промене. Британија је такође постала фрустрирано друштво а та фрустрација се шири с врха, од политичке елите која је, у ствари, у грађанском рату због брегзита. Тако посланица Либерално-демократске партије Гален Милн јавно каже да би једног од лидера брегзита и шефа посланичке групе конзервативаца Џејкоба Риса Мога требало „прво мучити, а онда га спалити на ломачи“. То је ретко виђена јавна комуникација у Уједињеном Краљевству. Промене које је инспирисао брегзит више нико не може зауставити, може их само успорити. Брегзит је разоткрио и сву трулост система функционисања ЕУ, корупцију и стварну позадину те интеграције којом владају крупни међународни капитал и међународне банке. Брегзит је показао да су земље чланице ЕУ у ствари заточеници, таоци европске елите и једног деструктивног система. У том светлу брегзит је и почетак промена у целој Европи.
Брегзит и збивања у политичкој Британији би зато требало посматрати у ширем, историјском контексту кризе Европе и европске интеграције. Он је симбол почетка процеса промена и разбијања структуре која већ деценијама урушава политичку и економску Европу, и која је потпуно маргинализовала Стари континент на светској позорници.

[/restrict]