БОЛТОНОВЕ СРПСКЕ СЕНКЕ

У неким нашим медијским и другим јавним круговима користи се свака прилика за пласирање идеје да су Срби небитни и Истоку и Западу, те да смо сами спремни на сваки вид превртљивости и продаје. Само нам ни то не иде од руке јер нас нико неће. У ту функцију је стављен и актуелни кадровски обрт у Белој кући

Трамп је изненада сменио Џона Болтона, свог саветника за националну безбедност. Разумљиво је што је одлазак човека који је био перципиран као један од најмоћнијих фактора у председничкој администрацији у домену спољње политике, изазвао бројне спекулације у свету и код нас. Но, нажалост, оне су пречесто врло површне, упрошћене па и готово потпуно неутемељене. У кратком осврту на то, ограничићу се на руско-америчке релације, односно нашу позицију између те две велесиле и манипулације у вези с њом на домаћем терену.

БАГАТЕЛИСАЊЕ СРБИЈЕ Уобичајене су тврдње да је Болтон избачен из Трамповог тима јер је био препрека нормализацији односа између Вашингтона и Москве. Упркос чињеници да је смењени функционер био оптерећен хладноратовском перспективом посматрања света, ту се ради, уверен сам, о претеривању. Нити је он био непремостива препрека за позитивне помаке на релацији Бела кућа – Кремљ, нити су сви други у окружењу америчког председника заговорници таквог курса па им је само Болтон сметао. Неће се ту ствари ни сада мењати брзо, ни радикално. Толико о томе. Оставимо сада велике геополитичке приче на страну. Где смо ми?
Чули смо и читали ових дана да је смена Болтона за нас веома неповољна не само стога „што нам је био наклоњен“ и „спреман да подржи тзв. косовски компромис“ (иако нити знамо шта је он уистину, нити се нешто такво назире) већ и зато што наговештава по нас знатно неповољнију геополитичку архитектуру. Уместо набоље тако идемо ка горем. Јер, наводно, Америка је за решавање косовског питања заинтересована само зато да би на тај начин потиснула руски утицај на Балкану, док Руска Федерација Србију доживљава једино као полигон за саботаже у евроатлантском дворишту.
Ако не буде имала потребу да дестабилизује западну зону утицаја, неће се много бавити нама. У најбољем случају ће нас беневолентно игнорисати, док ће САД наставити да нас више или мање ниподаштавају. Све у свему и једно и друго се своди на незаинтересованост великих сила за нас и идеју да смо толико неважни да ће чак и Руси престати да нам помажу ако то није део меча са Америком.

[restrict]

АМЕРИЧКИ УГАО Да кренемо ипак од првог, америчког дела те накарадне конструкције. Испада да би Београд, само ако би му Вашингтон дао делић тзв. косовског колача, пао у егзалтацију и био спреман да се потпуно окрене САД и НАТО-у, заборавивши преко ноћи партнерство с Русијом. Што се Вашингтона тиче он, према тој „формули“, има интерес да покрене такав процес како би одузео Русији једно од ретких озбиљнијих упоришта те силе западно од њених граница. У противном, не би нам дао ни неколико мрвица с косовског стола а камоли нешто више од тога.
Последње је можда тачно. С Болтоном или без њега. Без обзира на разне ружичасте приче, нема било каквог доказа да је Америка у пракси почела да мења став према косовском проблему на начин који би за нас био повољнији. До сада нам је једино понуђено да престанемо да се боримо против нових признања наше сепаратистичке покрајине, односно да не делујемо у прилог анулирања старих – како бисмо заузврат добили укидање приштинских нелегалних трговинских баријера. То не да је индикатор повољне промене америчке политике према нама него је у питању њен врло дрски наставак. Осмех и љубазне речи с којима се то ради мала су нам утеха.

Турски ток

ПРАГМАТИЧНИ РАЧУН Сада да погледамо ствари из другог угла. У горенаведеној шеми, ми бисмо се, да поновим, одушевљено бацили у загрљај Вашингтону и заборавили бисмо на Русију и Кину. Само ако би нам се Американци још шире осмехнули и на дар дали делић онога што су нам отели, одрекли бисмо се садашњих партнера. Да ли је тако? Такво поступање би било више него ирационално и свакако нико од иоле разумних доносилаца државних одлука у овој земљи на тако нешто не би пристао. Руска подршка нам је битна за опстанак Републике Српске колико и за одбрану Косова и Метохије, те би – строго прагматично гледано – дистанцирање од Москве због делића наше јужне покрајине било пуцањ у српске националне интересе.
Да одемо и корак даље те сагледамо ширу слику од које је саткана реалност, а у њој постоји више слојева прагматизма (а не само један), и уз то емоције и још много тога другог. И да нам Запад уз север Косова понуди и уједињење са РС – што је узгред речено засад само могуће у машти – то не би било мудро платити одбацивањем руског и кинеског пријатељства. Довољно је рећи само то да су пре 20 година САД имале више од пет пута већи бруто домаћи производ посматран према паритету куповне моћи од Кине и Русије заједно. Данас је сама Кина у том погледу око 25 посто изнад Америке. Паметном доста.
Толика промена на глобалном плану десила се за само две деценије! И да ли би у таквим околностима било мудро укрцати се, и то на начин који подразумева генерисање непријатељства према другим странама, на геополитички брод који ако још не тоне, свакако већ увелико губи доминацију коју је некада имао? Српски народ треба да тежи решавању својих отворених националних проблема на начин који је у складу с духом будућности, а не њему противан. Ако смо једном пропустили да увидимо значај пада Берлинског зида и у складу с тим се нисмо поставили мудро, не смемо поново бити аутистични у вези с поодмаклом ерозијом атлантског бедема.

ЗНАЧАЈ СРПСКЕ РАСКРСНИЦЕ И још нешто: српско јавно мнење је дубински позитивно настројено према Русији. Нема те политичке снаге која би то могла тек тако да промени. Реалније је да такав евентуални покушај плати сопственом пропашћу него постизањем успеха на антируском пољу. Повремена поређења са отужним црногорским случајем – због идентитетске шизофреније која тамо већ дуго постоји, драстичних разлика у броју становништва и у вези с политичко-друштвеним механизмима – не стоје. На први поглед делују опасно, али не када се ствари сагледају дубински. Од Србије се не може направити антируска држава!
Да се вратимо сада нашој теми у ужем смислу. Уз имплицирање тога да смо превртљиви, али у томе спутани одбијањем (чиме смо се сада бавили), да се подсетимо, чули смо претходних дана и да САД и Русија губе интерес за нас ако међусобно побољшају односе. Ни то не стоји. САД се дугорочно боје много више Кине него Русије и настоје да парирају Пекингу где год он отвара простор за озбиљнији економско-стратешки или политички продор. А код нас је Кина све присутнија.
Уз то Србија (укључујући и Косово) има своје место (без намере да га предимензионирам) и на мапи која описује надигравања између Америке и ЕУ или тачније њених водећих сила, а пре свега Немачке. Није све то богзна шта, али ипак обесмишљава тврдњу да смо за САД битни само у светлу руско-америчких спорова и спона. А како стоје ствари с Русијом?

РУСКА ПЕРСПЕКТИВА Испада као да и њој није важно шта ће бити с нама ако буде имала добре односе са САД. То није тачно. Пре него што су руско-амерички односи кренули низбрдо, у вези с креирањем руске спољне политике и те како респектовани Институт Европе Руске академије наука (РАН) врло хладно је дефинисао кључне интересе те силе на нашим просторима. Он се своди на три кључне тачке и свакако нису занемарљиве. Наводим их: (1) да се Русија ту што више економски и енергетски учврсти, (2) да искористи транзитни потенцијал региона, и (3) да блокира актуелне и потенцијалне антируске тенденције.
Ако и оставимо на страну приче о руско-српском традиционалном пријатељству и обостраном емотивном набоју – а нема сумње да, иако у мањој мери него код нас према Русима, и у јавности њихове велике земље, као и у њеним водећим политичким структурама постоји позитиван однос према нама – много тога прагматичног наводи Москву да буде озбиљно присутна код нас. Тим пре сада када је већ одмакла изградња „Турског тока“, магистралног гасовода веома стратешки значајног за Кремљ.
Русија има низ разлога да подржава Србе у националним позиција од виталног интереса за нас, независно од тога да ли има добре или лоше односе с Вашингтоном. Тешко је егзактно проценити да ли би нам отопљавање њихових веза или пак њихово погоршавање више користило (иако сматрам да бисмо више профитирали ако би америчко-руски односи кренули узлазном линијом). Но то сада и није битно већ је важно подвући да од стране Руса не бисмо били остављени сами себи ни у једном случају.

ПУТ КА ТРАМПУ Багателисање српско-руских па и српско-америчких односа и њихово свођење само на једну димензију – као што се с лошом намером или без ње, али с много националног мазохизма и самопотцењивања код нас навелико чинило у претходним данима у вези са сменом Болтона – није чињенично утемељено.
Нисмо центар света, али нисмо баш ни његов небитни окрајак! Уместо да у то поверујемо, из целе приче око смене донедавно значајног америчког функционера има смисла да изведемо други закључак: крајње је време да много озбиљније почнемо да делујемо у циљу приближавања Доналду Трампу. Никоме другом у САД већ само њему.
Једино он, а не било ко други – како се мислило Болтон, или како се и сада ништа мање погрешно сматра Помпео – може (што не значи и да хоће) да нам нешто позитивно понуди. Чини ми се да је Ивица Дачић врло рационално о томе проговорио у контексту предстојећих америчких председничких избора где и ми нешто – не превише, али ипак не и безначајно – можемо да заузврат понудимо садашњем домаћину Беле куће. Политика је често трговина где и ми ипак имамо покоји златник за размену, а Америка најбоље разуме такав модел понашања.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *