Битка за симбол историјских епоха

Одузимање Хонгконга након Првог опијумског рата у 19. веку било је увод у пропаст Кине под династијом Ћинг. Његов повратак под окриље кинеске државе крајем прошлог века био је увод у обнову глобалне кинеске моћи. Протести у Хонгконгу, финансирани из иностранства, представљају тег на првом поменутом тасу историје

Извршне власти Специјалног административног региона Хонгконг објавиле су повлачење предлога измене закона који је омогућавао изручење осумњичених матичном делу Кине, али протести на улицама нису прекинути. Напротив, демонстранти су, упркос коначном попуштању власти, 8. септембра спалили један од улаза у страницу „Централ“ хонгконшког метроа и уприличили протестну шетњу до америчког конзулата. Све време у маси су биле истакнуте и бројне америчке заставе.

АМЕРИЧКО МЕШАЊЕ Марширајући ка америчком конзулату, неколико хиљада демонстраната захтевало је усвајање закона који су пре две године у америчком Конгресу предложили Крис Смит и Марко Рубио, а који предвиђа увођење санкција против кинеских званичника из Хонгконга и матичног дела Кине за које се буде сматрало да су одговорни за угрожавање основних слобода и људских права у Хонгконгу.
Предлог америчког закона заснован је на претпоставци да Пекинг све време поткопава тековине принципа „једна земља – два система“ и договорени висок ниво аутономије у Хонгконгу. Закон би Сједињеним Америчким Државама, пред властитим огледалом, широм отворио врата за мешање у унутрашње ствари Кине.
Може се рећи да је Пекинг, заједно с представницима извршне власти у Хонгконгу, учинио све у политичком смислу да избегне војну интервенцију у свом нередима захваћеном специјалном административном региону, имајући све време на уму да су на улицама махом двадесетогодишњаци.
Уместо извођења трупа из касарни и њиховог размештања на улице, те уласка додатних јединица из Шенџена, као одговор на протесте уприличен је велики митинг подршке локалним и централним властима, који је, премда је трајао свега сат, окупио преко четири стотине хиљада људи, чиме је демантована тврдња да већина становника себе доживљава пре као Хонгконжане, него као Кинезе.

[restrict]

СВЕТЛО ЗАЈЕДНИЧКЕ ИСТОРИЈЕ У исто време, скоро 130 чланова британског Парламента потписало је захтев Министарству спољних послова да влада Уједињеног Краљевства „искористи свој утицај и помогне Хонгконжанима“. Помоћ би обухватила могућност добијања алтернативног држављанства и права на прибежиште у, како је наведено, „светлу заједничке историје“.
„Многе државе Комонвелта, које деле вредности које су тренутно под опсадом у Хонгконгу, можда би биле спремне да помогну у пружању таквих гаранција, посебно за оне марљиве људе који су од града начинили снажан економски центар“, наведено је у писму британских парламентараца.
У писму британских парламентараца наведено је и да би таква акција показала да је Велика Британија озбиљна када ставља до знања да стоји уз Хонгконг „на сваком кораку пута“, како је дословце рекао премијер Борис Џонсон, мало пре него што је постао вођа Конзервативне странке.
Према подацима владе у Лондону, 2015. године била су 3,4 милиона власника британских прекоморских пасоша, за које су Хонгконжани могли да конкуришу пре 1997. године, када је Велика Британија вратила овај посед матици Кини. Становници Хонгконга су досад могли да посете Велику Британију на период од шест месеци без визе, али им није дозвољено да раде у Великој Британији или да остану дуже.
Порука британских парламентараца је јасна: ако су вам очеви и дедови у прошлости могли да конкуришу за британске пасоше, зашто не бисте у измењеним околностима могли и ви?
Лук де Палфорд, члан Комисије за људска права Конзервативне странке, која је организовала прикупљање потписа и написала писмо, описао је овај предлог као „изводљиво решење за спасавање чамаца“ које има „масовну политичку подршку у Великој Британији с десног парламентарног спектра“.

ПОКУШАЈ РЕПРИЗЕ ИСТОРИЈЕ Одузимање Хонгконга након Првог опијумског рата у 19. веку било је увод у пропаст Кине под династијом Ћинг. Његов повратак под окриље кинеске државе, крајем прошлог века, био је увод у обнову глобалне кинеске моћи на темељима реформе коју је осмислио Денг Сјаопинг. Протести у Хонгконгу, финансирани из иностранства, несумњиво представљају тег на првом поменутом тасу историје и то више нико чак и не крије. Хонгконг се на Западу доживљава као меки трбух Кине.
Конзервативна и трома империја Ћинга, премда је бележила знатан суфицит у чистој трговини са Европом, није успела да пронађе одбрамбене политичке, војне и економске механизме којима би се заштитила од пеглања трговинских дефицита присилним увозом опијума, на чему су посебно инсистирали Британци.
Катастрофа коју је Кина доживела у 19. веку под притиском западних сила, Русије и Јапана, једна је од највећих катастрофа забележених у свету. Уз десетине милиона мртвих, поразе у ратовима, уништену привреду и понижавајући вазални однос према светским силама тог доба које су је непрекидно условљавале економским уступцима и исплатама енормних „ратних одштета“, Кина се током Другог светског рата нашла на прагу нестанка властите државно-правне формације.
То је лекција коју је Пекинг одлично искусио и научио. Зато његов одговор данас и те како уважава чињеницу да су током једног и по века британске управе у Хонгконгу код дела становништва створена очекивања која је данас лако подгрејати или чак запалити, што смо током протеклих 15 недеља имали прилику да видимо у телевизијским извештајима, али и током демонстрација прошлих година.
Британска владавина Хонгконгом оставила је снажне печате на кинеском националном бићу.

ОЧЕКИВАЊА ПОСЛЕДИЦА БРИТАНСКЕ УПРАВЕ Професор историје Ванг Гунгву, родом из Индонезије, и који је у Сингапуру управо издао књигу „Кинa се поново повезује“, сматра да је веома тешко утврдити тачну равнотежу између „једне земље“ и „два система“.
По професору Вангу, један од кључних проблема у успостављању политичке равнотеже у Хонгконгу јесте усвајање прописа на основу члана 23 Основног закона Хонгконга који се односи на националну безбедност.
Члан 23 Основног закона, наиме, јасно наводи да ће Хонгконг сам усвојити прописе којима ће забранити свако дело издаје, сецесије, побуне, субверзије против централне владе или крађу државних тајни. Тај члан страним политичким организацијама и органима забрањује политичке односе и активности у Хонгконгу и брани политичким организацијама и локалним органима успостављање веза са страним политичким организацијама или телима.
Покушај примене овог члана Основног закона био је Предлог закона о националној безбедности из 2003. године, који је изазвао велику полемику у јавности Хонгконга и масовне демонстрације 1. јула 2003. Од тада, предлог закона о примени овог члана није поново уведен у процедуру.
Према професору Вангу, постојеће напетости проистичу из различитих очекивања у погледу демократског развоја града.
„Што се тиче демократије, становници Хонгконга имају велика очекивања. Кинези, наравно, не желе демократију и то је било потпуно јасно од почетка“, рекао је Ванг у интервјуу за „This week in Asia“ у Сингапуру, истичући поред законодавног проблема и економски моменат.

ФИНАНСИЈСКО СРЕДИШТЕ „Хонгконг, заправо, нема индустрију, то је искључиво финансијско средиште. Ако финансијски центар наиђе на потешкоће, као што су оне забележене током финансијске кризе од 1997. до 2000. године, његов сјај ће нестати. Знате колико су Кинези напорно покушали да створе нови финансијски центар у Шангају. Чињеница да нису успели не лежи у томе што нису покушали. Људи из Хонгконга знају да би Кинези волели да преселе финансијски центар у Шангај, али то нису могли. То је најјача карта Хонгконга: његов допринос у пружању финансијских услуга Кини“, каже професор Ванг који је, како је истакао у интервјуу, уверен да Хонгконг остаје вредан за Кину, указујући истовремено на план регионалне интеграције који обухвата градове у делти Бисерне реке: Хонгконг, Макао и девет градова провинције Гуангдунг, у циљу стварања високотехнолошког и иновацијског центра који конкурише калифорнијској Силицијумској долини. Градови обухваћени овим планом кинеске владе биће повезани са провинцијом Гуангси, која повезује Кину са југоисточном Азијом, осигуравајући све важнију улогу кинеског југа у економском развоју.
„Хонгконг треба да пружи законе, врсту заштите која омогућава да се људи осећају самоуверено у Хонгконгу“, рекао је Ванг. „Све су то средства за Кину. Не верујем да су Кинези глупи да напусте сву ту имовину“, каже професор Ванг.
Пекинг је, засад, показао да уме да локализује унутрашњу опсаду Хонгконга без насиља и исхитрене интервенције, а да при томе светској јавности пружи убедљиве доказе и тврдње о финансирању протеста споља.
Мера у којој ће уважити и балансирати специфичности Хонгконга, настављајући да мирним путем специјални административни регион укључује у властиту сложену државно-правну формацију, понекад глатко, а понекад уз више или мање турбуленција, није непознаница креаторима политике у Пекингу.
Кина Си Ђинпинга, напросто, није урушена и пасивна Кина из династије Ћинга, спремна на бескрајне уступке.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *