АМЕРИЧКИ ПИЛОТИ СА ШАЈКАЧАМА И ОПАНЦИМА

ПОБЕДЕ СРПСКОГ НАРОДА О КОЈИМА СЕ ДОВОЉНО НЕ ГОВОРИ (2)

Срби су током Другог светског рата, таквог примера нема у историји модерног ратовања, на простору окупиране и раскомадане југословенске државе спасли око 2.300 савезничких, углавном америчких авијатичара. Савезничке авијатичаре спасавале су присталице оба ривалска антифашистичка покрета, Југословенска војска у отаџбини и партизански покрет, који је водила Комунистичка партија

 

Ниједан други народ није извео такав подвиг у историји авијације као што су Срби то учинили у време сурове немачке окупације, 1944. године, када су спасли многе савезничке авијатичаре, чији су авиони оборени на небу изнад Србије, или делова слободне територије у Независној Држави Хрватској где су живели Срби. У Србији, код Прањана и Коцељеве, изграђени су аеродроми на које су слетали амерички транспортни авиони и у њихове базе у Италији враћали спасене пилоте. Један такав аеродром подигли су Срби на планини Озрену у северној Босни, одакле је полетео последњи амерички авион са спасеним пилотима. Пошто је ово јунаштво било изведено у организацији српског антифашистичког покрета, пораженог у грађанском рату који се водио међу Србима, о спасавању америчких пилота и градњи аеродрома деценијама се у Србији није смело говорити. И данас се о томе не говори колико би требало, премда је ове године учињен својеврсни изузетак, организовањем велике манифестације у Прањанима, којој су, уз бројне високе званице, присуствовали и председник Србије Александар Вучић и амбасадор САД у Србији Кајл Скот. Можемо слободно рећи – да је овакво дело урадио неки други народ, за њега би се знало у целом свету.
А да су, с друге стране, данашњи амерички савезници на Балкану, Албанци, Хрвати и Бошњаци, током Другог светског рата спасли бар једног америчког или енглеског пилота, данас би на местима где су се пилоти уз помоћ падобрана дотакли тла били подигнути споменици, где би се амерички и енглески амбасадори, расејани по новим државама на Балкану, такмичили који ће, у знак захвалности, на те споменике положити раскошнији венац.

[restrict]

СРБИ КАО ПРЕСЕДАН Срби су током Другог светског рата, таквог примера нема у историји модерног ратовања, на простору окупиране и раскомадане југословенске државе спасли око 2.300 савезничких, углавном америчких авијатичара. Савезничке авијатичаре спасавале су присталице оба ривалска антифашистичка покрета, Југословенска војска у отаџбини и партизански покрет, који је водила Комунистичка партија. Крајем 1943. године, када се на бојиштима одређивао исход рата, америчка војска подигла је у јужној Италији неколико авио-база са око пет стотина бомбардера и стотину ловачких авиона. Из тих база бомбардери су током 1944. године најчешће летели према централној и источној Европи, прелећући Црну Гору, Србију и делове Босне и Херцеговине, Косово и Метохију, бомбардујући немачке војне циљеве у источној Европи. Посебно су бомбардована нафтна постројења у Плеоштију у Румунији која су била изузетно важна за снабдевање горивом немачке ратне технике. Савезнички авиони гађали у то време градове у Србији, разарајући стамбена насеља и убијајући немилице цивиле. Најчешће су бомбардовани Београд, Ниш, Крагујевац, Лесковац.
Од пролећа до краја јесени 1944. године лет америчких авиона могао се голим оком пратити са земље како из правца Италије лете према истоку. Летилице су се кретале на великој висини у поретку који је подсећао на јата птица селица. Разазнавали су се крупнији бомбардери које су пратили ловачки авиони. У сличном поретку, после обављених задатака, враћали су се назад у базе у Италији. И у доласку и одласку једнолични звук америчких авиона реметили су пуцњи немачки противавионске артиљерије и немачке ловачке авијације. Амерички авиони, прелећући окупирану југословенску државу, надлетали су пределе које су у то време запоседале разне војске. Просторе источне и западне Босне, насељене муслиманима, контролисала је муслиманска СС „Ханџар дивизија“, чији су војници носили фесове и били обучени у немачке униформе. Највећим делом Рашке области (Санџака) господариле су разне муслиманске милиције. Многе делове Независне Државе Хрватске, тамо где су били Хрвати, „чувала“ је хрватска војска. У највећем делу Косова и Метохије, где су живели Албанци, господарила је СС дивизија „Скендербег“. Свим овим војскама управљали су Немци. Делови Босне и Херцеговине и Црне Горе, насељени Србима, у то време убрајани су у слободне територије, које су контролисале два српска антифашистичка покрета, Југословенска војска у отаџбини и комунистички партизански покрет. У окупираној Србији градове су контролисали Немци, а остали простор Југословенска војска у отаџбини.
Сви они, Срби, Хрвати, муслимани и Албанци, када би се чуо препознатљив звук америчких авиона, упирали су поглед у небо и са различитим осећањима пратили њихов лет. За Србе су то били савезнички авиони који после тешких ратних искушења и страдања најављују мир и победу. За остале су то били злокобни непријатељски нежељени гости, чији је лет праћен мржњом и надом да ће са њима изаћи на крај победоносна немачка авијација и противваздушна артиљерија која се редовно оглашавала.
Дешавало се да се после дејства немачке противавионске артиљерије или ловачке авијације, из групе савезничких авиона у лету издвоји покоја погођена летилица, која почиње да заостаје, а онда понире према земљи. У време сунчаних дана могло се са земље пратити како из погођених авиона искачу авијатичари, како им се шире падобрани и они падају на земљу. Према погођеним авионима који би треснули о земљу, и приземљеним падобранцима, трчало је сеоско становништво, и нека од војски која се ту затекла. Муслимани, Хрвати и Албанци, опседнути мржњом, тријумфално су се окупљали око остатака срушених авиона, а затим су ловили падобранце које су, као да су Срби или Јевреји, черечили на лицу места, или су их предавали Немцима.
Једино су Срби туговали за обореним америчким авионима и пријатељски дочекивали америчке пилоте који су се приземљили падобранима. Срби су се на територијама које је контролисала Југословенска војска у отаџбини, али и партизани, на исти начин опходили према америчким авијатичарима. Примали су их пријатељски, делили с њима и последњи залогај. У то време Енглези и Американци заиграли су на партизанску карту и комунисте прихватили као своје главне савезнике. Окренули су леђа до тада слављеној Југословенској војсци у отаџбини и повукли своје војне мисије из Србије. У партизанској војсци биле су енглеске и америчке војне мисије. Те мисије су се бринуле да се авијатичари, које су спасли Срби на територијама које су контролисали партизани, на различите начине, земаљским, морским и ваздушним путевима пребаце у америчке авио-базе.

НАУЧЕНА ЛОЗИНКА „ТИТО“ Народ у окупираној Србији, чију је територију, ако се изузму градови, у то време држала Југословенска војска у отаџбини, исказао је велику храброст и довитљивост у прихватању америчких авијатичара. Србија је у то време била под окупацијом, где су се лакше губили животи него у другим деловима окупиране југословенске државе. Понекада су српски спасиоци одводили америчке авијатичаре испред носа немачких потера. Нађен је начин да се убрзо ти авијатичари пребаце из Србије у своје матичне базе у Италији. На усамљеним планинским пољанама, али недалеко од градова у којима су били немачки гарнизони, грађени су аеродроми на које су ноћу слетали и одакле су узлетали амерички транспортни авиони. Са тих аеродрома авијатичари су пребацивани у Италију. Најзначајнији је био аеродром изграђен на Галовића пољу у селу Прањанима код Горњег Милановца, са кога је у операцији „Халијард“ пребачено више стотина америчких авијатичара.
Најупечатљивије сведочење о тим догађајима оставио је капетан Звонимир Вучковић, командант Првог равногорског корпуса Југословенске војске у отаџбини, коме је почетком марта 1944. године стигла депеша из Врховне команде: „Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте на непријатељској територији, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се спасава искакањем. Спасени авијатичари из свих крајева земље биће упућивани вама. Припремите заштиту, снабдевање и евакуацију истих – генерал Михаиловић.“
Мало пре него што је добио ово наређење, Вучковић се на Златибору срео са савезничким пилотима, гледао их је како искачу из погођеног авиона, и падобраном се спуштају на земљу. Док још нису дотакли земљу, забележио је Вучковић и овај детаљ, златиборски сељаци и војници Југословенске војске у отаџбини хватали су их за ноге како би им, при додиру с тлом ублажили пад и заштитили их од повреда. Падобранци су у њиховим базама били припремани како да се понашају ако њихови авиони буду оборени, а они се нађу међу локалним становништвом. Били су научени да је довољно изговорити једну реч: „Тито“. Ту реч су, на запрепашћење присутних, изговорили овде на Златибору. Догађало да су се према местима где су биле олупине оборених авиона, у чијој су се близини спустили авијатичари, утркивали Немци и војници Југословенске војске у отаџбини. Било је и оружаних сукоба у којима се гинуло. Понекада би падобранци, приликом приземљивања поломили ногу или руку па им је пружана помоћ. Лекара је било мало, сломљене ноге и руке, користећи дрвене дашчице, успешно су намештали сеоски видари.

 

ПОДВИГ ЗА ВЕЧНОСТ

Операција „Халијард“ коју су извели равногорци била је у историји највећа операција спасавања оборених америчких и савезничких ваздухопловаца

У Прањанима у општини Горњи Милановац у недељу, 15. септембра, обележено је 75 година од операције „Халијард“. Свечаности су присуствовали председник Србије Александар Вучић и амбасадор САД у Србији Кајл Скот.
Прича о храбрости и пријатељству мештана овог краја и америчких војника те 1944. године још је жива. У прањанској школи „Иво Анрић“ један хол посвећен је овој акцији, а ту су и фотографије и сећања на мисију „Халијард“.
Мештани овог краја у послератним годинама успели су да ступе у контакт с неким од америчких пилота које су чували. Скривали су их и хранили током неколико месеци пре него што су евакуисани у ваздушну луку Бари.
Године 2015. основана је и Халијард фондација која има за циљ да едукује људе о значају ове акције како у Србији, тако и у САД. Фондација кроз разне акције помаже овај крај, а план је и да се на Галовића пољу у будућности изгради и Меморијални центар.
„Са војног аспекта ова мисија је невероватна. Спасти 500 пилота без жртава и губитака подједнако је важно као и хумани аспект ове приче. Овде су се вечерас први пут среле породице Роберта Кола и Чарлса Дејвиса који су били у истом авиону који је оборен. Обојица су преживела. Чували су их Срби“, каже Џон Капело, председник Халијард фондације.
Они су после наставили живот, основали породице и њихови су се потомци први пут срели, дошли су да одају почаст Србима који су спасли њихове очеве и таквих прича има много, наводи Капело и додаје да је тај хумани део мисије „Халијард“ најважнији.
Операција „Халијард“ била је у историји највећа операција спасавања оборених америчких и савезничких ваздухопловаца. Спасавање је организовано од августа до децембра 1944. године, са писта направљених у сеоским деловима окупиране Србије. Из Прањана је евакуисано више од 500 пилота.
„Пре 75 година, као што многи не знају, јер је то било забрањено, као што је било забрањено грађење ауто-путева кроз Србију, америчке трупе које су ишле на жестоки напад на немачке снаге у Румунији, савезничке снаге Американци, Канађани и Енглези, жестоком силом ишли су да сруше сваку врсту логистичке подршке нацистичким снагама. Немци су се стравично борили, нанели огромне губитке савезничким борцима. Многи од њих су својим оштећеним авионима слетали овде на импровизовану писту. Многима је Србија била спас. Многима је народ у Прањанима био спас за важну операцију 1944. године. Поносан сам на чињеницу да смо ми Срби од почетка били у сукобу са нацистичком армадом“, казао је Вучић.
Амбасадор САД у Србији Кајл Скот, који је уочи ове свечаности, у петак, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ отворио и изложбу „75. годишњица спасилачке мисије Халијард“, рекао је да ће САД заувек бити захвалне српским савезницима. „Мисија ’Халијард’ била је највећа мисија те врсте у историји ратовања. Били смо савезници, раме уз раме, против заједничког непријатеља“, рекао је Скот.
(РТС/Танјуг)

 

 

ВЕЗА С АМЕРИЧКОМ КОМАНДОМ Спасени савезнички пилоти плански су прихватани, преузимала су их имућна сеоска домаћинства, пресвлачени су у сеоску одећу, добијали су опанке и шајкаче. Према њима су се домаћини односили као према драгим гостима, давали су им за јело најбољу храну коју су имали, частили их ракијом. Организоване су и сеоске страже као би се, у случају да се изненада појаве Немци, могли извући. Авијатичари су знали једни за друге, између себе су изабрали официре који су их представљали. Нађен им је и тумач, београдски адвокат Радоје Вукчевић, који је знао енглески језик.
У то време западни савезници су пустили низ воду Југословенску војску у отаџбини. Савезничке војне мисије отишле су из Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, није било могуће успоставити радио-везу са савезничким командама у јужној Италији или на Блиском истоку, ни упутити обавештење о томе да Југословенска војска у отаџбини спасава пилоте, да се о њима брине. Веза је успостављена тек када је у околини Љига један авион пао на мекано растресито тло и није се запалио. Према авиону су у исти мах кренули и Немци и војници Југословенске војске у отаџбини којима је командовао капетан Гага Топаловић. Надомак места где је пао авион вођена је борба. Српски војници и сељаци успели су да са авиона, поред митраљеза, демонтирају радио-уређај и донесу га америчким авијатичарима. Радио-уређај је брзо оспособљен за рад, па је тако успостављена веза са савезничком командом у јужној Италији. После овог догађаја савезничка команда сазнала је да је Југословенска војска у отаџбини прихватила бројне њихове пилоте. Тек тада се почело размишљати о њиховој евакуацији, о изградњи аеродрома на који би слетели савезнички авиони.
Место на којем ће бити изграђен аеродром одабрао је капетан Звонимир Вучковић. Била је то пољана Галовића поље, заклоњена шумом, на окрајку села Прањани код Горњег Милановца, дуга километар а широка око триста метара. Градњу аеродрома водио је резервни капетан, инжењер Никола Веркић, који раније није градио аеродроме. Градило га је крамповима и лопатама, углавном ноћу, неколико стотина сељака, од грађевинске технике користили су дрвена кола која су вукли волови. У то време у Горњем Милановцу постојао је немачки гарнизон. У случају да Немци сазнају шта се збива у Прањанима, изграђен је резервни аеродром код Љига, али он никада није коришћен.
Захваљујући опреми која је крајем јула демонтирана из америчког авиона који је пао у околини Љига, како сведочи капетан Звонко Вучковић, мајор Брукс и његови телеграфисти успоставили су везу са америчком командом, са Петнаестим ваздухопловним корпусом чија је команда била у Италији, одакле је убрзо стигао одговор да ће на аеродром у Прањанима врло брзо послати авионе који ће евакуисати америчке пилоте. У то време у селима око Прањана, под будним оком њихових српских домаћина, чекало је више од две стотине америчких авијатичара, међу којима је било и Енглеза. Поред њих у селима око аеродрома било је и Италијана, који су, после капитулације Италије, дошли у додир са Југословенском војском у отаџбини. Било је ту Француза и Руса које су Немци заробили на неком од далеких ратишта, затим довели у Борски рудник да тамо раде. Сви су се они, изузев Руса, борили за место у америчким авионима.

 

РАЗЛИЧИТЕ БРОЈКЕ: АРХИВИ ЧЕКАЈУ ИСТОРИЧАРЕ

Различити подаци о броју спасених савезничких ваздухопловаца обавезују и српске и америчке историчаре да се озбиљно позабаве овом темом, да још упорније истражују војне архиве и да се овај подвиг српског народа, јединствен у историји, још детаљније обради и осветли.
Најчешће се помиње да је спасено око 500 савезничких пилота чији су авиони 1944. године оборени на небу изнад Србије и бивше југословенске државе.
Један од најистрајнијих истраживача Равногорског покрета Милослав Самарџић наводи податак да је са два аеродрома у Србији и једног са севернобосанске планине Озрен, и чамцима из Боке которске послато у своје базе у јужној Италији више од шест стотина авијатичара. Самарџић наводи и извештај генерала Донована упућен крајем Другог светског рата америчком председнику Рузвелту где се саопштава да је на тлу бивше Југославије спасено 1.088 савезничких пилота, од тога броја Југословенска војска у отаџбини спасла је 561, а партизани њих 527. Самарџић подсећа да је међу авијатичарима које су спасили партизани знатан број оних који су у својим погођеним авионима успели да долете до партизанског аеродрома на јадранском острву Вису и ту слете.
Према Самарџићевој рачуници са аеродрома Прањани у базе у јужној Италији одлетело је 277 пилота, 20 је пребачено је с аеродрома у Коцељеви, док су на аеродром код озренског села Бољанића савезнички авиони слетали три пута и пребацили у своје базе 60 пилота. Чамцима из Боке которске пребачено је 15 пилота.
„Википедија“ нуди другачију рачуницу. Од 31. маја 1944. до фебруара 1945. са аеродрома које је подигла Југословенска војска у отаџбини евакуисано је 512 савезничких пилота. Јединица за спасавање ваздухопловних посада под командом генерала Икера с тла окупиране југословенске државе евакуисала је укупно 2.350 савезничких авијатичара, од тога 343 с простора које је контролисала Југословенска војска у отаџбини, а више од 2.000 с партизанске територије.

 

 

СВЕ ЗА ГОСТЕ „ПАЛЕ С НЕБА“ Од 1. августа очекивали су се амерички авиони због којих су ноћу око аеродрома у Прањанима паљене уговорене сигналне ватре. Први авион кружио је ноћу изнад аеродрома на Илиндан, 2. августа. Из авиона падобранима се на аеродром спустило неколико Американаца који су имали задатак да провере да ли аеродром у Прањанима збиља може да прими авионе. Првих шест америчких транспортних авиона приземљени су на прањанском аеродрому 10. августа. Војска која је изградила аеродром, прихватила америчке авијатичаре и организовала њихову евакуацију, очекивала је да ће овим авионима стићи и војна помоћ. Али само у прва два авиона било је нешто терета, углавном санитетског материјала. У авионе се сместило више десетина америчких пилота, летилице су слетеле по поретку по коме су долетеле у Прањане. После се сазнало да су авиони приликом узлетања из авио-база у Италији били пуни војне помоћи, оружја и муниције. Тај товар су успут ноћу, на ватрама означеним местима, падобранима упућивали партизанима.
Истога дана у пратњи шест ловаца који су кружили изнад Прањана на аеродром је слетело осам америчких транспортних авиона, који су пребацили у Италију више америчких пилота. Током августа и септембра на пољану у Галовића пољу у Прањанима често су слетали амерички транспортни авиони. После су прилике налагале да се гради још један аеродром код Коцељеве, са кога је у другој половини септембра евакуисано педесетак пилота.
Као и изнад Србије, Немци су подједнако погађали савезничке авионе у њиховом лету изнад Босне и Херцеговине која је тада била у саставу Независне Државе Хрватске а где су такође били немачки гарнизони. Спасли су се само пилоти који су имали срећу да се падобранима спусте у српска насеља, где су, као и у Србији, прихватани с највећом пажњом и љубављу. Српска села у којима су прихватани амерички пилоти била су спаљена, становништво је живело у бајтама подигнутим на окрајцима шума или су подигли кровињаре на згариштима својих кућа. Овде се још теже живело него у Србији. И овде су српски сељаци последње залогаје делили с гостима који су им „пали с неба“. Та насеља контролисале су партизанске снаге или Југословенска војска у отаџбини. За пилоте приземљене на територије под контролом снага које су признавале Дражу Михаиловића изграђен је аеродром код села Бољанића на Озрену, планинском пределу између Добоја и Тузле, где је живело српско становништво. Са овог аеродрома полетела је последња група америчких пилота.

ИРОНИЈА ИСТОРИЈЕ Американци и Енглези још нису честито захвалили српском народу за овакве жртве и подвиге. За време док су Срби спасавали и чували америчке пилоте, савезнички авиони су бомбардовали српске градове. Могуће је да се и то десило, за шта немамо конкретних доказа, да су неки од пилота спасених у Србији већ у септембру били посада авиона који су немилосрдно бомбардовали Србију. Још је већа историјска иронија у томе што су из тих истих авио-база у Италији 1995. узлетали амерички авиони и Србе у Републици Српској засипали бомбама и ракетама са осиромашеним уранијумом. Чинили су то у настојању да Босну и Херцеговину претворе у исламску државу. Немилосрдно су гађани циљеви на планини Озрену. Потом су, током агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године, у мисији „Милосрдни анђео“, предузетој и организованој у нескривеном циљу стварања друге албанске државе на српском Косову и Метохији, с италијанских авио-база које су постојале и 1944. године узлетали амерички авиони и широм српских простора испаљивали хиљаде пројектила са осиромашеним уранијумом. Подсетимо, на ракетама које су испаљиване на православни Ускрс 1999. исписиване су поруке: „Срећан Ускрс“.

[/restrict]

3 коментара

  1. Mamajev Kurgan

    Nevjerovatno ,sokantno,stravicno…..izgleda da smo mi Srbi svjetske budale No1 u svijetu.Zasto?Zato sto smo spasavali te pilote a djeca tih pilota su 50g kasnije nad srbskim nebom ubijali potomke Srba koji su spasavali te pilote.Da su Srbi uradili tokom IIsr.kao i hrvati,siftari,muslimani ,…pa pilote ubijali daleko bi bolje prosli od 1991- danaske.
    Eeejjjj ova herojska srbska dela krila su se svih ovih decenija do danaske…znaci Srbi u Srbiji ,CG,RSrbskoj imaju na vlasti grozne brozove antisrbske zlotvore koji i nakon rasturanja SFRJ 1990g opet su cutali.

    Nek nam je braco Srbi svevisnji na pomoci s takvim zlotvorima u nasim vladajucim vlastima koji su ujedno najgori i najpodmukliji neprijatelji .

  2. vaso petkovic

    Nikada mi neće biti jasna ta srbska servilnost !!Na sva usta se hfalimo svojim ludilom kako smo spasavali pilote lažnih saveznika koji su više porušili gradova i ljudi ubili 44.godine nego Hitler 41.Dokle više tim zlikovcima dozvoljavati da uriniraju po srbskim žrtvama ?!Zamisliti se ne može ta suluda borba za spas oborenih pilota u vrijeme kada ti isti zlikovci ruše mnoge gradove po Srbiji a Beograd na sami Vaskrs.Da je pravih rodoljuba i ljudi od karaktera i poštenja nikada jedan Skot i ostale skotine ne bi došao u Pranjane da tako drsko i bezobrazno laže kako je Amerika veliki prijatelj Srbije i srbskog naroda.Bogu dragom hfala još niko nije došao u moj Boljanić odakle je u dva navrata evakuisano poslednjih oko 60 pilota.
    Međutim,potomci tih spasenih pilota došli su nakon 50 godina da osiromašenim uranijumom bombarduju Ozren i ostale dijelove Republike Srpske.
    Nekako odmah posle bombardovanj našao sam se u Beogradu.Iskoristim priliku da se čujem sa bratom koji živi u Kanadi,pitam ga ima li i jedan živ spaseni pilot da digne svoj glas protiv tih zlikovaca ? E moj brate,našli smo jednog i znaš šta nam je rekao-“Ako bih ja nešto rekao protiv moj bi rejtig pao”.Gospode Bože,čovjek koji je jednom nogom u grobu ne misli o istini već o svom rejtingu !!
    Zar je trebalo takve satrape i zlikovce spašavati ? Dok to ne shatimo još će nam se gore nesreće događati.
    U vrijeme spašavanja i evakuacije pilota u znak zahfalosti srušen ja moas Kraljice Marije u Doboju koji je bio remek-djelo tadašnjeg građevinarstva !! Zar treba išta više reći ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *