Почетна / Уводник / АМЕРИЧКА ЛЕПОТА

АМЕРИЧКА ЛЕПОТА

Срби су трагична нација. Немају слободну вољу, јер су неправедно утамничени, а ухапсио их је западни свет који сам нема вредности.
Овим речима, јавно изговореним током свечане церемоније одржане 2013. године, описао је писац Петер Хандке стварносни поредак који одређује судбину српског народа. У годинама од тада протеклим свет се увелико изменио, али је за Србе речени поредак остао стабилно неповољан. Својеврстан прилог оваквом виђењу прошлих недеља учиниле су теме и поруке које прате одлазак америчког амбасадора Кајла Скота из Србије. Његово опраштање од Београда садржајни је политички игроказ који Србима наново предочава сложеност њиховог националног усуда. Циник ће разложно питати: шта то може бити тешко када одлази неко ко је истрајавао у „осољавању“ рана српског народа, прпошно истичући да „његов посао није да га сви воле већ да представља САД у Србији и да порука његове земље може да се чује“? Недоумице у овом смислу ипак нема: трагично јесте управо то што су садржајем и учинком амбасадорових изјава, интервјуа и твитова, Срби принуђени да стоички подносе поражавајуће тврдње и безочне увреде, уједно бивајући публика представи чије су битно обележје хипокризија, безобзирност, агресија и ароганција (амбасадор је недавно признао да је у времену које је провео у Србији његова кожа „постала тврђа од коже седла“).
Демонстрирајући снагу свог аналитичког ума, Кајл Скот је ових дана рекао неколико реченица достојних дугог памћења. Међу њима и ону познату – „Срби нису увек били злочинци, а нису увек били ни жртве“. Вредан је цитирања и његов незаборавни аналитички низ: „Многи у Србији верују да је мржња према Америци добар посао. У Србији се свакодневно бомбардују најгрознијим лажима које се односе на Америку, на западне земље и ЕУ, а то не чини услугу интелигенцији српског народа…“ Врхунац цинизма амбасадор је демонстрирао када је у београдској штампи, својим речима, поновио чувену хуманистичку поставку НАТО доктрине према којој је бомбардовање Југославије, односно Србије било потребно и легитимно. „Ни Србија ни Сједињене Државе не могу да врате време уназад. Оно што можемо је да 1999. годину посматрамо у широј перспективи“, каже амбасадор. И управо то – сагледавање оружане агресије на Србију из „шире перспективе“ – испоставља се сада као својеврсна црвена линија и окидач за лавину гнушања и одијума који тутње на широком јавном фронту, и не само у Србији.
Правила која српске званичнике и овдашњу јавну сферу обавезују да Скоту и његовој идеји „шире перспективе“ не реплицирају одговарајуће и очекивано, имају ограничену важност ван Србије, не поштују их рецимо у Москви. Отуда је током протеклог викенда уследила жива полемика која је у овдашњим медијима оцењена као „дипломатски рат Русије и САД због Србије“, уз назнаку да је реч о озбиљној „геополитичкој игри“. Поводом амбасадоровог виђења српске будућности, два моћна играча, Москва и Вашингтон, сучељавају се данас без рукавица. Висока лига руских политичара наступила је као да је прихватила трансфер моралних, правних и политичких овлашћења да заступа српске интересе у „предмету“ који разматра безочно америчко оправдавање бомбардовања и злостављања Србије. Преко оштре размене аргумената у овом геополитичком разговору, истичу се истине које је српска страна, поготово на званичном нивоу, најчешће вољна да прећути – у име „добре будућности с Америком као пријатељем“.
Релаксирано руско посредовање стога је учинило и да на тренутак буде разрешена српска фрустрација коју је Хандке означио као муку „трагичне нације која нема слободну вољу“. Уместо Срба, Руси су, неважно да ли по слободној вољи или тактичким мотивима, жестоко и директно проговорили.
„Бомбардовање Југославије 1999. године било је један од оних неоспорних злочина пред међународном заједницом, српским народом и целокупном Југославијом. Према томе, изјава да на те догађаје морамо гледати у широј перспективи је у ствари предлог да се заборави на злочиначка дела војника НАТО-а на тој територији, што је немогуће“, објаснио је истакнути руски парламентарац Дмитриј Новиков, додајући да је „веома наивно надати се да ће Срби то заборавити“. И Алексеј Пушков, нашој јавности познати руски сенатор, написао је: „Амерички амбасадор у Србији позвао је Србе да на НАТО бомбардовање 1999. гледају ’из шире перспективе’. То јест изаћи на тргове и пријатељски хвалити САД због бомбардовања. Невероватан цинизам. Нека Американцима кажу ’шире гледајте’ на напад Јапанаца на Перл Харбор“. Најоштрија је била Марија Захарова, портпарол МИП-а Руске Федерације, која је, захтевајући да Америка „прекине иживљавање над Србима“, написала: „Сједињене Државе се морају прво извинити пред онима које су бомбардовали. Компензацију морају да плате за убијене, али и рањенима и онима којима су пројектили са осиромашеним уранијумом уништили здравље.“
Због чега ће предлог Захарове о плаћању одштете и извињењу Србима можда и заувек остати замисао у домену (неостваривих) идеала посредно је већ објаснио харизматични амбасадор Кајл, заступајући званичне ставове САД, али је у том смислу врло конкретно недавно проговорио један Американац српског презимена, Стивен Олујић.
Извесност да је „Америка поводом Србије страшно погрешила, али да никада неће то признати“, у прошлонедељном интервјуу „Франкфуртским вестима“ разговетно је одредио Олујић, пензионисани пуковник Америчке војске и некада професор на престижном Вест поинту. Он тврди: „Косово је велика грешка Америке, не само политичка већ и историјска.“ Тако Захарова добија моментални одговор, а домаћи заговорници мишљења да је Америка жртва аждахе сопствених предрасуда нову сатисфакцију. Помињући америчке предрасуде, рецимо и да је „трансфер руског овлашћења за одбрану Срба у спору са Америком“, унеколико разумљив и логичан наставак једне парадоксалне ситуације на међународном плану. Посланик Скупштине Србије Ђорђе Вукадиновић ову ситуацију појашњава: „Русија на спољнополитичком плану заступа ставове и идеале на које је Америка толико поносна, па је дошло до замене улога, и сада су браниоци међународног поретка и демократије на истоку, а пре свих то је Москва, која је деценијама прозивана да угрожава те вредности.“
Да ли би Кајл Скот био сагласан са оваквим разматрањем свакако учињеним из њему драге „шире перспективе“? Да ли би, у складу с амбасадоровом филозофијом, можда и догађаје страшне српске 1999. године – уместо као злочин против човечности и геополитичку грешку која захтева храбро политичко и државничко сагледавање, озбиљне компензације, брантовску снагу у тражењу опроштаја – требало посматрати из најшире могуће, заправо сасвим необавезујуће перспективе? У том смислу предлажемо једну од многих, дакако – произвољних, могућности. На пример, пажњу за чињеницу необичне коинциденције: те, за Србију кобне 1999. филм Америчка лепота харао је биоскопским дворанама САД, покупио Оскаре, узбудио духове…
Име модерне саге о отуђењу, раширеној патологији, конзумеризму, бесмислу живота друштва у беспућу – односи се на посебну врсту ружа: на први поглед оне освајају лепотом, али су склоне труљењу изнутра, у корену. Одатле и позив наратора који се провлачи кроз причу Америчка лепота – look closer, завирите ближе! Да ли је тек случајност што је то управо супротно америчкој циничној препоруци Србима: на важне чињенице гледајте из „шире перспективе“?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *