Зона сумрака – ХРВАТСКИ БЈЕДНИК

Тешко је проценити шта је бедније у вези с најновијим интервјуом председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић. Да ли су то питања? Да ли су одговори? Или је избор медија с којим се разговара?

Хрватски националисти беспоговорно верују у приче о некаквим „хрватским краљевима“ иако ниједном нема гроба, али им је немогуће да поверују да је у усташком логору Јасеновац убијено најмање 83.145 људи чији је идентитет поименце утврђен и за које је много јасније због чега немају гроба, него што је случај с уваженим средњовековним владарима. Због те неверице новинар и уредник „Хрватског тједника“, гласила проусташког Хрватског културног клуба, Ивица Маријачић осећа неиздрживу потребу да председници Хрватске Колинди Грабар Китаровић постави суштинско питање: „Јесте ли икада упитали повјесничаре гдје су кости тих 83 тисуће жртава из Јасеновца?“ „Наравно да јесам. Добила сам свакакве одговоре“, одговорила је председница додајући да треба утврдити „што је са жртвама у Јасеновцу, али и са свим осталим жртвама, од Блајбурга надаље“. По њој, свакој „жртви треба одати почаст“ и усташе побијене на „Крижном путу“ су невине, јер им није доказана кривица током судског процеса. Убијени у Јасеновцу и у Блајбургу су исто, јер се, како је рекла, „не смеју разликовати жртве“.
Човек који одлази на комеморације у Блајбург, али тамо не види „никакве фашисте“ (Аустријанци мора да су луди што сматрају да се ради о „највећем окупљању фашиста у Европи“), а довољно би му било да се погледа у огледалу, потом поставља потпуно демократско питање о томе није ли „изопачено“ да „агресорска мањина која је оружано напала Хрватску и изазвала толико смрти и зла“ има право на три загарантована мандата у Сабору, на шта председница одговара да „не мисли да је изборни сустав праведан“. Колинда Грабар Китаровић се ниједном речју није успротивила тврдњи да су Срби у Хрватској „агресорска мањина“. По тој логици, исправно је што је дванаестогодишња Александра Зец убијена, за разлику од усташа у Блајбургу, јер ако је она агресорка, јасно је шта заслужује када „изазива толико смрти и зла“.
Председница показује потпуно непоштовање не само према својим суграђанима српске националности него и према Уставу и Уставном суду Хрватске, а о демократским тековинама да и не говоримо пошто на „објективно“ питање „не чини ли Вам се да је форсирање увођења ћирилице у Вуковару дио пројекта великосрпске србизације Вуковара како би се сутра, кад се уведе ћирилица на темељу вјеројатно лажиранога пописа становништва, уцјењивало Хрватску с подјелом суверенитета, да се створи нека српска аутономија?“ одговара: „Не долази у обзир! Вуковар је Хрватска и увијек ће бити Хрватска. Без обзира на попис становништва, без обзира на то колики био постотак Срба у Вуковару.“ Ово каже упркос одлуци Уставног суда о враћању српског језика и ћирилице у тај град од пре месец дана. Председница у интервјуу додаје да градоначелника овог града Ивана Пенаву, којег чак и тамошњи медији оптужују за екстремизам и усташлук, „одувијек подупире“, па чак и када каже да „не треба унапређивати права Срба“ у граду којим руководи и када предводи хајку на српску децу.
Постоји, међутим, и светла тачка у овом интервјуу – председница Хрватске имала је шта да замери поглавнику НДХ Анти Павелићу. Не залећите се, ипак. Не ради се о покољу Срба, или било чему сличном, него о томе што је „Павелић половицу Хрватске предао Талијанима“. Ту клизећим стартом у одбрану лика и дела овог хуманисте улеће „новинар који није фашиста“: „То није истина! Једноставно није истина да је Павелић продао половицу Хрватске Италији.“ Своју објективност и дистанцу у односу на поглавника доказује додавши да „Павелића не треба идеализирати, али ни пакирати му“. Замислите тај безобразлук да неко „пакира“ Павелићу било шта…
Она стаје и у одбрану „древног“ поздрава „За дом спремни“, оптуживши премијера Андреја Пленковића да је „довео до ситуације с поздравом За дом спремни која није нормална, да је поздрав под којим је брањен Вуковар компромитиран, а звијезда петокрака није“, што је још једна схизофрена и ненормална ситуација (поред права гласа што га ужива „агресорска мањина“). „Ниједан поздрав под којим је брањен Вуковар не може бити компромитиран“, додала је она не схватајући да је на тај начин сама „компромитирала“ читаву „одбрану“ Вуковара. Јасно вам је како. Колинда Грабар Китаровић је рекла и да „поштује допринос“ који је „одбрани Хрватске од великосрпске агресије“ дао Томислав Мерчеп, човек који чак ни пред хрватским правосуђем није успео да се одбрани оптужби за зверске ратне злочине, укључујући и горепоменуто убиство дванаестогодишње „агресорке“. Јунаштво и одбрана заиста достојни највећег поштовања, храброст какву Дучић није могао ни да сања. Да је доиста „хрватски храбар“ показао је и аутор интервјуа који се ишчуђава што је његов урадак с предсједницом наишао на осуду чак и у самој хрватској јавности па каже: „Послије објаве (интервјуа) Хрватски тједник изложен је нападима и клеветама да је фашистички, екстремистички, шовинистички и тко зна какав све лист.“ Стварно, какве клевете! Па питања су прави изливи толеранције и хуманости! Баш као и одговори.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *