Почетна / In Memoriam / ВЛАДО СТРУГАР (1922–2019) ОДЛАЗАК АКАДЕМИКА

ВЛАДО СТРУГАР (1922–2019) ОДЛАЗАК АКАДЕМИКА

Редовни члан Црногорске академије наука и уметности и добитник Награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију за 2018. годину Владо Стругар преминуо је у суботу, 24. августа, у Београду

Рођен је 28. децембра 1922. у месту Доњи Улићи, код Цетиња. Гимназију је учио у Цетињу и положио велику матуру на пролеће 1941.
Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. После рата имао је чин пуковника и налазио се на разним дужностима у Југословенској народној армији, од чега највише у Војноисторијском институту у Београду. Докторирао је у области историјских наука на Академији наука у Москви – теза „Народноослободилачки рат Југославије“ – 1968. године.
Члан Црногорске академије наука и уметности постао је од њеног оснивања 1973, Македонске академије наука и уметности 1981, а Српске академије наука и уметности 1994. године. Био је члан Удружења књижевника Србије.
Владо Стругар био је главни и одговорни уредник научног часописа Војноисторијски гласник (1963–1967) и, после, Југословенског историјског часописа (1970–1973). Био је и међу оснивачима Црногорског сабора српске слоге (1992–1997), родољубивог удружења за просвету и културу, које је и предводио.
Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије, а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе. Почетком 2005. године постао је један од оснивача Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе у Србији.
Објавио је бројне књиге из историје и књижевности. Дела су му превођена на руски, пољски, чешки, енглески и немачки језик. Добитник је „Златног пера Српског тројства“, које му је Универзитет у Приштини доделио 1997. године.
Владу Стругару је у мају ове године додељена награда „Печат времена“ за науку и друштвену теорију за дело „Југословенски 1. децембар 1918. године“, које је жири овако оценио: „У делу Влада Стругара цитирана су бројна документа из домаћих и страних архива и наведено преко две стотине имена страних и домаћих аутора разних струка: историчара, правника, филозофа, политичара, државника и великих војсковођа. Аутор говори о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, и то чини у спомен 100-годишњем јубилеју тог чина. О уједињењу Јужних Словена написане су целе библиотеке књига, тако да би се могло помислити да се ту нема шта више ни рећи, нити написати. Па ипак, дело академика Стругара у којем он обрађује уједињење као процес, а не као догађај, делује свеже и публицистички и књижевно, а емпиријски веома уверљиво и утемељено. У делу се на нов и оригиналан начин сучељавају друштвено-историјске околности у којима је дозревала ујединитељска идеја, са победничком мисијом српске војске и њене врховне команде у стварању услова за уједињење и за одбрану те идеје и тог програма од небројених изазова и сметњи које су им стајале на путу, од оних унутрашњих до оних спољних.
„Иако је несумњиво био и остао горљиви поклоник идеје уједињења Јужних Словена, академик Стругар није остао и некритички заробљеник те идеје. Он је свестан чињенице да је, остајући верна уједињењу, Србија готово изгубила цео двадесети век, у којему је требало да жање плодове својих великих ратних победа, извојеваних на правој страни историје. Своју државност, велике ратне победе и тешке губитке Србија је поклонила Југославији, која ће се показати као илузија, па и заблуда и нестати у крви, највише управо оних који су је стварали. О свим екстерним и интерним контроверзама, слабостима и противречјима пред којима се нашла нова држава од њених првих дана, а који ће радикално ометати њено функционисање и стабилност, академик Стругар је писао садржајно, документовано и узбудљиво.“
Академик Владо Стругар, нажалост, због нарушеног здравља није могао да присуствује церемонији доделе награда, али се обратио писмом које је прочитала његова кћи Дака Певац: „Радујем се што могу да поздравим сва окупљена лица на данашњој свечаности коју организује недељник сјајно одређен поднасловом ’Лист слободне Србије’, и жалим што из здравствених разлога нисам у стању да вам се лично придружим.
Посебно сам почашћен што је моја књига ’Југословенски 1. децембар 1918’ овенчана вашом годишњом наградом за науку и друштвену теорију чиме се осим угодности која се мени као аутору приређује скреће пажња стручне и шире јавности на важан датум из наше историје. Драго ми је и због лауреата који су награду добили раније, а међу којима су и моји блиски пријатељи а овде ћу споменути једног од њих, знаменитог историчара Милорада Екмечића. Још једном благодарим редакцији ’Печата’ и жирију што својим избором доприносе да стогодишњи јубилеј стварања прве југословенске државе остане још неко време остане у видном пољу свеколике јавности. Данас, кад се из разних интересних разлога, пре свега спољних, мада нису за потцењивање ни отпори унутрашњег порекла неприродно повезани с иностраним, покушава извршити ревизија наше новије историје у смислу да је Југославија плод великосрпских хегемонистичких тежњи. У време кад се води прави рат за интерпретацију ратова, па и оних недавних, у којима је српски народ опет био страдалнички, историјска наука има посебну одговорност пред својим, али и будућим временима. Пишући књигу коју сте наградили имао сам жељу да буде нека врста читанке о мноштву стварних појединости, спомен првобитној одлуци ослободилачког државотворства, повест исписана на вишекратно проверене историјске чињенице, анализа друштвених, историјских, војних и културних околности у којима се рађала прва држава јужнословенских народа. Осврт на укрштај првих тешкоћа у животу монархије које је прате од почетака практично до самог краја, и пресек кадровских снага политичке и војне елите која је победничком мисијом српске војске и њене врховне команде омогућила остварење југословенске ујединитељске идеје. Узгред да напоменем, ако погледамо кадровски састав првих ујединитељских тема и органа, почев од Југословенског одбора из 1915. па надаље и упоредимо га с именима и делом оних који су удруженим снагама рушили Југославију, морамо се сложити с раширеним популарним судом да су југословенску државу стварали и водили најбољи умови, а да су је поткопавали и докрајчили најгори.
„Има довољно разлога да се југословенска стварност и даље истражује и објективно осветљава, и верујем да међу млађим научницима постоји мноштво историчара дораслих овој теми. Уверен сам да ће и они имати пожељан степен друштвене и медијске подршке и да ће и они једног дана стајати на овом месту.
„Поздрављајући вас још једном, допустите да изразим благодарност рецензентима који су читали и издавачу препоручили мој рукопис: уваженим академицима Василију Крестићу и Зорану Лакићу и књижевном историчару Миливоју Павловићу. Такође захваљујем љубазној госпођи из Завода за уџбенике, директору Драгољубу Којчићу и уредницима Урошу Шуваковићу и Небојши Јовановићу.
„Дугујем захвалност и мојој кћери Даки Певац, професору универзитета, која је читала и језички уобличавала очево штиво, и која данас уместо мене преузима награду, доносећи вам моје поздраве најлепше жеље за стваралачки успех и добро здравље.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *