Винска поетика у српској уметности

ИЗЛОЖБА У ГАЛЕРИЈИ ВИНОГРАДАРЕВА КУЋА НА ОПЛЕНЦУ

Због чега су филозофи тврдили да је вино „течна љубав“, а уметници да вино у човеку буди љубав, а не разврат

 

На Шестом фестивалу шумадијских вина, у организацији Удружења винара Шумадије, одржава се традиционална изложба, по правилу једна од најбољих у Србији када је реч о класичном ликовном изразу, штафелајном и фигуративном сликарству и скулптури лишеној експерименталних редукција. И ове године изложба се одржава у Виноградаревој кући на Опленцу у Тополи до 28. јула и у Кући краља Петра у Београду од 12. до 22. септембра. Уметнике је као и обично окупио професор и магистар вајарства Небојша Савовић Нес, извођач камене скулптуре на Цркви Светог Саве на Врачару. Ове године на изложби учествује двадесет уметника а текст у каталогу написала је сликарка Јасна Опавски, једна од нових звезда на ликовној сцени.

ЧУЛНОСТ, ЉУБАВ И ЛЕПОТА Српској уметности све више недостају овакве тематске смотре као и ревијалне изложбе, које подсећају на нека за уметност боља времена и веома радују публику. Савовић је целу ову ликовну смотру сада издигао на виши ниво, па се од прошле године на њој додељује Награда публике а од ове и Награда стручног жирија.
„Вино је течна љубав“, вели последњи европски мудрац Бела Хамваш у књизи „Филозофија вина“, чији је једини грех и недостатак био у типично европском неразумевању и осуди православља, које се протеже још од ренесансе и Волтера. Управо се у православљу негује култ вина, манастир Хиландар, као и други, има више хектара винограда него што је неопходно за црквене потребе. По свету се шири култ вина, Србија се у односу на социјалистички период у том смислу веома уздигла а стручњаци кажу да је вино једини природни и људски производ који је у савременој епохи постао неупоредиво бољи него у прошлости, када су многа вина често била само „киселице“, како описује и књижевник Уисманс. „Вино у човеку буди љубав, а не разврат“, каже Јасна Опавска, покреће лепа осећања, јер свако добро вино има карактер и шарм. Утврдила је да постоји ракијски менталитет, ракијски човек који пије да лакше поднесе, да лечи дубоко меланхолична стања, којима је највећи балкански карактеролог Владимир Дворниковић посветио књигу „Психа југословенске меланхолије“. Балканац често запада у севдах, дерт и карадерт. Насупрот њему је хедониста и познавалац вина, вински човек који пије због чулности, љубави и лепоте. „Доказ томе је што су виноградски крајеви попут Шумадије идилични, а сви прави љубитељи вина уједно и љубитељи лепих уметности“, каже сликарка Опавска. У прилог њеној тврдњи иде чињеница да су уметност у Европи најснажније развили Грци и Италијани, народи који чувају и славе вино, па имају и винске богове. Зато су представе чокота, грожђа и винове лозе веома старе, има их и на грчким вазама као и слика Диониса или Бахуса. У раном хришћанству се тако симболички и нефигуративно налазе најстарије представе Христа у катакомбама а винску тематику можемо пратити до холандског барока, призора крчми и опијања, од којих је један од најбољих у целој историји сликарства „Весела браћа, жалосна им мајка“ Уроша Предића.
Најуспелија слика у српској уметности посвећена винској поетици је „Италијански виноградар“ са почетка стваралаштва Катарине Ивановић, која се ослања на стару представу Вертумнуса, римског бога годишњих доба, поља и винограда, попут Св. Трифуна. Од ње нико није боље сликао корпе са грожђем а успешније је мртвом природом код нас владао само Константин Данил. Уметници са изложбе „Уметност и вино“ ослањају се на вишемиленијумску традицију, што даје дубљи унутрашњи смисао њиховом раду. Издвајамо са ње неколицину без тежњи ка исцрпности.

* * *
Небојша Савовић Нес (Горњи Милановац, 1959) један је од истакнутих српских вајара фигуративне вероисповести. Без обзира колико вешто влада занатском страном камене скулптуре, он има слуха за модеран израз, минималну, сведену, јасну и чисту форму. У њему се сједињују стари српски каменоресци, традиција мајстора крајпуташа и стећака, дворске камене пластике Студенице са савременом апстрактном појавношћу, орнаментално мајсторство са једноставном формом. У крајњем смислу код њега је све подређено чистоти коју налазимо најпре у представама Христа и Богородице, његови су радови префигурације божанске непорочности, коју тако лепо изражава фино обрађена бела камена скулптура.

* * *

Уз њега водећа личност у култури Горњег Милановца је Милан Милетић (Лапово, 1950). Као сликар посвећено и истрајно се бави тајнама хришћанства и тематиком вина, која не припада само црквеној већ и паганској иконографији. Приказујући дужи низ година свету тајну еухаристије, назначује је елементарно, без много приче, са провидном чашом црног вина и преломљеним хлебом. На тај, најједноставнији могућ а симболички дубок начин, сликар се бави једном од кључних тајни вере. Истовремено, крајње вешто ликовним језиком приповеда причу о светим материјама, јер човек ништа на свету не може боље створити од хлеба, коме у течностима одговара вино. Милетић то ради на ликовно висок начин, у виду тзв. „преваре ока“ (trompe l’oeil) која је откривена још у старогрчком сликарству, када су се по легенди врапци залетали на зид да кљују вешто насликана зрна грожђа. Недавно је у Немачкој објављена књига о феномену насликаног стакла а наш мајстор је у томе један од најзначајнијих у свету.
* * *

Сликарка и списатељица Слободанка Ракић-Шефер (1953) годинама се у склопу своје не само племените већ и напредне идеје повратка природи бави пчелама, делфинима, паунима, живим светом Србије и Медитерана. Природу схвата као славље и обиље, радост постојања, таква је она у њеној богатој и родној Мачви, па отуда код ње и без оваквог излагачког повода често насликаних корпи са грожђем, призора зрења, обиља и „Берићетних берби“. Ту врсту сликарства, слику као свечаност за око и дух, мртву природу са воћем, виновом лозом и грожђем, неговали су неки од најбољих светских сликара, а ненадмашан је у том смислу Каравађо.
* * *
Један од наших најбољих познавалаца и писаца о сликарској технологији, истакнути сликар и акварелиста Предраг Пеђа Милошевић (Земун, 1960) редовно учествује на изложби посвећеној тајнама вина. Он им се приближава на свој начин, као сликар на трагу ванредних мајстора 17. века, манириста који су у сликарство унели загонетност. Његова „Мала винска ентропија“ рађена је у стилу ренесансних и барокних алегорија, концерата у камерним просторима, где све одише смислом и лепотом.
* * *

Код оваквих естетских прегнућа тешко је разлучити доприносе ликовне од примењене уметности. У неким цивилизацијама као што су египатска, кинеска и јапанска, између чисте и употребне уметности није прављена разлика. Александар М. Лукић (Сремска Митровица, 1964) изражава се у стаклу формираном у пећи а реч је заправо о плитким рељефима, који нису ништа друго до вид скулптуре. Његови радови галеријског формата су расути по приватним колекцијама у земљи и свету а уметник је увршћен у угледним светским издањима међу стотинак значајних стваралаца који се изражавају у форми стакла. Код њега долази до израза апстрактна назначеност форме и говор технологије и материјала за који је осим форме најважнија светлост. Лукић цео свој подухват вајања представа грожђа једноставно именује као „Светосавски код“.
Лепа и племенита изложба по шести пут организована у време Фестивала шумадијских вина, на који долазе гости из целог региона, а потом у Београду, са каталогом увећаног формата у коме су текстови преведени на енглески, постаје све већа и боља. Од еротског до религиозног, уживалачког или духовног, обележена је различитим приступима и доприносима само једној тајни – вину, чију је мистерију генијални Леонид Шејка изразио на минијатури са само једном насликаном скерлетном капи.