ТРЖИШТE УЏБЕНИКА: ОД ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ ДО МАЊКА ТОАЛЕТА

Осим што је питање уџбеника важно образовно-васпитно и национално значајно питање, посреди је и битка око „колача“, према проценама већине упућених, на годишњем нивоу вредног 50 милиона евра

Пише Зорица Бабић

Стигао је и 15. август, дан кад су издавачи дужни да доставе уџбенике школама и књижарама. И пре него што почне нова школска година, и вероватно још један сукоб међу издавачима, подсетићемо шта се дешавало током пролећа. У мају је Министарство просвете објавило Каталог одобрених уџбеника за други и шести разред основне школе. Стидљиво и прилично увијено, огласило се и Удружење издавача уџбеника, преко „Политике“ (субота, 1. јун 2019, страна 8), речима да „постоји сумња на доминантан положај једне издавачке групације“. Из неких објава на фејсбуку сазнајемо о чему је конкретно реч, а да је у питању групација „Клет“ сазнајемо из споменутог чланка и других извора. „У Каталогу се понавља ’омашка’ од прошле године услед које се погрешно представља да само два издавача која припадају истој издавачкој групацији имају одобрен комплет за српски језик и радну свеску. (Подсећамо да радна свеска није законски део обавезног комплета уџбеника већ спада у додатно наставно средство). ’Едука’, као и многи други издавачи, има одобрене радне свеске, али оне се законски не могу наћи у Каталогу, у који могу ући само обавезни наслови“ (објаву потписује уреднички и ауторски тим „Едуке“).
Према Закону о уџбеницима, „уџбеник је основно дидактичко наставно средство, у било ком облику или медију… “, а радна свеска, према истом закону, члан 3, једно је од 11 побројаних „других наставних средстава“ што доприносе „остваривању циљева датог предмета, прати уџбеник, и може да се користи за савладавање, проверу и проширивање знања стечених коришћењем уџбеника…“

ПОНОСНИ НА ДОМИНАЦИЈУ! Директорка „Клета“ је у споменутом чланку изјавила да су поносни на доминацију и да је то доказ њиховог квалитета, а последица је огромног труда.
Осим што је питање уџбеника важно образовно-васпитно и национално значајно питање, посреди је и битка око „колача“, према проценама већине упућених, на годишњем нивоу вредног 50 милиона евра. Део проблема је и у томе што су школе углавном државне, а већина издавача, осим Завода за уџбенике, приватни. Али кренимо редом.
Све до 2003. Завод за издавање уџбеника био је једини наш издавач, што је трајало мало више од четрдесет година. Кућа „Клет“ основана је 2004. Иначе, „Клет“ је немачка издавачка кућа, једна од највећих европских компанија у тој области са седиштем у петнаест земаља. Пре отприлике пет година купили су још две овдашње куће – „Нови логос“ и „Фреску“. Према већини процена, сада држе 50% тржишта. После увођења А лиценце (дозвола државе да издавач који је носилац лиценце има право да штампа уџбенике из свих предмета и за све циклусе образовања) остало је тек десетак најистакнутијих издавача, док их је раније било између седамдесет и осамдесет.

ПРОМЕЊЕНО НЕКОЛИКО ЗАКОНА О УЏБЕНИЦИМА За то време промењено је неколико закона о уџбеницима, а највише прашине дигло се око последња два, из 2015. и 2018. године. Закони о уџбеницима баве се процедурама креирања, одобравања, избора уџбеника, те телима која у том процесу учествују. Објаснимо укратко како тај процес тече и која су то тела. Наставни програм прописује Министарство просвете и он има статус подзаконског акта. Дакле, сви издавачи га се морају придржавати. У пракси се показало да су поједини издавачи у предности јер сазнају програм пре него што се званично објави, па имају више времена за израду уџбеника. Издавач је дужан да обезбеди и три стручне оцене квалитета рукописа коју даје рецензентска комисија. Један рецензент је обавезно „из те струке“, а други из наставе. Комисије Завода за унапређење образовања и васпитања (ЗУОВ) прегледају и одобравају рукописе, које даље званично одобрава Национални просветни савет, а решење о одобравању потписује министар просвете, чиме се уџбеник ставља у званичну употребу у школама. ЗУОВ је постојао и раније, а бави се, између осталог, и стручном оценом квалитета уџбеника. Рад се спроводи у комисијама, а базира се на различитим стандардима, који су дефинисани у званичном документу – Стандардима квалитета уџбеника, којим се прописује обим, начин излагања, језик, стил, ликовно-графичка опрема, и то су такође све подзаконски акти.
На основу одобрења Министарство саставља Листу, па онда и Каталог уџбеника који се прослеђује школама. Школа бира уџбеник за сваки разред, за сваки предмет. Сва одељења истог разреда исте школе користе исти уџбеник. Уџбеници се сада бирају на четири године. Званично, наставнички активи и већа бирају уџбенике, па их прослеђују Савету родитеља. Савет родитеља углавном има прилично „пасивну“ функцију. Практично, то оставља простор да уџбенике у многим случајевима бирају директори. После откривања многих афера, и сврставања свих облика поклона у коруптивне радње (набројимо неке: бесплатни семинари – а стручно усавршавање је обавезно; додатни наставни материјали, провизија од продаје, поклони за школе, чувени таблети са интернет-услугом), „игра“ се на вишем нивоу, а то је много теже открити.

МАЊКАВОСТИ ЗАКОНА ПОД ЛУПОМ Мањкавостима закона и корупцијом бавили су се БИРН и Агенција за борбу против корупције. БИРН-ово истраживање „Анализа ризика за настанак корупције у процесу одобрења и издавања уџбеника у Србији“, доступно на њиховом сајту, и сад је релевантно иако се односи на Закон из 2015. Оно каже следеће: сувише је компликован процес који није у свим сегментима прецизно одређен, Министарство, односно министар има велика овлашћења, јер оно бира и представнике (директоре) свих тела, не постоје јасни системи контроле, ради се о уском кругу људи у коме је тешко утврдити (доказати) сукоб интереса (реч је, углавном, о универзитетским професорима) и кад наступају као стручњаци, кад као представници институција, а кад као аутори. Да ли је, на пример, Зона Мркаљ, професор на Филолошком факултету у Београду (професор Методике наставе српске књижевности), председник Друштва за српски језик и књижевност, удружења које се у склопу очувања језика бави и израдом тестова за такмичења и поново долази у непосредан контакт са наставницима, али је и аутор уџбеника чији је издавач „Клет“, и уредник за српски језик у тој кући – у сукобу интереса? Која комисија би то утврђивала, и ко би из струке, рецимо, био члан комисије? Није ли скоро сваки потенцијални кандидат њен колега, и свакако неко кога већ познаје, мада може бити у различитим „односима“?
Агенција за борбу против корупције основала је 2016. радну групу која се бавила злоупотребама приликом набавки уџбеника. Један од закључака ове групе гласио је: „Закључено је да је Просветна инспекција могла да учини више у поступку утврђивања неправилности приликом избора уџбеника… Такође, Министарство просвете могло је да покрене прекршајне поступке што је пропустило да учини.“ Са доласком министра Шарчевића прекинут је рад радне групе.
Постоји још једна важан податак, непознат широј јавности, који је министар Шарчевић још више „мистификовао“ идејом о оснивању ученичких задруга преко којих би се куповали уџбеници. Поруџбина и продаја уџбеника сада функционише овако: осим „огледних“ примерака датих на увид школама, издавачи штампају само онолико примерака уџбеника колико им је поручено (дакле, другачије од других књига, што значи да немају губитке). Уџбеници се могу купити и пре тога поручити преко школе или у књижари (она је нека врста „овлашћеног дистрибутера“ иако то нема никакве везе са законом, али има везе са књижарском праксом и њиховим интерним односима).
Цену одређује издавач и она је у оба случаја иста, бар би морала бити. Међутим, постоји разлика у рабату који издавач исплаћује: за школе је то од 5 до 20 посто, за књижаре од 30 до 40 посто. Јасно је да је издавачима у интересу да што више уџбеника продају преко школе. Остаје нејасно зашто све школе немају исти рабат, и у крајњем случају шта се ради с тим новцем. Нисмо против тог модела, можда је то једини начин школама да дођу до преко потребног новца, али је питање да ли се он заиста наменски и праведно троши. С друге стране, тиме што се практично одрекла издавања уџбеника, држава се одрекла најиздашнијег извора прихода у тој области. Постоје и државе у којима су уџбеници за све бесплатни, ни то можда није лош модел. Али овде још много других ствари није уређено.

У НАЛЕТУ „УНАПРЕЂИВАЊА“… Полемика се водила и око нискотиражних уџбеника: то су уџбеници на језицима мањина, за ометене, за талентоване и за стручне школе. Овом приликом остали смо ускраћени за одговор Завода за издавање уџбеника, али претпостављамо да би одговор био исти као пре. Раније су већ изјављивали да средства која добијају за издавање нискотиражних уџбеника не покривају њихово издавање. Ради се о томе да Завод има право да издаје нискотиражне уџбенике, што им се донира из Фонда за нискотиражне уџбенике. Средства за Фонд прикупљају се опорезивањем издавача уџбеника, и то са 2% нето прихода.
У јеку хиперпродукције, борбе за свако парченце колача, са различитим „причама“ и активностима са циљем „модернизације“ наставе – увођење електронских дневника током протекле школске године (подсетићемо на две основне замерке: питање приватности и доступности информација и избор фирме која је продала софтвер), те већ присутни е-мултимедијални уџбеници и план да буду доступни и на андроид платформама – ми још увек имамо ђаке-пешаке (за које се место нађе тек у некој репортажи), па чак и наставнике који, неки би рекли, „романтично“ део пута прелазе на коњу, а школе се затварају због „недовољно“ ђака у већ опустелим селима, док су наставници и наставничка струка, не сасвим без своје кривице (апатије, идења линијом мањег отпора, пристајања на уцене, лоше кадрирање) омаловажени и скоро обесмишљени (додатно демотивисани својим жалосно-смешним платама).
Дакле, у налету „унапређивања“, осим споменутих проблема школе немају техничке услове, довољно брз и стабилан интернет, и што је још важније, многе школе немају ни пристојне тоалете. Није ли WC, у духу професора Косте Вујића, основни културни (културолошки) захтев?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *