Почетна / Култура / Тинејџерско јеванђеље зла

Тинејџерско јеванђеље зла

 

ТВ серија „Еуфорија“

У новој хит серији ХБО-а „Еуфорија“ девојчице поносно себе зову дрољама и кучкама, сексуално су искусне за барем двоструко старији узраст, асоцијалне, девијантне, психички унакажене, а младићи разуларени, такође сексом опседнути, пијани и дрогирани, на журкама без краја, несигурни и, наравно, бесни, агресивни и једнако фрустрирани. Родитељи незаинтересовани, алкохоличари и таблетомани, сексуално девијантни, депресивни и неповратно затурени у својим празним животима и промашеним везама. И да, све је заливено досад невиђеним призорима секса и голотиње….

Кажу да је настанак серије „Еуфорија“ и њено емитовање баш у овом делу сезоне плански потез у креирању програмске шеме ХБО-а пошто је настала огромна празнина после окончања њиховог најуспешнијег програма од када постоје, „Игре престола“. Истина или не, али да баш „Еуфорија“ настави добро утабаним стазама набуџене комерцијалности која се ослања на бруталном, силеџијском, заправо, провоцирању оно мало моралних кодова гледалаца који нису већ досада бројним производима ове компаније систематски девастирани. Дакле, секс, насиље и, за разлику од Игре престола“, дрога. Много дроге. И много секса. И све то у тинејџерском свету модерне средњошколске америчке свакодневице. Типична игра ХБО-а на сигурну карту. Провоцирање, изазивање, безобзирно понижавање људског рода, назовикултуре назовимодерне цивилизације, форсирање накарадности, покварености, изопачености, декадентности у сваком могућем и још неоткривеном смислу и комбинацији, муниција су програмског борда ове компаније откад постоји. И њихов „Рим“ давно и „Сопранови“ и „Дедвуд“ и „Империја зла“, све, наравно, са скоро деценију дугом моралном субверзијом званом „Игра престола“, као са још низом других „револуционарних“ успутних мање истакнутих али свеједно значајних прилога, ХБО је обавио декодирање моралног устројства западне цивилизације чије је најновије јеванђеље требало да буде управо окончана тинејџерска драма „Еуфорија“.

Свет који не треба да има будућност

Не само да је надмашено ненадмашиво из богатог асортимана декаденције „Игре престола“ већ је нови ниво постављен на тако високом месту да је потребно извесно време да се после гледања мучних призора „свакодневног живота наше младости“ уопште дође до даха, а онда и до било каквог, ма и најмањег, разлога не да се верује у будућност нашег света него и да се потражи било какав разлог да он уопште овакав постоји! Тим пре јер су хвалоспевни одјеци широм света и такозваних друштвених мрежа које га наводно спајају листом позитивни, често чак и прикладно наслову, еуфорично пристрасни. А то је једино што је могло бити тужније од туге коју одмах после одвратности и неверице осећате дог гледате „Еуфорију“. Није, заправо, лако схватити чему оваква серија, као и пре свега коме је намењена. Говори о тинејџерима, али због начина на који то чини делује да је намењена одраслој публици коју, опет, тешко да занима нешто овако, нити то разуме. У том натегнутом и бедно поједностављеном стереотипном сукобу генерација, разуме се, по шаблону од кога не одступа ниједан производ било код дела западног шоу-бизниса, тинејџери су најугроженији део становништва планете јер их баш нико не разуме и сви их малтретирају, искоришћавају, запостављају… И ви гледајући „Еуфорију“ треба да пођете од те премисе. Сви ликови ове серије су тинејџери, они на крају средњошколског периода, ту пред колеџом. И сви су толико несрећни у својим златним или барем сребрним кавезима да су нон-стоп под лековима од свих знаних и незнаних психичких поремећаја. Сви су згађени животом, згажени од система, у тешким депресијама, нико ин не разуме, запостављени и занемарени од родитеља представљених овде у дводимензионалним стереотипима моронских, депресивних, декадентних и за потомство потпуно незаинтересованих, неретко и сексуално и на многе друге начине изопачених људских сподоба у кризама средњег и осталог доба. У таквом, дакле, окружењу шта им је друго преостало него да живот проводе у стању перманентне еуфорије, дивљајући на бескрајним журкама, константно се дрогирајући и упражњавајући секс ради секса, у свим могућим комбинацијама (и бројним, веровало се, немогућим).
У овој причи имамо и назовиглавну јунакињу. Дете, дакако, међурасно (плавуша и црнац, омиљена комбинација ХБО пропаганде) спарених родитеља чија је срећа, разуме се, кратко трајала и брак је постао фалична, повремено несношљива, углавном испразна фарса. Кроз њену причу и њен положај у наративу као посебне врсте конферансијеа-водича упознајемо из епизоде у епизоду остале централне личности и њихов међусобни однос. Иако је ово још једна од многих копија превише коришћеног фокусирања гледаочеве пажње ненадмашене још од у том смислу савршене „Апокалипсе данас“, управо је такав, апокалиптично-проповеднички однос главне јунакиње-нараторке према публици и њеном месту у причу коју као и она са нама посматра са стране и коментарише је (позиција грешне и посрнуле богиње?) оно што изгледа највише привлачи неискусну публику и још нестасалу критику јер се баш такав наратив највише хвали и уз заиста одличне техничке карактеристике (камера, монтажа, музика) купи позитивне поене и поставља ову серију на прилично висок ниво и поред њене одурне карактеризације ликова и нашег света. И то је још једна поново одлично искоришћена премиса продукције ХБО-а која подразумева комбиновање етичке провокације и декаденције са врхунски одрађеним техничким елементима филма или серије. Тако „Еуфорија“ постаје значајан продукт у актуелној телевизијској понуди и на ширем плану. Захваљујући шок сценама (никада у тој мери виђено потпуно откривање мушких полних органа због чега је серија постала хит на друштвеним мрежама на којој је позната као „Пенис еуфорија“) и призорима секса на којима би позавидели и неки порно професионалци, као и представљању средњошколаца у тако декадентно и безнадно изгубљено-поквареном издању да је истински изазов уопште гледати ову серију која брутално уништава сваку наду о питању будућности наше цивилизације. Серија је, иначе, римејк истоимене израелске серије од пре седам година који је сада за ХБО као писац и продуцент потписао такође јеврејски аутор Сем Левинсон, син чувеног холивудског режисера, сценаристе и продуцента Берија Левинсона. Млађи Левинсон је овом серијом, тврди, описао сопствено искуство с дрогама. Очев таленат је присутан, али је синовљева младост обогаћена значајном дозом суровости, бруталности, агресивности и декадентности која је, ваљда, нешто што се подразумева у савременом свету. Отуд девојчице из „Еуфорије“ поносно себе зову дрољама и кучкама, сексуално су искусне за барем двоструко старији узраст, асоцијалне, девијантне, психички унакажене, деструктивне и фрустриране, изгубљене у свету свих могућих дрога. Младићи разуларени, такође сексом опседнути, пијани и дрогирани, на журкама без краја, несигурни и, наравно, бесни, агресивни и једнако фрустрирани. Родитељи незаинтересовани, алкохоличари и таблетомани, сексуално девијантни, депресивни и неповратно затурени у својим празним животима и промашеним везама. То је искуство Левинсона јуниора? Његов допринос овом проблему у „Еуфорији“ делује као да није реч о суочавању с проблемом већ о средству за порочно-хедонистичко бежање од стварности. И, најгоре, као приручник за дрогирање и сексуалне баханалије. Ова серија сигурно неће одвратити ниједног тинејџера од дроге. Напротив, биће му врло корисно упутство за избор што адекватнијих хемикалија за што боље и бруталније „одваљивање“. Па, у „Еуфорији“ је о том питању свезнајући дилер дроге клинац из основне школе, а главна јунакиња одушевљено и страсно тврди како од дроге нема ничег бољег!

Депресивно путовање

И то је свет „Еуфорије“ с којим нас племенито обогаћује кухиња страве ХБО-а. Као, уосталом, и у многим другим приликама раније. Ипак, ова доза апатије и цивилизацијског колапса драстичније је несношљивија од свега другог што смо од њих виђали минулих година, па и деценија, јер су се први пут усудили да на овако драстичан начин отворе врата света младих, наде сутрашњице. И представивши их у најцрњем издању који вам из сцене у сцену урла у лице да наде с њима таквима нема! Наравно да путовање кроз ову апокалипсу на које нас води главна јунакиња која од бунтовне ћерке и тешке наркоманке, до истополном љубављу надахнуте наводно трезвене чистунице долази поново до хаоса из кога је и почела ова прича, нема катарзично разрешење. Нема искупљења, покајања па самим тим се и не нуди нада, јер је нема и изгледа да и не треба да је буде. Све је до те мере мрачно, безнадно и корумпирано да је заправо једина нада коју можете да имате ако сте досегли до последње епизоде серије да можда неким чудом стварност није баш оваква и да никако не буде друге сезоне!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *