Почетна / Друштво / Тачка три

Тачка три

У каквој је вези формирање Савета министара БиХ с наставком НАТО интеграција ове земље

Догодило се оно што је с протоком времена од прошлогодишњих избора у БиХ изгледало све мање вероватно. Челници најјачих странака три конститутивна народа дејтонске творевине, Милорад Додик, Бакир Изетбеговић и Драган Човић, потписали су споразум о Принципима за формирање власти на нивоу Босне и Херцеговине који ће, уколико буде реализован, довести до толико чеканог „рађања“ новог Савета министара БиХ.

КАПИТУЛАЦИЈА ИЛИ ПОБЕДА? Од тога хоће ли споразум заживети у пракси не мање значајно је питање везано за суштину тачке три овог договора, а која начелно формулише будућу сарадњу некадашње централне југословенске републике с НАТО-ом. Да ли је – како тврде лидер СДС-а Мирко Шаровић и други челници опозиционих странака у РС – пристајући на ове принципе Додик заправо капитулирао и прихватио пут који ће се, пре или касније, окончати учлањењем у Северноатлантску алијансу из Брисела или је – што поручују државник из Лакташа и остали релевантни фактори из владајућег блока – овим споразумом „сачувана војна неутралност Републике Српске“?
Пре него што покушамо да одговоримо на ово питање, треба подсетити да споразуми попут овог, усаглашеног 5. августа у Сарајеву, по правилу представљају компромис у коме свака страна понешто добија, али и губи, као и да потписници често, у складу с властитим интересима, различито тумаче спорне тачке договора, убацујући понекад накнадно у њих и ствари које се не налазе на папиру. Већ сада је јасно да ће – због инсистирања бошњачке стране да усвајање „модификованог Годишњег националног програма (АНП) за сарадњу са НАТО“ представи као део наводног договора – и овај споразум о Принципима за формирање власти у БиХ доживети такву судбину, а врло могуће остати и нереализовано мртво слово на папиру.
Но пођимо редом, односно вратимо се на већ споменуту тачку три, без сумње најважнију у споразуму. У њој стоји да „треба наставити интеграционе процесе у складу са Уставом и законима, усклађујући ставове и интересе свих нивоа власти у БиХ“, те „потврдити опредељење за унапређење односа са НАТО, не прејудицирајући будуће одлуке у вези са чланством Босне и Херцеговине у овој организацији“.
Ова реченица јасно показује да споразумом није предвиђен (усаглашен) улазак БиХ у западни војни савез, па самим тим губе на тежини аргументи оних који – иако су заправо углавном на пронатовским позицијама – оптужују Додика за „капитулацију“ и напуштање досадашње политике војне неутралности Бањалуке. Ипак, бојимо се да овај споразум (уколико уопште заживи у пракси) крије и опасне замке за Републику Српску, највише због чињенице да се њиме даје зелено светло даљим НАТО интеграцијама без јасног прецизирања да се оне неће окончати чланством у Северноатлантском савезу.
Тако нешто је, наравно, неприхватљиво за Сарајево и Мостар и, што је још важније, њихове западне пријатеље, као што је, уосталом, очигледно да се цела прича о НАТО интеграцијама БиХ не може на крају окончати компромисом који би макар делимично задовољио интересе супротстављених страна.

НАТО БУДУЋНОСТ БиХ Индикативно је да се тачком три споразума предвиђа да ће се „активности у погледу интеграција са НАТО спроводити у складу са свим релевантним одлукама Председништва БиХ, Парламентарне скупштине БиХ и Савета министара, а имајући у виду уставну надлежност Председништва за спровођење спољне политике“. То практично значи да ће РС, односно њени представници у заједничким институцијама БиХ, у ситуацији када није донесена одлука о томе хоће ли земља ићи у Северноатлантску алијансу, бити у дефанзивној позицији, тачније приморани да се стално бране од офанзивних пројеката заговорника уласка државе у западни војни савез. Да је позивање на све „релевантне одлуке Председништва БиХ“ такође у супротности са интересима РС индиректно је недавно признао и Додик, критикујући заоставштину свога претходника у највишем државном органу Босне и Херцеговине Младена Иванића: „Иванић је на одласку из Председништва гласао за Стратегију спољне политике БиХ у којој је НАТО дефинисан као један од приоритета Босне и Херцеговине. Оставио ми је тај документ који никако не могу да променим јер Комшић и Џаферовић ни у лудилу не би гласали да НАТО буде избачен из спољнополитичке стратегије БиХ.“
Колико не само у Сарајеву него и у Мостару сматрају да овај споразум – без обзира што њиме није прејудицирано „коначно решење“ – води БиХ према шалтеру у Бриселу, говори и процена иначе одмереног лидера ХДЗ-а Драгана Човића, саопштена у изјави датој Хрватској телевизији: „Верујем да оно што смо потписали дефинише НАТО будућност БиХ.“

МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ Зашто је државник из Лакташа, иако свестан опасности које доноси реализација овог споразума, ипак одлучио да га потпише? Верујемо да је приликом доношења одлуке преовладала процена да су добици вредни преузетог ризика. Формирањем новог Савета министара коначно би се прекинула вишемесечна опструкција којом је спречавано да изборни победници из Републике Српске заузму своја места у органима власти БиХ, али и онемогућена „комбинација“ да Мирко Шаровић и остали опозициони фактори из РС поново постану партнери Бакиру Изетбеговићу у Сарајеву. Наравно да су Додик, баш као и челници најјаче хрватске странке у БиХ, због ранијих негативних искустава са „Алијиним малим“, имали резерве да би договор могао остати мртво слово на папиру, па је зато у последњој, 12. тачки споразума о Принципима за формирање власти прецизирано да ће „споразум постати неважећи ако у року од 30 дана након његовог потписивања не буде формиран нови Савет министара“.
Члан Председништва БиХ из мањег ентитета је упозорио да ће, уколико споразум пропадне, предложити Народној скупштини РС да одбаци све наметнуте одлуке које нису изричито у складу са Дејтонским уставом. РС би се у том случају, како најављује њен фактички први човек, повукла из споразума о оружаним снагама Босне и Херцеговине, прекинула систем индиректног опорезивања, укинула надлежности тужилаштава и Агенције за истрагу и заштиту БиХ на њеној територији, те ставила ван снаге све наметнуте одлуке високих представника. Да би сарајевски споразум могао бити „миниран“ први је наговестио Жељко Комшић, запретивши да на седници Председништва БиХ неће подржати избор мандатара (Зорана Тегелтије) за састав Савета министара уколико се претходно не усвоји одлука о упућивању Годишњег националног програма (АНП) за чланство у НАТО.
С обзиром на то да Хрват босанске политичке оријентације није био потписник овог договора (па га није ни обавезивао), могло се у први мах помислити да је реч о претњи усамљеног незадовољног стрелца, међутим, ствари су постале много јасније када је истоветан захтев за прихватањем модификованог Годишњег националног програма упутила и Странка демократске акције (СДА). Иако АНП није био део споразума усаглашеног 5. августа (Додик је упозорио бошњачког лидера да овај услов никада неће прихватити), Изетбеговић је, према властитом признању, о накнадном убацивању у игру ове „карте“ почео да размишља након потписивања споразума.
Јасно је да Бакирово активирање АНП-а није уследило случајно већ после добијања сугестија од стране моћних међународних „заштитника Босне“. Да су у Вашингтону веома заинтересовани да онемогуће реализацију сарајевског споразума од 5. августа, а тиме и формирање новог Савета министара, може се закључити и на основу сигнала који је органима власти БиХ упутио заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију Метју Палмер.
Овај функционер Стејт департмента поручио је „надлежнима у Сарајеву“ како је „веома важно да БиХ преда Годишњи национални програм за активирање Акционог плана за чланство у НАТО“, али и изразио уверење да „Додик неће задржати тврдокорну реторику и довести у питање надлежности које су пренете са РС на БиХ“.
Колико је Американцима стало да утичу на дешавања у дејтонској творевини показује и настојање њихових људи из амбасаде у Сарајеву да преко запослених у кабинетима чланова Председништва БиХ буду унапред упућени у дневни ред предстојећих седница овог органа, што је Додик назвао „неприхватљивим мешањем у унутрашње ствари Босне и Херцеговине“.
Мада, према сарајевском договору, рок за формирање Савета министара истиче 5. септембра, врло је вероватно да ће судбина Споразума о принципима за формирање власти бити позната већ након две седнице Председништва БиХ које су заказане за 20. август (када овај текст већ буде у штампарији). Кажемо две, јер ће поред ванредне – коју је затражио српски члан Председништва како би предложио мандатара за нови Савет министара – тог дана нимало случајно на иницијативу председавајућег Жељка Комшића бити одржана и редовна седница на којој ће бити разматран његов захтев да се усвоји Годишњи национални програм за чланство у НАТО-у.
Пошто је Додик најавио да ће ускратити подршку АНП-у, готово је извесно да ће недавни споразум лидера три БиХ народа бити сахрањен и пре него што је добио прилику да заживи у пракси, док ће ова нефункционална држава са Балкана вољом њених највећих (да не кажемо јединих) бранилаца, Бошњака и њихових западних „пријатеља“, ући у нову опасну кризу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *