Почетна / Колумне / Светионик – Пети елемент лесковачког роштиља

Светионик – Пети елемент лесковачког роштиља

За ванземаљски квалитет роштиља, по једној анегдоти, потребан је и пети елемент. Он се напросто не може франшизом пренијети тек тако, јер не зависи све од меса и од ватре под врелом скаром

У антологијској књизи „Код српског писца“ („Службени гласник“, 2011), која насловом алудира на кафану – омиљено окупљалиште српских писаца, 120 српских писаца износи рецепте и описује наша најбоља јела на начин књижеван – да читаоцу од описаних укуса и мириса пође управо вода на уста.
Срећан што сам коаутор, између осталих удружен и са пријатељем Дејаном Стојиљковићем, такође једним од оснивача књижевне Групе П-70, те као писац који је приложио и описао приморски рибљи рецепт – научио сам све о буреку и много тога о роштиљу већ из старе (нишке) мудрости која гласи: Роштиљ не једи северно од Ниша, печење не једи јужно од Ниша, а бурек једи само у Нишу.
Сјајно.
Нама на Приморју никад не би пало на памет да на граделе, које се на српском континенту зову скара (премда су граделе по духу једно, а скара друго), ставимо дебеле комаде меса, дочим нишка школа скаре каже – а важи и за лесковачку – да се зналачки на роштиљу може испећи ама баш све, од ћевапа до јагњећег бута.
У доба Милошевића постојала је на новобеоградском Бувљаку једна јужносрбијанска гастро-експозитура која се у облаку роштиљског дима звала „Лесковачки ванземаљци“ и та је годинама хранила море народа пристиглог да на бувљаку купи себи нешто јефтино а нужно. Упамтио сам назив јер ми је остао као синоним за добар роштиљ – с потписом ванземаљских по умијећу, лесковачких умјетника – познавалаца финих узрочних односа између млевеног меса, зачина, квалитета ватре, и душе сваке скаре понаособ.
За ванземаљски квалитет роштиља, по једној анегдоти, потребан је и пети елемент.
Он се напросто не може франшизом пренијети тек тако, јер не зависи све од меса и од ватре под врелом скаром.
Најбољи роштиљ у нама знаном универзуму праве Лесковчани, који су од своје вјештине направили мит који је претходио бренду. По народном предању, на конкурсу за радно мјесто роштиљџије није пресудна школска спрема, претходно искуство или страначка припадност… Не. Довољно је да кандидат пред власником ресторана који је уједно и предсједник комисије – изговори типичну јужњачку фонему тч, у ријечима сличним онима из овог текста: осниватч, наутчити, лесковатчка, зналатчки, тчетврти, типитчно и ретч.
Да изговор ове фонеме подсјећа на цвркут, чује се одлично из ријечи птитчица!
Свак онај ко дакле зна да изговори глас тч, положио је испит! Доказао је своје лесковачко или јужњачко поријекло, а то значи да се родио са геном за роштиљ. Одмах се прима на посао, одмах стаје за скару, и постаје ванземаљски гастро-приправник, временом и мајстор.
Да бих се уопште квалификовао да граделама приступим на метар у намјери да за потребе породитчног рутчка ја правим одлитчан роштиљ, узео сам дуго да вјежбам изговор специфичне јужњачке фонеме тч. Ломио сам језик на именици: матчка, матчка, матчка… све док са гипсом на језику нисам на граделама испекао најбоље ћевапе у властитој интимној роштиљској, тј. граделашкој историји.
Животна ми је жеља да са породицом пођем на Лесковачку роштиљијаду, но како се ова густозна фешта увијек одиграва током љета, ја јој као Приморац коме је љето економска мајка, дебото не могу доћи на поклоњење.
Можда је тако и боље, тјешим се као лисица из басне о киселом воћу, јер сам у годинама када се килограми лијепе само од гледања роштиљских делиција, некмоли од конзумирања. Нешто у животу треба да остане и неостварено, да би се јаче сањало, као нпр. кад на родоначелном мјесту, дакако лесковачком, поручиш и стигне ти, ах!, ванземаљски лесковачки воз!

 

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *