Почетна / Уводник / СИМУЛАКРУМ

СИМУЛАКРУМ

У нашем времену, без сумње преломном за опстанак нације и државе, српска интелигенција најчешће избегава да јавно искаже своја политичка и идејна уверења. Изузетака има, али је уобичајено да се не образлажу аргументи који појединце и групе опредељују у избору вредносног поретка и идеолошких ставова. Правило је да изван духовне и идејне зоне удобности коју чине „борба против ауторитарног режима“, „јачање демократских капацитета“, или „пружање моралне димензије политици без страначког организовања“ готово да нема назнака живог дискурса и стварне дебате. Подразумевани ауторитет и друштвена одговорност интелектуалаца у „производњи пристанка“ данас је пред јавношћу сведена на статирање у сигурном простору општих места и недоречених ставова. Има ли живота изван оазе комфора маркиране спасавањем крхке демократије, или надгорњавања „с Вучићем“? Пред грађанима слуђеним громопуцателном пропагандом о нашем стратешки неупитном путовању „ка Европи, где припадамо“, истовремено се избегава критичка расправа о теми: шта све у укупном хоризонту живота и опстанка нације подразумева „наш европски пут“?
Без јасног одговора остаје и упит – због чега је разумније истрајати у везивању не за Москву и евроазијски круг већ за Вашингтон (скривен иза имена Брисел), дакле за правила одређена идејним кругом и укупном праксом глобалистичких и неолибералних вредности? Отуда се у овдашњем јавном – политичком и медијском – простору друштвени дијалог и колективно саморазумевање одвијају као кретање у својеврсном симулакруму политичке озбиљности. Већ и само нарушавање ове ситуације постаје инцидент. Као лажна слика, привид у којем нестаје јасна граница између стварности и њених копија, симулакрум прописује одређена правила понашања, па одступање постаје јерес. Тако је на пример економиста Бранко Павловић јеретик када, уважавајући резоне науке коју добро познаје, недавно описује изабрану националну стратегију: „Наше улице с искуствима које имамо са Западом и капиталом који долази под тим утицајем су једносмерне — они освајају наше тржиште. Сви велики иза којих стоје компаније доћи ће наравно ако могу да обезбеде нерегуларно добре услове за своје компаније, ако могу да обезбеде монополске услове и енормне профите.“
Да ли је предочени прецизан опис понашања западних партнера Србије део веродостојне преставе које грађани данас имају о овој теми? Одговор је потврдан, али у свету симулакрума се догађа један парадокс: засипани наменски сроченим пропагандним фразама, грађани верују да је сваки капитал са Запада (нарочито од „пријатеља Француза и Немаца који овде много улажу“) добродошао и да га – премда тежи да „обезбеди нерегуларно добре услове и енормне профите“, дакако на нашу штету – с радошћу треба дочекивати.
„На плану испирања мозгова, 21. век је штафету преузео од 20. и вештину пропаганде је довео до епског савршенства“, каже Владимир Можегов, чији текст Енглеска пропагандна супериорност у овом броју препоручујемо вашој пажњи. У стварности примењене праксе „испирања мозгова“ важи англосаксонско начело које овај аутор сажима: „Пропаганда тражи наметљиву примитивну лаж са поштеним лицем.“
Домаћи симулакрум озбиљности, односно имитација смисла у којој лажна стварност изгледа веома реално, не бива често јавно опозиван и урушаван. Када се то пак догоди, попут енергетског блеска, настају драматичне ситуације и сукоби преступника и посвећених чувара симулакрума. Пример догађаја у којем је симулакрум био озбиљно озлеђен је прошлонедељна расправа Ненада Поповића, министра без портфеља у Влади Србије, и премијерке Ане Брнабић. „После свих порука које смо последњих недеља добили од западних земаља – фарсе са терористом Рамушем Харадинајем пред такозваним Специјалним судом за злочине ОВК у Хагу, нових осуда да смо геноцидан народ, хапшења Срба и насртаја на нашу државну територију на Косову – јасно је да европских интеграција више нема и да је Бриселски споразум мртав“, рекао је министар Поповић. Ова изјава је испровоцирала председницу српске Владе. Моментално је устала у одбрану апсолутне недодирљивости светих евроинтеграција, можда најважнијег симулакрума званичне Србије. „Сваки министар у Влади је дужан да спроводи заједнички договорену политику, а они који то нису у стању су слободни да је напусте“, јетко је одговорила Брнабићева, понављајући: „ЕУ остаје наш стратешки приоритет и циљ.“
С другог идеолошког пола потом се огласио историчар Никола Самарџић, очекивано се ругајући – не опсесији евроинтеграцијама већ верзији коју јавно заступају премијерка и сви посвећени српски чувари европског грала. Историчар је брутално јасним указивањем разголитио природу евроинтеграцијског симулакрума: „Наша шанса су ЕУ и НАТО. Европска интеграција подразумева улазак у НАТО и прихватање чињеница о злочиначкој политици и њеним жртвама из деведесетих.“
Грубом демистификацијом, овде је свакако демонстриран искорак из зоне удобности коју на почетку поменусмо, што јесте за похвалу. Преко медија и у јавном дискурсу уопште истрајава се у пролиферацији и засипању јавности политичким и другим исказима које посматрачи иронично одређују: узвишене поруке на апстрактном нивоу. Дакле поруке без садржаја. Као део јавне праксе, говор лишен јасноће и смисла понекад стигне и са – у реченом смислу – неочекиваних адреса. Тако је било прошле недеље када је, у обраћању „поштованим представницима медија“, из САНУ упућено кратко саопштење Извршног одбора ове институције. Читаоци тог дописа били су у прилици да сазнају и ово: „САНУ ће се увек залагати за право на слободу мишљења и изражавања, уз претпоставку да појединац сноси индивидуалну одговорност у полемикама и дискусијама.“ У овој резолутној објави народу такође се каже: „Српској академији наука и уметности могу се приписивати, о било којој теми да је реч, само ставови које заузимају њене Законом и Статутом дефинисане организационе јединице и изабрани органи. Бранећи овај став, САНУ истовремено не може да прихвати патерналистичке ’савете’ необавештених појединаца и речник грубих увреда, свесна штетних последица које доноси говор мржње.“
Шта је повод драматично интонираном обраћању академика? Чега се то они гнушају, и шта никако не би требало приписивати њима као колективу, већ само недостојним појединцима из САНУ? То не пише, па јавност решава ребус, пребирајући по сећању скорашње догађаје, јер подстицај је очигледно новијег датума. Беше ли то можда јерес о решавању косметског питања, о везама Академије и високе политике, коментар о светим кравама српског друштва? Нисмо сазнали, није ни важно, осим као парадигматичан пример озбиљне неозбиљност којом одише наше јавно угледно позориште сенки на чијој сцени се изводе игрокази прикривања стварних садржаја и чињеница. Имитација ангажмана, имитација интелектуалне одговорности, укратко: Симулакрум! Имитација смисла несумњиво је једно од имена за праксу имитације живота. У великом националном симулакруму, притиснута и збуњена, згађена и згажена, живи већинска Србија, добрано свесна да је немали део националних утицајних елита одговоран и за кукавичлук прикривања праве природе вредности за које се друштво званично залаже, и у које, наводно или стварно, верује. Овим поводом остаје без одговора важна недоумица: да ли поменуте интелектуалне и политичке класе заиста имају уверења, јесу ли довољно одважне да се суоче с пуним садржајем избора и вредности чији су јавни телал?

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog:

    Simulakrum… lažna slika

    Srpska inteligencija najčešće izbegava da iskaže svoja politička i idejna uverenja. Voljno ili ne, kako koji, prihvata se nametnuti simulakrum-lažna slika, prvenstveno iz straha za svoje pozicije, nemogućnosti zbog odredjene diktature i cenzure, političke osvete, a pola zbog ličnih interesa (sećate se primera Aleksandra Martinovića, šefa poslaničke grupe SNS, kada je bio u Radikalnoj stranci i govorio „i ja moram od nečega da živim“ – prešao u SNS stranci)?. Gotovo da nema živog diskursa i stvarne debate o najvažnijim državnim pitanjima, na primer Briselskog sporazuma kojeg je Srbija prihvatila na osnovu „tumačenja“ Vučića, a ne na osnovu skupštinske debate i narodnog referenduma, t.j. predmeta pregovora – odredjivanje „statusa“ KiM – odnosno 15 odredbi sporazuma (kojim je Kosovo dobilo sve atribute države, samo se traži „kompromis“ o normaliaciji za punopravno članstvo KS u UN)? Apsurdno je da za sedam god pregovora – na jedinoj sednici o Kosovu od pre dva meseca (opozicija bojkotovala sednicu) Briselski sporazum nije dostavljen u skupštini Srbije na debatu (da ne vidi narod šta tamo piše)? ZAŠTO? očekuje se završni kompromis – da medjunarodna konferencija-UN potvrdi-registrira novu državu Kosovo, da se za vek vekova istorijski preda-otme Kosovo (Srpska teritorija KiM)?

    Nenad Popović jeste da se suprotstavio nametnutom rešenju – Briselskom sporazumu, svaka mu čast na hrabrosti. Ali ima nedorečenosti… kamo te sreće da je mrtav Briselski sporazum – biće kada ga Srbija zvanično raskine ili zamrzne do stvaranja „uslova“ za pravedno rešenje: povratak 250.000 proteranih Srba, povratak celokupne uzurpirane državne, crkvene i privatne imovine Srba, Kiparski model rešenja: dva entiteta (pola-pola) pod srpski integritet…?

    Nametnuto rešenje je i – neadekvatno Rešenje za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge od strane demografskog Saveta (predsednik Aleksandar Vučić), …kojim rešenjem se za treće dete daje 12.000,oo din svaki mesec na 10 godina, a za četvrto 18.000,oo din…? Takvim rešenjem najviše finaansijske pomoći će dobijati Albanci, Romi, Bošnjaci… sa nadprosečnim i enormnim natalitetom – a kod srpskog naroda vlada bela kuga? Šta vredi ako takvim neadekvatnim merama Srbi za 30-50 god povećaju natalitet za 10-20 posto, kada će Albanci, Romi… povećati za 100 posto (kosovski model-sindrom, za 50-80 god u Vojvodini će verovatno Romi postati većina). Srbi (pravoslavci, hrišćani) imaju drugačiji ideološki, verski, tradicionalistički i modristički karakter… mora sami da se izbore za verski-identitetski opstanak, što znači da: 1). Srbi, SPC, dijaspora i dobrovoljni prilozi… treba da formiraju poseban SRPSKI FOND za podsticaj radjanja protiv bele kuge (za svako rodjeno dete)? 2). Na nivou Srbije da se donese Sistemsko rešenje za celu Srbiju, sa limitiranim finansijskim podsticajem (po bračnom paru a ne po broju dece) – dečjim dodatkom od 5.000,oo-10.000,oo din za prvo-drugo dete- limit (za svaki bračni par, srpski, albanski, romski… bez obzira na nacionalnost, veru) za održavanje nataliteta. Albanci, Romi… pored sistemskog rešenja mogu da formiraju svoje privatne FONDOVE za finansiranje radjanja ako hoče enorman-veliki natalitet (zašto da Srbi u tome ućestvuju protiv svojih nacionalnih interesa)? …




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *