Почетна / Култура / Рог изобиља

Рог изобиља

Као што се Бата Живојиновић супериорно кретао кроз неколико стотина својих улога, тако се и Зечевић суверено креће кроз исти број страница своје монографије о њему. Наиме, формално гледано то јесте монографија посвећена једном значајном уметнику, али суштински је много више од тога

Пише Никола Стојановић

Током прве деценије овог века аутор ових редова био је професор Историје филма, а наши познати глумци Бата и Смоки још увек су били стваралачки активни. Међутим, на помен само њихових надимака током предавања, студенти су се згледали. Не улазећи у то да ли је у питању квалитет општег знања студената, евидентно је да још једна монографија о Бати Живојиновићу не може бити наодмет. Поготово када је у питању предузеће (што је Зечевићев термин) на овако изузетном, врхунском нивоу.
Бата је, чини се, био физички виши од Зечевића за који центиметар. Али у овом, чисто духовном сусрету њих двојица се потпуно равноправно гледају, очи у очи. У најкраћем: као што се Бата супериорно кретао кроз неколико стотина својих улога, тако се и Зечевић суверено креће кроз исти број страница своје монографије о њему. Наиме, формално гледано то јесте монографија посвећена једном значајном уметнику, али суштински је много више од тога. А ево образложења.
Књига је компонована од шест поглавља, условно по аристотеловској драматуршкој шеми: од поглавља „Корени“, где се дикенсовски надахнуто одсликава рана младост и школовање Батино, што представља својеврстан пролог и експозицију, преко поглавља „Народни јунак“ и „Антијунак“, у којима се апострофира Батина глумачка харизма на карактерно супротстављеним јунацима и успоставља теза и антитеза у односу на развој југокинематографије у целини, испуњавајући тако функцију климакса драмског заплета, а онда следе закључна поглавља са улогом драмског расплета и коде – „Поетика глуме“ и „Повратак звезде“. Свако поглавље на делу показује апсолутну Зечевићеву сувереност у овладавању садржајем и стилом кроз дубинско понирање у сваку пору подухвата који је себи задао. А то прегнуће је свеобухватно јер осим филмске естетике задире и у антропологију, психологију, историју, филозофију и, најзад, у специфично подручје семиологије. Наиме, последње закључно поглавље, као неку врсту драмског епилога, назвао је „Семиолошки постскриптум“ и у њему на префињен начин користи оне делове семиотичке теорије који се уклапају у специфично подручје, какво представља глумачка уметност. Одатле потиче и особени назив ове књиге.
Можда ће се некоме учинити као претеривање, али Зечевићев приступ делује опчињавајуће. Ево због чега. Као прво, Зечевић тежи перфекцији на свим нивоима списатељске егзекуције. Та тежња поистовећује се с принципом завођења, опсенарског и опсесивног привлачења конзумента (читаоца) себи и свом стилу излагања. Наравно, да принцип седукције садржи и еротске елементе и то више на трагу Казанове, који је суровији али и креативнији од Дон Жуана, али код Зечевића је ова компонента заступљена само условно и индиректно. Друго, као школовани драматург Зечевић организује свој стил на свим нивоима имајући у виду ту премису да буде занимљив, узбудљив и провокативан, почев од концепције сваке реченице, сваког пасуса, сваког дела целине, као и целине саме. Зато ако кренете од искушења да прочитате само одређени фрагменат текста, десиће вам се да не можете да се одвојите све док не стигнете до неког релативног краја одређене целине. Ово проистиче из чињенице да свака мисао формулисана кроз Зечевићев текст поседује набој и пуноћу смисла, као и обавезну смисаону поенту. У питању је интелектуална елаборација стилске структуре на највишем нивоу, без застајкивања, без „празног хода“, без двоумљења. Када дође до неких круцијалних дилема, он их не заобилази већ подвргава преиспитивању кроз које врши анализу, као својеврсну анамнезу да би установио дијагнозу, то јест остварио закључак у виду синтезе. На тај начин успешно повезује текст, контекст и подтекст.
Из ове монографије, као из неког реторског рога изобиља, преливају се бројне вредности Зечевићеве ерудиције – богатство верификованих чињеница, мудрих констатација, прецизних акрибија, естетичких евалуација и неопозивих конклузија, пошкропљених магијом ауторове бриге за композиционо и стилско савршенство. Уједно, овим пројектом Зечевић је подигао на високи пиједестал уметничко звање, које се у скромнијој варијанти дефинише као „извођач глумачких радова“ (Зоран Радмиловић), а при томе знамо да је вековима било подвргавано ниподаштавању, презиру и ругању. Понекад су и глумци давали поводе за то, али је Бата Живојиновић заиста апартни случај врсног професионалца, посвећеника и живог доказа како се од вештине и заната твори велика уметност глуме. Уједно он на делу показује како квантитет прераста у квалитет, јер у принципу није одбијао улоге иако је добро знао да ће на крају опстати само оне које прођу кроз сурови филтер временске провере – у његовом случају улоге у филмовима „Три“ и „Скупљачи перја“ (Александар Петровић), „Бреза“ (Анте Бабаја), „Трен“ (Столе Јанковић) и „Непријатељ“ (Живојин Павловић). Али је свим срцем стајао иза сваког ангажмана, па и оног најмањег.
У овим крајевима подигнути су споменици неким глумцима из белог света (Брус Ли, Силвестер Сталоне) због њихове наводне харизме „акционих хероја“. Међутим, чудно је да се нико није сетио изразито харизматичног Тарзана, глумца Џонија Вајсмилера, рођеног у нашем Банату. Али је зато Божидар Зечевић подигао достојан књижевни споменик најистакнутијем глумцу народне кинематографије на овим просторима Велимиру Бати Живојиновићу. Уз свесрдну подршку издавача, Нишког културног центра, коме дугујемо високи технички изглед и квалитет књиге.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *