Пулс метрополе

Обележено 90 година од смрти Арчибалда Рајса

ПРИЈАТЕЉ И СВЕДОК ТРАГИЧНИХ ДАНА

Помоћник градоначелника Београда Андреја Младеновић положио је протекле недеље венац на споменик Арчибалду Рајсу поводом 90. годишњице смрти швајцарског криминолога и хемичара који се истакао радом на откривању злочина почињених над српским народом током Првог светског рата

Обележавање годишњице смрти Арчибалда Рајса догађај је који нас окупља и подсећа на његову посебну и значајну улогу у историји српског народа, нагласио је Андреја Младеновић.
„Рајс је био сведок веома тешког времена по Србе – периода Првог светског рата и периода после окончања сукоба када је његова улога била још важнија за успостављање одређених институција у области криминологије, безбедносних и војних структура и свега онога што је било неопходно како би Србија кренула у правцу модерног времена. Први светски рат је период страдања за српски народ и његово сведочење било је од непроцењиве вредности, што се посебно односи на почетак рата када је аустроугарска војска чинила права зверства и злочине на подручју Мачве и Подриња.“
Према његовим речима, улога Арчибалда Рајса је, између осталог, била значајна јер је са многобројним докторима и медицинским сестрама дошао у Србију и веома помогао српској војсци и народу да преброди тај тешки период.
„Рајс је уочио и све мане и недостатке који нас карактеришу као народ, као и пропусте које понекад још увек правимо. Др Арчибалд Рајс је био велики пријатељ српског народа, сјајан стручњак који је обележио своје време, али и будућност остављањем важних порука о нашим манама и врлинама које недовољно истичемо и негујемо. Његове поруке остају поколењима која долазе и надам се да ћемо из његове заоставштине научити много и да његову улогу никада нећемо заборавити“, поручио је Младеновић.
Државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић подсетио је да је Рајс стигао у Србију 1914. године на позив тадашње српске владе како би истраживао злочине немачке, аустроугарске и бугарске војске над цивилним становништвом.
Венце на споменик Арчибалду Рајсу положили су представници Владе Републике Србије, Министарства одбране, Министарства унутрашњих послова, Криминалистичког полицијског универзитета и породице. 

Сећања на велике датуме

Алeксaндaр Гaталицa aутoр прoгрaмa „Дaни слoбoдe“

Зaмeник грaдoнaчeлникa Бeoгрaдa Гoрaн Вeсић прeдсeдaвao je протекле седмице првoj сeдници Oргaнизaциoнoг oдборa мaнифeстaциje „Дaни слoбoдe“, кoja јe ове године одлуком Скупштине града увршћена у сталне манифестације из области културе од значаја за Београд.
„Дaни слoбoдe“ устaнoвљeни су oдлукoм Скупштинe Грaдa Бeoгрaдa и у oквиру њих сe прoслaвљajу двa вaжнa дaтумa зa истoриjу нaшeг грaдa – 20. oктoбaр 1944, Дaн oслoбoђeњa Бeoгрaдa у Другoм свeтскoм рaту, и 1. нoвeмбaр 1918. гoдинe, кaдa je Бeoгрaд oслoбoђeн у Првoм свeтскoм рaту.
Oдбoр je изaбрao књижeвникa Aлeксaндрa Гaтaлицу, пoзнaтог српског писца, дoбитника нaгрaдa „Meшa Сeлимoвић“ и „Ивo Aндрић“, кao и НИН-oвe нaгрaдe, и поверио му дужност aутoрa прoгрaмa мaнифeстaциje „Дaни слoбoдe“.

Искуства београдског културног лета

ШЕСНАЕСТОДНЕВНИ БЕЛЕФ

Ако се сагледа фестивалски позоришни програм у целини, дакле и остале приредбе с програма овогодишњега БЕЛЕФ-а, мора се констатовати да све то не може да подмири културне потребе Београда током лета

Програмски профил овогодишњег 28. Београдског летњег фестивала БЕЛЕФ-а није се много разликовао од претходних бар што се позоришних представа тиче. Почео је 22. јуна у Хангару Луке Београд, где је приказана Антигона 2000 година касније (у продукцији сарајевског МЕСС-а) да би уследила премијера мјузикла Пећина Ивана Илића. На фестивалском програму било је још две представе: Као да сам те сањао (нису објављена имена аутора и редитеља), и Велики талас (аутор Игор Амадеи, редитељ Ненад Гвозденовић). Такође, заказане су и две представе намењене деци. Било је и пет перформанса који су се могли бесплатно гледати. Дакле, скроман и непретенциозан програм, углавном погодан за приказивање лети, али два-три извођена наслова недовољна су чак и за шеснаестодневни фестивал. Колико знамо, мјузикл Пећина приказиваће се наредне сезоне на сцени Установе културе „Вук Стефановић Караџић“. Ако се сагледа фестивалски позоришни програм у целини, дакле и све остале приредбе са програма овогодишњега БЕЛЕФ-а, мора се констатовати да све то не може да подмири културне потребе Београда током лета, а упркос чињеници да се у другој половини јуна и првој половини јула у околини приређују „Шекспир фестивал“ и „Нови тврђава театар“ (оба на тераси виле Станковића у Чортановцима) и „Театар у тврђави“ у Смедереву.

Очигледно да је програм БЕЛЕФ-а састављен на брзу руку и без одређене концепције. Уместо да се калемегдански простори користе инвентивно тако што би се одабрана уметнички вредна драмска дела специјално бирала и изводила на одређеним просторима, овог лета користио се један једини сценски простор – плато испред Војног музеја на којем су изведена два по свој прилици ефемерна позоришна комада. Међутим, ваљало би и на другим просторима Калемегдана понудити заинтересованим позориштима из Србије, а можда и са читавог Балкана, да приређују одабрани репертоар из вечери у вече, током јула и евентуално до половине августа. То би могао бити један истински позоришни фестивал. Довољно је да подсетимо како је негдашње београдско Уметничко позориште, које је деловало од 1939. до 1943. године и чији су оснивачи били писац и глумац Петар С. Петровић, редитељ Јован Коњовић и глумци Виктор Старчић и Никола Поповић, имало на Калемегдану своју сталну летњу позорницу, док је зими приказивало представе у дворани Коларчеве задужбине. И данас је Београду потребно једно такво позориште, које би могло бити организатор и извођач програма једног дела летњег позоришног фестивала на Калемегдану, што актуелни ЦЕБЕФ (Центар београдских фестивала) може само делимично бити. Да и не наводимо како је штета што се не користи Летња позорница у Топчидеру.
Може се претпоставити да ће у нашој јавности бити постављено питање шта ће Београду а тако и Србији још један позоришни фестивал кад их, како неки сматрају, ионако има довољно. На такве примедбе може се одговорити указивањем на чињеницу да у нашој земљи нема довољно позоришта, те не може бити ни довољно позоришних фестивала.

Рашко В. Јовановић