Поразан биланс мало г фараона

Пракса тзв. „мањинских копродукција“, коју је увео и разрадио Бобан Јевтић у братској сарадњи с Хрватима и Словенцима, нема никаквог политичког ни економског резона. Та пракса годишње одлива огроман део српских средстава за производњу хрватских, словеначких, северномакедонских, босанско-херцеговачких и иних филмова: без икаквог разлога, средствима српских пореских обвезника снимају се разни филмови у региону и шире

Oно што смо очекивали догодило се: после прошлогодишње смене председнице Управног одбора Филмског центра Србије Наде Поповић Перишић морало је доћи и до смене директора ове установе од националног значаја Бобана Јевтића, јер обоје сносе одговорност за коруптивне радње, трговину утицајем, кршење закона и организовани хаос у унутрашњој организацији ФЦС, а који су последњих година деловали као прст у око српској кинематографији и пореским обвезницима Србије, из чијих се доприноса алиментирају наши (и не само наши) филмови у износу од преко милијарду динара. Смене су се догодиле, без обзира што је очуван привид оставки (зна се како се зове ex abrupto одлазак са функције, пре истека мандата), што можда више није ни важно, мада је пропуштена прилика да се овим санкционише речени хаос и избегну пропусти у будућности. Овако не делује да су њихова дела препозната и кажњена, што слути да ће моћи да буду поновљена и да ће се наставити мучни провизоријум, на који смо више пута указивали на овим странама, а које је прошле године Национални савет за културу Србије описао следећим речима:

Српски филм дотиче дно

„Филмски центар Србије је од свог оснивања (у формално правном смислу изведеном на веома проблематичан начин) па све до данас остао у некој врсти организационог провизоријума. Основни разлог овоме јесте чињеница што у тренутку самог оснивања ова установа културе није уређена на целовит и законом прописани начин. Филмски центар Србије није оспособљен за обављање комплексних стручних и креативних послова из области филма и кинематографије које Закони о култури и кинематографији пред њега постављају и културна јавност оправдано очекује … Због тога је потребно Филмски центар Србије уредити са циљем да омогући окупљање и ангажовање домаће филмске памети на најширој културној и стваралачкој основи, да се онемогући бирократизација кинематографског система и његова корупција и најважније, да се спречи монополистичка узурпација Центра од стране појединих интересних група или појединаца.“ Ово последње испоставило се као рак-рана свих досадашњих управних одбора и извршних органа у расподели оне милијарде (и више) коју је држава наменила филму, а на коју кидишу пре свега челници ФЦС. Тако је председница Управног одбора Нада Поповић Перишић свом сину у два наврата доделила тридесет и два милиона народног новца (који није враћен после њене смене због овог кривичног дела), а директор Бобан Јевтић наставио да бахато располаже са више 40 одсто средстава које му дозначује Министарство културе, да по свом нахођењу одређује редитеља као носиоца пројекта и намешта одлуке комисија по својој вољи и интересу. Све то, наравно, мимо постојеће правне регулативе (Статут ФЦС, уредбе и правилници о критеријумима и раду комисија итд.), као мали фараон српског филма, управо у часу у коме тај исти српски филм – дотиче дно.
Ево поразне чињенице: српских филмова у последње три и по године нема ни на једном фестивалу прве, друге а ни треће категорије у свету. То ли је тај „велики продор српског филма“ којим се у свакој прилици хвали Јевтић? Изузетак у извесном смислу представља Главоњићев филм Терет, али смо о овом случају детаљно извештавали у ранијим бројевима „Печата“, што само потврђује мршав фестивалски биланс. Оно што је у Србији вредно долази изван ФЦС (рецимо, Шавови у Берлину). Остало је слабо и безначајно, попут остварења Едерлези рајзинг, О бубицама и херојима и Јесен самураја, сви из пера Јевтићевог фаворита Војнова, који је, према наводима Управног одбора ФЦС, прошлих година на овај или онај начин из његове касе добио сто милиона динара! Главно питање, међутим, већ смо поставили на овим странама: шта ће нам овакви филмови? Каква је сврха страћених милиона народних пара? Има ли игде на видику доброг српског филма? Докле ће више шачица мезимаца данашње номенклатуре испостављати све веће прохтеве и измишљати нове опсене у бесомучној трци за новцем? Докле год функционише систем који је успоставио бивши директор Јевтић, а који није друго до организовани хаос и трговина утицајем.

Шта радите, бре?

Додела и коришћење народног новца ограничава се на круг не већи од тридесет особа у целој Србији, углавном слабо познатих, али међу собом тесно увезаних људи, при чему се исте особе појављују наизменично у улози оних који додељују средства и оних који их користе. Ових тридесетак људи – и нико други! – смењују се у улогама комисионара и корисника у подели истог плена, при чему свако на крају носи свој део колача. Просто упоредите спискове жирија и добитника друштвених средстава у протекле три и по године (ситуација ни раније није била ништа боља) па ћете се лако уверити да се ради о једном једином, затвореном кругу полуанонимних редитеља и продуцената, који отимају сав новац. При томе Министарство културе отворено каже да одлуке о свим питањима српске кинематографије, па и оне кога ће финансирати и ко ће представљати Србију у свету, не доноси ниједан друштвени и стручни орган осим директора и Управног одбора ФСЦ (?). Како то кад је у циљу остварења друштвеног утицаја законодавац предвидео постојање Уметничког и Програмског савета ФЦС, који до дана данашњег нису изабрани?
Наиме, Закон о култури, чије су измене и допуне ступиле на снагу 20. фебруара 2016. године, прописује органе унутрашње организације – Стручни савет, Уметнички савет и Програмски савет – о шта се и руководство ове установе и другостепени државни орган већ три године упорно оглушују. Од кад је Нада Поповић Перишић једнострано укинула ова тела (16. децембра 2014 – слушајте, молим вас – „због веће оперативности и ефикасности у раду“!) ФЦС послује незаконито, тј. већ пет година се понаша као да није у држави Србији; његова делатност налази се у раскораку између закона и безакоња. Питање се може поставити и овако: да ли је Филмски центар Србије уопште део правног система државе Србије или за њега важи неки други систем? И ко је за то одговоран? Као и свуда, за законитост одговара – директор. Да ли је он смењен што три године одбија да примени Закон о култури или „због одласка на ново радно место“ (како пише жута штампа) треба да утврди онај кога чланови 79 и 80 Закона о култури обавезују да врши надзор над спровођењем истог.
Јевтићево одбијање да примени Закон, наравно, није случајно. Да постаје Стручни, Програмски и Уметнички савет његове бахате злоупотребе, као и готово свакодневна трговина утицајем, брзо би изашле на видело. А да не говоримо да би Јевтићева арбитрарна идеолошка мантра, по којој је филм Терет „оригинално, храбро и важно уметничко дело“ (јер и „српски злочини такође могу да буду национална тема“), била суочена с другачијим мишљењима. Да су постојала оваква тела, тешко би се Терет финансирао из џепа српског пореског обвезника и ишао у Кан да се тамо суочава са српским злочинима над невиним Шиптарима. Нашао би се неко ко би рекао чекајте, шта радите бре?

Корак од седам миља

Јевтићева другосрбијанска идеолошка матрица, нажалост, још мотивише доминанту српског филма, о чему сведочи и рецентни случај филмског аутора Бориса Малагурског. Овај аутор пријавио се у јуну 2019. на Конкурс ФЦС са пројектом Тежина ланаца 3, „документарним филмом који ће анализирати штетност НАТО бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом и загађење наше средине, те понудити решења за системске проблеме у Србији“ и био глатко одбијен, са лаконским (и скандалозним) образложењем! „Био сам ужаснут разлозима за одбијање мог пројекта. Филмски центар је навео да је спорно то што је филму ’тежиште на научноистраживачком поступку’, а ја могу само да им поставим питање – ако се документарни филм не бави доказивим чињеницама и истраживачким радом, да ли је то уопште документарни филм?“, каже Малагурски и додаје да „то није једини разлог за одбијање пројекта – Филмском центру је сметало и ’што је филм исувише друштвено ангажован’“(!). Овакве глупости иначе су редовна појава у саопштењима потпуно нетранспарентних и „добро скривених“ Јевтићевих „комисија“. Њих одавно нико не зарезује и не чита, јер су ту само да испуне формалност, све до пре неки дан, када се догодио – неочекивани обрт.
Министарство културе је 20. јуна 2019. усвојило жалбу Малагурског, поништило конкурс и вратило га Филмском центру на поновно одлучивање! У образложењу Министарство је констатовало да је при доношењу одлуке о суфинансирању производње домаћих дугометражних документарних филмова по конкурсу ФЦС од 19. фебруара 2019. Управни одбор Филмског центра Србије повредио Закон о управном поступку, зато што образложења нису адекватна. У образложењу УО ФЦС не виде се јасан правни основ и разлози за одлуку, што представља повреду правила поступка, те је одлука поништена (курзив аутора). Ово је корак од седам миља у досадашњој пракси и први пут да министар одлучује да примени чланове 79 и 80 Закона о култури, који су му и досад стајали на располагању, између осталог и поводом редовних „неадекватних образложења“ ФЦС у спровођењу наопаке и несавесне Јевтићеве политике. Али не лези враже; тек овде почиње игранка.
Пре одласка из ФЦС Јевтић је залепио шамар Министарству, које га је досад штитило и мазило: наводно је поновио поступак и потврдио исте одлуке као раније, тј. поново одбио Малагурског. Затим је наступила сезона одмора и засада немамо информација у којој је фази овај случај. Тим поводом Малагурски се поново обратио јавности: „Јасно да је ФЦС спреман да крши законе и уредбе Републике Србије само да би одбио пројекте који, иако имају уметничку вредност, нису у складу са њиховим идеолошким погледом на свет.“ При томе је додао и нешто друго, што поново отвара Пандорину кутију Јевтићевих марифетлука. „Многи грађани Србије су шокирани сазнањем да је ФЦС највише средстава дао филмовима у Хрватској и Словенији (чак 8,7 милиона словеначком режисеру – из буџета Републике Србије), а за филм Тежина ланаца 3, документарац о српском страдању од 1999. године до данас – ни динар!“

„Муљање“ без граница?

Ово што каже Малагурски тачно је, а кад се пажљивије погледа, ствари стоје још много горе. Пракса тзв. „мањинских копродукција“, коју је увео и разрадио Јевтић у братској сарадњи с Хрватима и Словенцима, нема никаквог политичког ни економског резона. Та пракса годишње одлива огроман део српских средстава за производњу хрватских, словеначких, северномакедонских, босанско-херцеговачких и иних филмова: без икаквог разлога, средствима српских пореских обвезника снимају се разни филмови у региону и шире. Само у овој години Јевтић даје Хрватима више од 140.000 евра, Словенцима 73.000, БиХ 34.000, Северномакедонцма 55.000, што са улагањима у Румуне (69.000), Северноафриканце (15.000) и неке још неидентификоване кориснике са разних меридијана износи 467.382 евра или circa 55.000.000 српских народних пара само у једној години! Давање озбиљно и по свему судећи неповратно, какви су били и прошлогодишњи поклони Барбари Векарић, Бобу Јелчићу, Предрагу Личини и другим хрватским редитељима-почетницима, чиме се Јевтић прославио у Загребу и другде. Камо среће да је тај новац уложен у домаће ауторе какав је, рецимо, водећи српски доајен филмске и телевизијске режије Ђорђе Кадијевић, носилац највиших домаћих и страних награда, који и даље стрпљиво чека пред вратима ФЦС-а. За тих 55 милиона могло се снимити најмање још три дугометражна играна филма. Овако, отписали смо их, а нисмо заузврат добили ништа. Таква пракса „мањинских копродукција“ мора се темељно преиспитати већ и због тога што отвара потпуно заштићени Ел Дорадо за прање новца и „муљање“ без граница.

У следећем броју: Деца Козаре, Јасеновац и Филмски центар Србије