Подметањ е историје

Како Европа пребацује историјски терет нацизма на плећа Русије – у име „сећања на жртве тоталитаризма“

Државе Европске уније обележиле су протеклог викенда „Дан свеевропског сећања на жртве тоталитарних диктатура у Европи 20. века“. Тај „дан сећања“ на жртве свих „ауторитарних и тоталитарних режима“ прогласио је 2008. године Европски парламент уз свесрдну подршку десничарских посланика из држава које су биле у некадашњем комунистичком блоку. Циљ тог подухвата је аболиција нацистичких и фашистичких злочина и њихово изједначавање са жртвама које су страдале у комунистичким гулазима.
Укратко, изједначавање нацистичке идеологије и њених последица с комунизмом.

ЗАМЕНА ИСТОРИЈСКИХ УЛОГА Тај „празник“ протежирале су и жељно дочекале нарочито десничарске партије из некадашњег комунистичког блока, уз оркестрацију и две бивше југословенске републике; обрадовале су му се Хрватска, земље Балтика, вишеградска четворка (Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка), и паства деснице у Словенији која од распада некадашње Југославије ради на замени историјских улога у Другом светском рату, претварајући партизане и ослободиоце у крвнике и тлачитеље словеначког народа, а домобране и друге квислинге у патриоте, упркос чињеници да су сарађивали са окупатором…
Тако се већ другу деценију широм ЕУ обележава 23. август уз бројне приредбе и округле столове, све у славу „свеевропског сећања на жртве тоталитарних диктатура у Европи 20. века“.
Да је Србија део Европске уније, то би био „празник“ који би морала да штује и обележава на нивоу државе.
На први поглед чини се и да није учињен неки велики „отклон“ – јер ко би могао да се противи пијетету за жртве нацизма, фашизма, али и других система одговорних за милионе људских жртава?
Замка се, међутим, као и увек, скрива у детаљима. Јер у то „свеевропско сећање“ је уметнута и једна скривена порука. Порука, која се ових дана, на 80. годишњицу напада Немачке на Пољску 1. септембра 1939. године, поново нашла у жижи јавности западног дела Европе. На делу је, наиме, историјски ревизионизам који каже да су Немачка и Совјетски Савез руку подруку, заједно, па чак и једнако одговорни за почетак па последично и за све страхоте Другог светског рата.
То можда звучи апсурдно, али у државама Европске уније такво „читање историје“ већ постаје део званичног наратива, односно званичне верзије протеклих догађаја који су увукли Европу и читав свет у Други светски рат. Више нема сумње да смо (неми) сведоци широкопотезног прекрајања историје 20. века. А сви знамо да онај ко контролише прошлост – контролише и будућност.

[restrict]

ПАЖЉИВО ОДАБРАН ДАТУМ Зашто је баш 23. август изабран за тако посебан дан? Зато што је на тај дан 1939. године у Москви потписан пакт Рибентроп–Молотов, договор о ненападању између Хитлерове Немачке и Стаљиновог Совјетског Савеза, а уз то су одређене и интересне сфере обе државе у Европи. Јесте пакт био кратког века – важио је само до 22. јуна 1941. године, када је операцијом „Барбароса“ Немачка напала Совјетски Савез, али су зато његове последице у савременој Европи добиле нови живот.
Споразум Рибентроп–Молотов јесте био важан приликом напада Немачке на Пољску, јер је после немачке „акције“ и Совјетски Савез запосео источне делове Пољске, а приде и Естонију, Летонију и Литванију. Тајне клаузуле тог пакта постале су јавне после капитулације Немачке 1945. године. То је било полазиште за многе европске земље, а пре свега жртве напада Совјетског Савеза, да од 90-их година прошлог века наовамо раде на изједначавању СССР-а и нацистичке Немачке, па је између нацизма и комунизма угуран знак једнакости.
Тај процес је отпочет пре 30 година, када је у земљама Балтика, у име сећања на „окупацију Совјетског Савеза“ начињен 600 километара дуг „људски ланац“. На службеној страници Европског парламента могуће је на 23 службена језика ЕУ прочитати трактат како су „на годишњицу пакта Хитлер–Стаљин (већ ту су њихови министри спољни Рибентроп и Молотов гурнути у други план – прим. аут.) 23. августа 1989. организоване масовне демонстрације током којих је два милиона људи начинило 600 километара дуг ’људски ланац’ од Талина, главног града Естоније, до Вилњуса, главног града Литваније“.

КАМПАЊА (ДЕЗ)ИНФОРМАЦИЈА У знак сећања на тај 600-километарски људски ланац, који је био у служби опомене не само на „пакт Хитлер–Стаљин“ него и у функцији „протеста против насилне анексије од стране Совјетског Савеза и велике жеље подјармљених балтичких народа за независношћу, што је био и први знак распада СССР“, ове године су, на 80. годишњицу потписивања пакта, Пољска, Румунија и три балтичке државе потписале заједничку декларацију у којој експлицитно стоји да је управо уговор између Стаљинове Русије и Хитлерове Немачке „покренуо Други светски рат и проклео пола Европе на десетлећа мизерије“.
Аутори декларације су унапред осудили свако другачије тумачење историје као „дезинформацијску кампању“ чији је циљ – манипулација историјским чињеницама.
Ове године, међутим, Русија није остала пасивни посматрач тог дешавања, као до сада. Први пут је реаговала на „ново писање не тако давне историје“ и, уместо да ћутке отрпи „историјске лекције“ са Запада, сада је из државног архива објавила цео споразум Рибентроп–Молотов заједно са свим тајним протоколима, а уз то и много других, до сада непознатих докумената из којих се јасно види да су западне земље у то време желеле да увуку Хитлерову Немачку у рат с Русијом, и да су Русију тада оставиле на цедилу.

КРИТИКА СЕРГЕЈА ЛАВРОВА Москва упозорава да су нове интерпретације Запада на рачун пакта Рибентроп–Молотов „ван контекста“ и истиче да је потписивање тог споразума заправо одложило немачки напад на Совјетски Савез и дало допринос коначној победи данашње Русије и осталих држава које су биле део антифашистичке коалиције у Другом светском рату. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је тим поводом објаснио да је Молотов потписао споразум са Рибентропом тек пошто се у Москви схватило да друге европске државе желе да удовоље Хитлеру, склапајући са њим своје пактове и чинећи му уступке. „Западне силе су, наивно мислећи да ће их рат мимоићи – играле дуплу игру. Покушавале су да (пре)усмере Хитлерову агресију ка Истоку. У таквим околностима је Совјетски Савез био принуђен да сам осигура сопствену националну безбедност“, подвукао је Лавров.
Иступање Лаврова изазвало је бурне реакције широм ЕУ; низале су се огорчене критике због „покушаја Русије да оправда свој пакт са нацистичком Немачком“, што је за Запад „потпуно неприхватљиво“.

ФАЛСИФИКАТ И ЧИЊЕНИЦЕ Ниједан медиј није, међутим, уочио да је потпуно нетачна, чак да је историјски фалсификат тврдња пет најратоборнијих и против Русије најнастројенијих чланица ЕУ да је пакт Рибентроп–Молотов био „окидач за Други светски рат“.
У напору да Русију, као наследницу Стаљинових Совјета претворе у кривца за све зло које се догађало у 20. веку на тлу Старог континента, аутори новодобне историје гурају под тепих многе друге чињенице које објашњавају дате историјске и политичке околности; на пример, да је поменути пакт био закључен тек пошто су државе Запада издале републиканску владу у Мадриду и мирно гледале како режим генералисимуса Франка помоћу фашистичке Италије и нацистичке Немачке слама демократију у Шпанији. Потом су западне силе мирно гледале и прикључење Рајнске области Немачкој и „аншлус“ Аустрије, да би на крају дозволиле Хитлеру и распарчавање Чехословачке и прикључење Судета Немачкој. Уједно су одбациле Стаљинов предлог да се Француска, Велика Британија и Совјетски Савез удруже и склопе савезништво против Хитлерове Немачке.
На све те чињенице је сада подсетио и Сергеј Иванов, председник руског Војноисторијског друштва. „Заборавља се све што је претходило споразуму Рибентроп–Молотов, тачније да су Британија и Француска дозволиле Хитлеру да окупира Судете и део Чехословачке септембра 1938. године. Средином марта 1939. године Немачка је окупирала Чешку и претворила Словачку у марионетску државу и то без трачка отпора од стране западних сила. У то време Совјетски Савез је био једина држава која није упрљала руке сарадњом са Хитлером“, упозорава Иванов.
Започети освајачки походи осилили су Немачку да крене пут Совјетског Савеза из правца Пољске и балтичких држава. Зато је Москва добро проценила да такав сценарио угрожава политичке и индустријске центре Совјетског Савеза… „Совјетско-немачки пакт из 1939. године није ништа друго него резултат минхенске издаје. Москва не би потписала пакт о ненападању са Хитлером, да није било минхенске издаје“, подсетио је Иванов, упозоривши на чињеницу де је заправо Пољска била прва држава која је с Немачком 1934. потписала пакт о ненападању.
Обавештајни подаци разоткривају да су Немци и Пољаци тада имали спремне планове да заједно нападну Совјетски Савез. Што је и била суштина разговора Рибентропа и пољског шефа дипломатије Јозефа Бека у јануару 1939. године.
Из угла Москве а у светлу немачких аспирација, Црвена армија је после 1. септембра 1939. године заправо ослободила делове западне Украјине и Белорусије, јер је ту територију Пољска окупирала 1921. када је Русија била усред грађанског рата. На сличан начин је напредовање Црвене армије ка балтичким државама омогућило Совјетском Савезу добијање „стратешке дубине“ и успорило потоњи напад Немачке. Отуда је вишак ироније што западни медији осуђују „руски ревизионизам“ и другачије погледе на пакт Рибентроп–Молотов.

ПРЕБАЦИВАЊЕ ТЕРЕТА Оркестрирану „свеевропску“ осуду Русије преко леђа Стаљина помутила је, међутим, чињеница да на исти начин, као и руски научници, тај пакт и његово потписивање виде и неки најзначајнији теоретичари и геополитичари на Западу. Џон Мершајмер, један од најбољих америчких познавалаца геополитике и односа великих сила, потписивање пакта Рибентроп–Молотов гледа кроз призму познате тактике „пребацивања терета“ (buckpassing), дакле трошкова рата с рамена једне на плећа друге велике силе. Државе, према тој теорији, увек пробају да прво „пребаце терет“ рата на супарника, а тек ако им тај план пропадне – онда склапају савезништва.
Мершајмер у својим делима анализира и успешно склапање савезништва између царске Русије, Британије и Француске у време Првог светског рата, и фијаско истог плана уочи Другог светског рата. Намеће се питање – шта је изазвало толику разлику? Амерички научник наводи више разлога зашто је у Другом светском рату тако касно (тек после напада Немачке на Француску и Велику Британију, и, на крају, и Совјетски Савез) дошло до формирања савезничке коалиције, док је у Првом светском рату иста основана веома брзо.
Један од фактора види у чињеници да пре почетка Другог светског рата Немачка и Русија нису имале заједничку границу, што значи да би совјетске снаге морале да прокрче себи пут до немачке границе преко Пољске – чему се Пољска противила. Уз то, Немачка је пре Првог светског рата деценијама важила за надмоћну снагу у Европи, док је Хитлерова Немачка рапидно ојачала тек непосредно уочи рата, касних 1930-их. Због тога су Француска и Велика Британија у Првом светском рату брже постале савезнице Русије, јер би пропаст Русије отворила врата хегемонији Немачке.
Нису занемарљиви ни идеолошки разлози – Велика Британија и Француска су уочи Другог светског рата устрајно одбацивале савезништво са Совјетским Савезом у страху од „епидемије“ комунизма. Совјетски Савез, с друге стране, није имао интереса да жуди за савезништвом са Великом Британијом уколико она није била спремна (а тада није) да са Острва упути на европски континент велику копнену војску за рат против Немачке.
Када се сагледају сви ти интереси и разлози, постаје јасно да су западне силе желеле да Совјетском Савезу натоваре највећи терет предстојећег рата са нацистичком Немачком. А како је Совјетски Савез био јачи од некадашње царске Русије, ни Лондон ни Париз нису журили, нити су имали потребу да склапају савезнички уговор с Москвом. Велика Британија је обрнула плочу тек после изненађујућег пораза Француске у пролеће 1940. године, када се и сама нашла на удару Немачке. Али тада Совјетски Савез више није био заинтересован за ишта слично, јер би, да се у том тренутку уплео у рат, опет сам платио највећи цех, подносећи највећу жртву. „Пошто Немачка није била потенцијални хегемон пре 1939. године (…) има логике зашто се коалиција, као што је био тројни савез, није устоличила пре 1939. године. У то време су Хитлерови ривали пребацивали терет један на другога, као врућ кромпир“, анализира Мершајмер.
На страну морализирање, у свему описаном нема ничег необичног – на исти начин су се понашале и понашају све велике силе у сличним околностима. То је добро познато у реалистичкој теорији међународних односа. Управо зато је „паметовање“ са 80-годишње дистанце, чак осуда Совјетског Савеза због пакта Рибентроп–Молотов, не само лицемерно него и погрешно. Преношење терета на другог је, наравно, атрактивна стратегија, што је и разлог због којег су Велика Британија, Француска и Совјетски Савез прибегавали истој. Ако се примени онако како је та доктрина замишљена, онда онај који успе да пребаци терет на другог избегава и високе трошкове борбе са агресором, а можда чак и придобије на релативној снази. Стаљиново пребацивање терета се показало као неуспешно тек када је Француска капитулирала већ у јуну 1940. године. „Али Стаљин није могао да зна да ће се то десити“, упозорава Мершајмер.
Подсећа и на „грех“ Француске, која се у својим калкулацијама грдно прерачунала, јер је утаначила савезништво са мањим државама од којих је много очекивала, а мало им дала. Званични Париз је одбио пружену руку Москве и никако није хтео у савезништво са Совјетским Савезом јер је оценио да би то упропастило шансе да склопи жељени савез с Великом Британијом. „И, што је најважније, Француска није хтела да склопи савез са Стаљином и стога јер су француски лидери желели да Хитлер удари прво на Совјетски Савез, уместо да крене на Француску. Да је точак историје кренуо у том правцу, Совјетима не би било помоћи јер Французима није било на крај памети да помогну Стаљину. Укратко, Француска је снажно пребацивала терет (предстојећег рата) на рамена Совјетског Савеза и мањих народа источне Европе“, тврди у својој анализи Мершајмер.
Описано тактизирање Париза, али и Лондона, на време су прозрели и совјетски лидери. И зато склопили пакт Рибентроп–Молотов. Мершајмер ту подсећа да је Стаљин истовремено покушавао да прогура на паркет светске политике и стратегију стварања колективне безбедности, док је све чинио да постигне „пребацивање терета (на друге државе) у периоду од 1934. године па све до 1938“. Совјети су у то време, пише историчар Адам Улам, били „суочени са страшном опасношћу (ратоборне Хитлерове Немачке), зато су желели да имају на длану отворене све могућности, у нади да ће бар једна од њих допустити Совјетском Савезу да сам одлучи или чак избегне учешће у рату“.

АЛИБИ ЗА ЗАБОРАВ По истом принципу су се тада равнале и једнако – као Совјетски Савез – деловале и друге државе, и то баш оне које сада пренебрегавају своју прљаву улогу у комадању Чехословачке и издаји Шпаније, све како би им Совјетски Савез и данашња Русија послужили као алиби за историјско заташкавање, чак заборав сопствених погрешних политика уочи Другог светског рата. Сурови Стаљин, чистке и гулази у којима је, како пише „Википедија“ „убијено десет милиона људи током политичких прогона диктаторске власти те од последица и заблуда економске политике“, подигнут је током протеклих година – откако је 28 држава ЕУ „усвојило“ свеевропско сећање на „жртве тоталитарних диктатура у Европи 20. века“ – на пиједестал „жртвеног јарца“ којим оправдавају сопствену неславну историјску ролу. Тај „процес“ је у међувремену отишао тако далеко да су Стаљинови греси и политика изједначени са злочинима Хитлерове нацистичке Немачке. Тако је Стаљин државама ЕУ накнадно послужио као смоквин лист за сопствену и Хитлерову погубну политику, а све то експлоатишу и за ново ниподаштавање Русије.
Врхунац је уследио уочи овогодишњег 1. септембра, када се обележава 80. годишњица пакта Рибентроп–Молотов: из Варшаве су већ одапели глас да су Хитлерова Немачка и Стаљинов Совјетски Савез безмало шуровали, заједно планирајући злочиначки подухват „наскока“ на Пољску… Све то указује да је „европски пијетет према жртвама тоталитарних диктатура“ у својој суштини и историјски нетачан, и прозиран покушај да се оперу они који су заиста (су)одговорни за Други светски рат. Тим маневром, осам деценија касније, државе ЕУ накнадно „пребацују терет“, овај пут историјски, за све страхоте Другог светског рата на Совјетски Савез а тако и на његову наследницу Русију. Да су државници свих тих европских држава пред почетак Другог светског рата мало мање „пребацивали терет“, и да су њихове земље мање сарађивале с Хитлером, данас не би било потребе да 27 ЕУ држава (плус Немачка) своју лошу савест теше преко „креативног тумачења историје“ којим сав зао историјски багаж сад подмећу – Русији.

[/restrict] займы онлайн на карту срочно срочный частный займ без предоплатзайм не выходя из домадолгосрочный займ онлайн