Почетна / Србија / Национални интерес

Национални интерес

Шта предвиђа нова Стратегија националне безбедности Републике Србије?

Скоро је годину и по дана морало да протекне да би нова Стратегија националне безбедности Републике Србије прешла пут од Министарства одбране, у коме је њен нацрт сачињен и онда објављен у априлу 2018, до Скупштине Србије у коју је стигла ових дана на усвајање пошто је у међувремену добила и сагласност председника Србије зато што је таква процедура предвиђена Законом о одбрани.

НАЈВИШИ СТРАТЕШКИ ДОКУМЕНТ Када буде усвојена, а не сумњамо да хоће, замениће претходну стратегију из 2009. године и постати нови „највиши стратешки документ чијим спровођењем се штите националне вредности и интереси Републике Србије“, „хијерархијски највиши и најзначајнији стратегијски документ у области националне безбедности“ који представља „полазну основу за израду других стратешких и доктринарних докумената“ а „домаћој и међународној јавности“ показује „основна стратешка опредељења Републике Србије у области националне безбедности“.
Те му је, као таквом, у овим немирним временима у којима живимо, а и кад су била мирнија знамо како се то завршило, неопходно посветити примерену пажњу. Ово тим пре ако овај документ заиста буде представљао смерницу за будуће деловање наших државних органа, а не видимо зашто би иначе био доношен јер није постојала никаква законска обавеза или рок да то буде учињено.

КОСОВО И МЕТОХИЈА Елем, буде ли овај документ оно што пише да јесте и што треба да буде, немамо разлога за бригу да ћемо сами себи урадити оно што наши западни пријатељи нису могли да нам ураде 2008. године, када су једнострано прогласили независност Космета. И ту стали у изградњи косовске државе, из једноставног разлога што не могу даље ка чланству у Уједињеним нацијама и званичној потврди државности без нашег и без пристанка Савета безбедности УН, то јест Русије и Кине.
Ни метар мање, цео Космет део је Србије у складу с нашим Уставом и Резолуцијом 1244, поручује Стратегија националне безбедности Републике Србије: „Њени државни органи, заједно са међународним субјектима, наставиће да доприносе стварању претпоставки за изналажење, мирним путем, политичког решења за питање Аутономне Покрајине Косово и Метохија, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, међународним правом и одредбама Устава Републике Србије.“
Штавише, ево једног сасвим актуелног дела стратегије који се може сматрати и својеврсним одговором захтеву чланица Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) да обуставимо лобирање против (самопроглашене) независности Косова, „активним радом у међународним организацијама и билатералном сарадњом тежиће се спречавању чланства и афирмације једнострано проглашене независности… Интензивирањем дипломатских напора Република Србија настојаће да обезбеди што ширу међународну подршку за очување јужне покрајине у свом саставу“.

НАТО И ОДКБ Стратегија је једнако јасна – и далеко јаснија у односу на своју претходницу из 2009. године, коју је сачинило Министарство одбране Драгана Шутановца а онда га одобрио тадашњи председник Борис Тадић – када је реч о НАТО-у, нашој војној неутралности и Организацији Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) коју предводи Русија.
Наша (њихова) стратегија из 2009, наиме, војну неутралност Србије уопште и не спомиње иако ју је Скупштина Србија прогласила две године раније, ни речју не спомиње ни ОДКБ иако је та организација у свом данашњем облику формирана 2003, а што се НАТО-а тиче, „Република Србија наглашава(ла је) своје уверење да је активна и садржајна сарадња свих држава Западног Балкана са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир, пут за трајну стабилизацију и напредак овог региона“.
Нова пак стратегија не оставља места сумњи да неко смера да нас увуче у НАТО на мала врата. Она, додуше, и даље предвиђа „развој партнерске сарадње Републике Србије са НАТО“, али „на основу политике војне неутралности и кроз програм Партнерство за мир“ и „нема намеру да постане чланица НАТО, нити другог војно-политичког савеза“, и при томе „проширује и продубљује постојећи ниво своје сарадње са ОДКБ“. И приде, „разрадиће се и применити концепт тоталне одбране и значајно повећати број грађана обучених за одбрану земље“, што је у очевидној супротности с ранијим реформама којима су руководили наши НАТО партнери да би нам армију свели на ниво сеоског ловачког друштва.

ЕУ ПАРАДОКС Оволика одређеност која крепи душу, почев од признања да „очување суверености и територијалне целовитости и војна неутралност“ представљају главне националне вредности и интересе наше земље, упада међутим у (делимичан до приличан) парадокс када се у обзир узме и то да је међу националне интересе увршћен и улазак Србије у Европску унију као да се само ми о томе питамо.
Истина, спомиње се могућност „условљавања Републике Србије у процесу приступања Европској унији која се односе на даљу ’нормализацију односа’ са привременим институцијама самоуправе у Приштини“ која би могла да „успоре и отежају“ српске ЕУ интеграције, говори се и о „неспремност(и) за спровођење неопходних реформи“ и другим унутрашњим проблемима кандидата који негативно утичу на овај процес, указује се чак и на проблеме с којима је суочена ЕУ („као што су опасност од тероризма, политика азила и управљање миграцијама…“), али се ни речју аутори стратегије не осврћу на реалност у којој је политика проширења ЕУ, фактички, замрзнута до даљег. Што ће рећи да овај део наше стварности, у стратегији наше националне безбедности која чланство у ЕУ проглашава једним од најважнијих националних интереса, није дотакнут уопште.
Ипак, укупно узев, ово стратегијско разматрање наших националних интереса и праваца будућег деловања заслужује, ако не највишу, а онда свакако добру и више него прелазну оцену. Тако да сад само остаје да све ово буде преточено и у дело…

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog

    STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI Republike Srbije

    Po pitanju Kosova i Metohije citiram stav: … ono što naši zapadni prijatelji nisu mogli da nam urade 2008. god, kada su „jednostrano proglasili nezavisnost Kosmeta“. I tu stali u izgradnji kosovske države, iz razloga što ne mogu dalje ka članstvu u UN i zvaničnoj potvrdi državnosti bez našeg i pristanka SB-UN (Rusije i Kine).
    S obzirom da je predsednik Vučić odobrio novu Strategiju, postavlja se pitanje zašto se navodi da su „naši prijatelji“ (EU, SAD…) proglasili nezavisnost Kosova 2008. kada je to uradila kosovska vlast. EU i SAD su samo dali podršku nezavisnosti Kosova (to nema pravni karakter) a nisu proglaili nezavisnost. Da li se time prebacuje odgovornost za potpisivanje Briselskog sporazuma (kojim je Kosovo dobilo sve atribute albanske države) na EU-SAD? U sledećim navodima se kaže da se u izgradnji nezavisnosti Kosova (sa proglašenjem) stalo, jer ne može bez pristanka Srbije, UN, Rusije i Kine – Kosovo da postane punopravni član UN. Naravno, što bi značilo da je Kosovo teritorijalno država po Briselskom sporazumu, ali nije postalo član UN – traži se „kompromis“ za potpisivanje pravno obavezujućeg sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji da Kosovo udje u UN.
    ZAŠTO SE BRISELSKI SPORAZUM, osnovni medjunarosdni akt kojim se odredjuje status Kosova – izostavlja, ne pominje u političkom diskursu, kao da je nevažan, nebitan (kojim se otima teritorija KiM), a pozivamo se na Rezoluciju R-1244 po kojoj je trebalo da se postupi za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta?

    Nova Strategija nacionalne bezbednosti: Pored Kosova i metohije, objektivno, nije akcentiran drugi najveći nacionalni interes Srbije – borba protiv bele kuge u srpskom narodu (o tome je potrebna posebna tema u Pečatu). Šta vredi jaka, najjača… vojska bez pomoći svog naroda. Srpska vojska je pre devedesetih god. bila najjača na Baalkanu, šta je postigla na KiM… decenijama nije ništa uradila da se zaustavi iseljavanje Srba i Crnogoraca pod pritiskom albanskog separatizma, ne mislim na vojnom planu, ne, nego na političkom, organizaciono-bezbednosnom, nacionalnom jedinstvu, patrotsko-ideološkom planu? Sve su to Šiptari-Albanci imali (totalno jedinstvo, ideologiju, strategiju…) i bez vojske… očistili Kosovo od Srba i nealbanaca (slično u zapadnoj Makedoniji). Naprotiv, srpska vojska je pomagala u izgrdnji infrastrukture na Kosovu, dodvoravala se politici bratstva i jedinstva koja nije bila zasnovana na principima pariteta i reciprociteta, na veliku štetu nealbanaca.

    NACIONALNI INTERES – BORBA PROTIV BELE KUGA kod Srba, na primer. Prošle god. je formiran demografski Savet za finansijski podsticaj radjanja (Predsednik Saveta Aleksandar Vučić): … za 3 dete 12.000,oo din svakog meseca na 10 god, za 4 dete 18.000,oo din? To najviše odgovara i podsticaće natalitet kod Albanaca, Roma, Bošnjaka… koji imaju nadprosečan natalitet (njigova tradicija, vera, ideologija je u tom smeru) – a kod Srba vlada bela kuga – kontradiktorna politika. Sa takvim merama – šta vredi ako se za 30-50 god kod Srba poveća natalitet za 10-15%, kada će kod Albanaca, Roma… da se poveća za 100% (stvoriće se vizija za separatističko delovanje).
    NAJBOLJE REŠENJE protiv bele kuge je da se donese sistemsko rešenje za celu Srbiju, limitiran dečji dodatak za održavanje nataliteta od, na primer, 5.000,oo din za jedno dete, plus 5.000,oo din za drugo dete = 10.000,oo din – limit (bez obzira na više dece, na svoju odgovornost) – PO BRAČNOM PARU, a ne PO BROJU DECE (bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, svi bračni parovi dobijaju isto: Albanski, Romski, Srpski bačni parovi – to je ramnopravnost), a
    SRBI SA BELOM KUGOM – da formiraju SRPSKI FOND, u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom, dijasporom i dobroboljnim prilozima gradjana – da se, kao posaban-naknadan dodatak finansira svako rodjeno dete srpskih bračnih parova (tema je opširnija da bi se svi elementi navodili). Ostale nacionalne i verske zajednice neka formiraju svoje fondove ako hoće veliki-enorman natalitet, zašto da drugi učestvuju u tome na svoju štetu. …




    2



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *