Почетна / Србија / МОЖЕ ЛИ СВАКО КОД ПРЕДСЕДНИКА?

МОЖЕ ЛИ СВАКО КОД ПРЕДСЕДНИКА?

Суботњи инцидент испред Председништва Србије на метнуо је јавности питање о томе ко и како штити председника Републике. Да ли је проблем што је главна улога у овом задатку поверена Војсци? Како се у другим земљама реагује на покушаје уласка у простор где председници живе и раде?

Честер Пламер, тридесетједногодишњи таксиста, прескочио је 27. јула 1976. године, с металном шипком у руци, ограду Беле Куће. Игноришући захтеве обезбеђења да се заустави, прешао је двадесетак метара пре него што је убијен. Тиме је постао прва, али не и последња жртва обезбеђења америчког председника. Тридесет седам година касније слична судбина задесила је и зубарку Мирјам Кери, када је 3. октобра 2013. покушала да насилно колима прође кроз један од контролних пунктова код Беле куће. Пошто је обезбеђење покушало да је заустави, дала се у бекство. Потера је трајала неколико километара и окончала се убиством несрећне жене. У колима је све време била и њена мала кћер.
У неколико других случајева особе које су покушале да незаконито, прескачући ограду, уђу на простор Беле куће, имале су више среће, али су сносиле озбиљне кривичне последице због свог чина, колико год он наизглед био безазлен. Казне за прескакање ограде су се кретале у распону од вишегодишњих условних казни, као што је то био случај са Кертисом Комбсом који је ограду прескочио обучен у костим Покемона, до годину и по затвора, на колико је осуђен Омар Гонзалес, који је приликом прескакања ограде у џепу имао нож.

ОД БОМБИ ДО ТОАЛЕТ–ПАПИРА Иако је покушаја упада у Председништво Србије било неупоредиво мање него што је случај са поменутом Белом кућом, али и са Јелисејском палатом, на пример, или Бакингемском палатом, памти се инцидент из маја 2009. када је Драган Марић, револтиран због неправде коју сматра да су му нанеле државне институције у пословном спору са ЈАТ-ом, ушао у Председништво наоружан са две ручне бомбе које је претио да ће активирати уколико се не удовољи његовим захтевима. Недељник „Време“ је тада, у тексту „Лизинг, Ротшилд и кашикаре“, Марића описао као тешког преваранта и оптужио за прогон новинара. После вишечасовног натезања Марић се предао, а због овог чина осуђен је на 25 месеци затвора које је одслужио у Падинској скели. У жижу јавности Марић се вратио 2016. када се прикључио протестима иницијативе „Не давимо Београд“ и од повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића тражио информације о случају „Савамала“.
Поред тога што је зграда Председништва Србије далеко мање привлачна за упадање разним душевно оболелим особама од Беле куће (већина ухапшених због овог дела у Вашингтону слата је не у затвор него на психијатријско лечење), разлог због којег је број неовлашћених улазака на простор Председништва Србије у односу на амерички пандан неупоредиво мањи је и у томе што око здања у Београду нема никакве ограде која би се могла прескакати. Макар је није било до овог пролећа, када су након насилног упада демонстраната у зграду Јавног сервиса и демонстрација испред Председништва постављене импровизоване баријере. Дакле, упад, осим уласка у зграду који није лак, практично није ни био могућ, све до пре неко вече, када су предводници демонстраната, после бацања тоалет-папира на зграду, покушали да прескоче ограду и на улаз у Председништво однесу своје захтеве председнику Србије. Ту почињу интриге и различита тумачења догађаја. Један од предводника протеста „1 од 5 милиона“ Срђан Марковић тврди да га је обезбеђење председника „напало“ када је, у складу с ранијим „усменим договором“, покушао да приђе згради и на улазу остави поменути списак са 42 захтева. Будући да „договор“ није поштован и пошто је спречен да то учини, он и група демонстраната покушали су да насилно уклоне ограду и домогну се улаза, на шта је обезбеђење реаговало и не баш мирољубиво га вратило на место. На крају је Марковићу, ипак, омогућено да оствари свој „перформанс“, а вече је завршио у Ургентном центру, где су му констатоване лакше повреде.
Опозициони Савез за Србију издао је после овог инцидента саопштење у којем захтева да се идентификују „они који су напали демонстранте“ тврдећи да „песнице нису законом предвиђено средство за одбрану“, те да „песнице у обрачунима користе криминалци и хулигани, што су вечерашњим актом постали људи који су се на тај начин обрачунали са демонстрантима“. С обзиром на то да се највероватније ради о припадницима Војске Србије, СзС је оптужио власт да је први пут од 9. марта 1991. године „извела војску на улице“. СзС је, такође, оптужио Александра Вучића да је дао наређење припадницима Војске да „туку народ“, али и изнео сумњу да се ради о легитимним припадницима председниковог обезбеђења.
Стварност је, међутим, мало другачија и аргументи демонстраната и СзС-а не стоје баш најбоље у односу на реалност и логику. Пре свега, обезбеђење никако није могло да „нападне“ Марковића него је обрнуто. Није се Марковић шеткао паркићем па су га „Кобре“ заскочиле и премлатиле него су од њега и његових сабораца дословце браниле државну институцију и радиле свој посао, као што би га радило свако обезбеђење у свакој држави. Ако примери с почетка текста нису довољно прикладни дешавањима од 10. августа, погледајте како су се француска полиција и војска (Жандармерија је део француске армије) обрачунали са „Жутим прслуцима“ када су прошлог новембра покушали да приђу Јелисејској палати. Такође, неко ко већ месецима организује протесте требало би да зна да с полицијом с тим у вези не може постојати никакав „усмени договор“, већ постоји јасно дефинисана процедура како се демонстрације пријављују и шта се све током њих може, а шта не. Врло је занимљива чињеница да су се ови исти демонстранти на некакав „усмени договор“ с некаквим „чланом обезбеђења“ позивали и приликом претходног насилног инцидента током протеста – упада у зграду РТС-а.
Тврдња СзС-а да „песнице нису законом предвиђено средство“ посебна је бесмислица. Да ли би они више волели да су демонстранти претучени палицама, или да је уместо песница употребљено ватрено оружје? У члану 105 Закона о полицији као средство принуде наводи се „физичка снага“ у шта недвосмислено спада употреба шаке. Употреба палице је тек на четвртом месту. Полицијски службеници су обавезни да „увек употребе најблаже средство принуде којим се може постићи законити циљ“. Голе руке су, ипак, блаже средство од палице, или? Чудна је и њихова логика да је Вучић наредио „пребијање народа“. Без обзира на то што није пребијан народ него људи који су се оглушили о наређења обезбеђења и прескакали и рушили ограду, овде је логичније да су припадници обезбеђења интервенисали по службеној дужности, а после Марковића пустили до зграде на основу Вучићевог наређења које би, ако га је било, било спорније од наредбе за интервенцију. Баш као што је Вучићева наредба да се ограда уклони спорнија од наредбе да се она постави. Ову другу је највероватније донела стручна особа задужена за безбедност председника и институције, а ова прва је више произвољна ствар. Ниједан председник не може сам да одлучује о томе ко ће га и како штитити и мора да се повинује одлукама људи задужених за његову безбедност. У том смислу треба посматрати и његову одлуку да убудуће зграду Председништва штите само женски припадници „Кобри“. Познато је да су поједини светски лидери, попут Моамера Гадафија, своју безбедност најрадије поверавали телохранитељима „нежнијег“ пола, али се овде ради о различитим мотивима – док је у случају Гадафија и других ствар била у поверењу, овде је пре у игри маркетиншки моменат.
Нелогична је и премиса да би председник ове државе могао доћи на идеју да за своју заштиту ангажује приватно обезбеђење. Зашто би то радио, ако већ по закону има право на најбоље могуће обезбеђење које му ова држава може пружити? Једини високи државни функционер који је своје приватно обезбеђење наметнуо као државно, колико је нама познато, био је покојни премијер Зоран Ђинђић (у којег се дотични део опозиције иначе куне) и сви знамо како се то завршило (уз дужно поштовање према жртви једног од његових телохранитеља).

print screen tv n1

КО ЧУВА ПРЕДСЕДНИКА? Према члану 8 Закона о председнику Републике из 2007. године, а који се односи на обезбеђење, предвиђено је да „председника Републике и чланове његовог домаћинства обезбеђују полиција, Војска Србије и други органи у складу с потребама председника Републике и прописом који доноси Влада“. Према члану 13 Уредбе Владе о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката из 2010. и допуњене 2013, мере физичке заштите председника обављају „Министарство унутрашњих послова и Војна полиција у сарадњи са специјализованим установама“. Под „Војна полиција“ подразумева се Батаљон војне полиције специјалне намене „Кобре“, чија је основна намена управо безбедносна заштита одређених лица и објеката од посебне важности и они чине први прстен председниковог обезбеђења. Ради се о јединици од око 200 људи подређеној Управи војне полиције Генералштаба Војске Србије у коју могу бити примљени само војници „беспрекорног досијеа и високе службене оцене“.
Непосредна заштита шефова држава и влада је и у многим другим државама поверена најелитнијим и најпрекаљенијим јединицама војске. Тако је, на пример, у Великој Британији, где сигурност највиших државних и војних функционера обезбеђује Јединица за блиску заштиту Краљевске војне полиције у чије се чланство регрутују најискуснији ратници из редова Специјалне ваздушне службе познатије под скраћеницом САС. И безбедност председника Француске на првом месту осигуравају припадници војске у оквиру Војне команде Јелисејске палате. Ради се о једној од најстаријих служби овог типа у свету основаној још 1848. године (поређења ради британска јединица основана је крајем седамдесетих година прошлог века) чији је једини задатак непосредна заштита председника и његовог унутрашњег круга. Није познато колико је људи ангажовано у оквиру ове службе. Шири прстен заштите француског председника обезбеђују припадници Групе за заштиту Председништва Републике (ГСПР) чији је број варирао од председника до председника, а у оквиру обезбеђења садашњег шефа француске државе Емануела Макрона у овој јединици има 70 агената одабраних из војске. Последњи спољашњи прстен заштите чине припадници Жандармерије, односно њене елитне јединице ГИГН (Интервентна група националне Жандармерије).
У случајевима председника САД и Русије обезбеђење није поверено примарно војним него пре обавештајним службама које, ипак, већину свог кадра регрутују из војске. За безбедност америчких председника задужена је Тајна служба која је изворно основана за борбу против фалсификатора новца. Иако се овим, као и другим пословима у сузбијању криминалитета и даље бави, у јавности је много познатија по заштити председника, што је задатак којем је посвећено чак око 3.200 агената у цивилу и око 1.300 униформисаних полицајаца. Агенти су углавном бивши војници, али и људи који су по струци адвокати, научници, инжењери, па и лингвисти и филолози.
За обезбеђење председника Русије Владимира Путина задужени су припадници Федералне службе за заштиту (ФСО), изузетно тајновите агенције проистекле из некадашњег КГБ-а, односно Деветог директората некадашње тајне службе задуженог за заштиту највиших државних званичника. Јавности није познато ни колико људи ради у овој служби, нити колики је њен буџет. Претпоставља се да се ради о око две и три хиљаде агената у цивилу и између 20.000 и 50.000 униформисаних лица. Под надлежношћу агената ове службе није само заштита председника него и ношење и обезбеђивање такозване „Црне кутије“, ташне у којој се налазе уређаји за лансирање нуклеарних ракета. Сам Кремљ, његове трезоре и званичнике који се у њему налазе штити „Кремаљски пук“, јединица коју је основао Стаљин 1936. од дотадашњег Батаљона за специјалне намене НКВД-а.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *