ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА, А ЕВРОПА ЈЕ СЛОБОДНА

МЕДИЈСКИ РАТ

Западне елите упиру се да би јавност убедиле да глобални медији у власништву Русије служе искључиво пропаганди и ширењу лажних вести, док је циљ оних њихових само промоција демократије, истине и плурализма мишљења по сваку цену и да се ту ради о „високо етичком“ новинарству. Имају ли западни медији монопол на истину?

 

Док људи у Сарајеву умиру од глади, Срби живе у изобиљу – део је извештаја који је 22. децембар 1992. године „Си-Ен-Ену“ из Кисељака послала Кристијан Аманпур представљајући ово борбама неоштећено и животним потрепштинама добро снабдевено место као „српско упориште“, иако је и тада као и сада било чврсто у хрватским рукама. То у каквом је изобиљу у то време живела већина Срба не само у ратом захваћеној Босни него и у Србији под санкцијама сви добро знамо и не заслужује коментар. Коментар не заслужује ни њена процена да су исламистички терористи који су 7. јануара 2015. побили новинаре редакције „Шарли ебдо“ у Паризу „активисти“: „Данас су ови активисти пронашли своје мете и њихове мете били су новинари.“ Као што је 5. фебруара тачно знала да су за покољ на сарајевској пијаци Маркале криви Срби (што је жестоко критиковао чак и њен колега из „Њјујорк тајмса“ Стивен Кинзер), тако је и 2013. знала да су снаге сиријског председника Башара Асада употребиле нервни гас сарин против сопственог становништва. Њено извештавање од Босне до Сирије, преко Авганистана, Ирака и Либије, увек је било тачно колико и непристрасно и увек је водило у само једном смеру – инсистирању на томе да САД морају да интервенишу.
Та иста Кристијан Аманпур, чију новинарску каријеру више ништа не може укаљати, била је заштитно лице Глобалне конференције за медијске слободе одржане почетком јула у Лондону, у организацији министарстава спољних послова Велике Британије и Канаде, где је наступила под девизом „Наш посао је преношење истине. Не да будемо неутрални него да будемо истинити“. Сматрајући да само они имају монопол на истину, и у складу с декларисаном пристрасношћу, организатори ове светковине одлучили су да приступ догађају забране представницима руских државних медија оличених у РТ-у и „Спутњику“. С друге стране, на конференцији, коју је један канадски новинар описао као „састанак иза затворених врата на којем је неким људима био забрањен приступ и на којем су само пробрани новинари могли да постављају питања“, добродошли су били представници америчких пропагандних гласила попут „Радија Слободна Европа“ (РСЕ) и „Гласа Америке“.

[restrict]

МРАЧНА ПРОШЛОСТ Свакако да има истине у тврдњама западњака да су РТ и „Спутњик“ пропагандна оруђа руске државе која их је и основала и која их финансира. Али велика је разлика у томе ко се како представља. Док РТ, на пример, на свом сајту јасно наводи да се ради о медију који нуди „алтернативни поглед на догађаје“ и који међународној публици нуди „руско гледиште важних глобалних догађаја“, „Глас Америке“ се представља као „пример принципа слободе штампе“ који публици „увек говори истину“, док РСЕ за себе тврди да пружа „независно новинарство“ које није „неутрално само у односу на истину“.
Истина је, међутим, да то није истина. Чињеница да се и „Глас Америке“ и РСЕ истине држе колико год могу никако не указује да се ради о новинарима, а не о пропагандистима, јер је најбоља пропаганда управо она која се држи што је могуће ближе истини. Истина је да су ова два „медија“ и основана не да би јавности пружила оно што тврде да доносе – плурализам, објективност и вести без цензуре – него да би по свету ширили америчку пропаганду, заступали америчке интересе и вредности. „Глас Америке“ основан је 1942. у оквиру америчке Канцеларије за ратно информисање под чијом је надлежношћу био све до распуштања овог тела септембра 1945. године, да би потом био пребачен у надлежност Стејт департмента. Тада му се мења и главна намена – после „борбе“ против немачке пропаганде, на ред је дошла борба против совјетске пропаганде. Стејт департмент управу над овим сервисом 1953. препушта новооснованој америчкој Агенцији за информисање, чија је главна дужност, јасно је наведено, „јавна дипломатија“, што је најчешће синоним управо за пропаганду.
Почеци РСЕ још су занимљивији, пошто је овај сервис основала организација под називом „Национални комитет за слободну Европу“, што је у ствари био параван за Централну обавештајну агенцију. РСЕ је средства за свој рад добијао тајно од ЦИА све до 1972. године када је ова пракса прекинута због скандала који је избио када је та информација доспела у јавност. Да би се решио проблем око будућег финансирања РСЕ, 1972. године формирана је Управа за емитовање у иностранству, која је 1999. реформисана и преименована у Америчку агенцију за глобалне медије, у оквиру које се сада налази и „Глас Америке“.
Чињеница да је РСЕ формиран у периоду између Другог светског рата и почетка Хладног рата уз пресудну улогу ЦИА за собом повлачи још једну озбиљну контроверзу, а то је учешће нацистичких кадрова у овом „медију“. Исто се односи и на „Глас Америке“. Универзитетски професор Кристофер Симпсон у књизи „Повратни удар: Први пуни приказ америчког регрутовања нациста и његов разорни ефекат на Хладни рат, нашу домаћу и спољну политику“ наводи да је у оквиру тајне операције „Бладстоун“ у Сједињене Државе „доведен велики број нацистичких сарадника који су коришћени као обавештајни стручњаци“, те да је Френк Визнер, тадашњи шеф Дирекције за планирање ЦИА, намеравао да стотину њих запосли у „Гласу Америке“, што је Савет за националну безбедност и обезбедио директивом НСЦ 10/2. „НСЦ 10/2 и ’Бладстоун’ су заслужни за стварање и јачање онога што су у то време била два одвојена и наизглед независна медија: РСЕ и Радио Либерти (РЛ)“, навео је он додајући да је РСЕ/РЛ рад започео у оквиру „Националног комитета за слободну Европу, наводно приватне добротворне организације посвећене помагању емиграната из делова Источне Европе под совјетском окупацијом“. „Али корени РСЕ/РЛ су у истим програмима за политичко ратовање из којих су се изродили и ’Бладстоун’ и НСЦ 10/2“, пише он, истичући да је сав новац долазио од ЦИА.
Симпсон указује и да су званичници задужени за формирање РСЕ/РЛ били или толико аљкави, или толико бахати да се нису потрудили ни да прикрију повезаност с нацистима при именовању својих пројеката. „У бројним случајевима ни задужени за регрутовање кадрова РСЕ/РЛ нису се потрудили ни да промене имена националних комитета који су служили нацистима. Врло добар пример је организација у оквиру операције Радио Либерти Амерички комитет за ослобађање народа Русије, који је име преузео директно од Комитета за ослобођење народа Русије (Андреја) Власова, а који су 1941. заједнички формирали СС и нацистичко министарство спољних послова“, наводи Симпсон. То ослобађање које Американци желе да донесу Русији и осталима између осталог помоћу РСЕ/РЛ је, како пише Симпсон, другачије од оног нацистичког, јер је „очишћено од расних теорија и антисемитизма садржаних у ранијој нацистичкој пропаганди“. „Ослобађање на амерички начин је требало да буде испуњење америчког револуционарног наслеђа“, навео је Симпсон, а његов колега са Универзитета Санта Барбара Вилијам Робинсон прецизира да се ради о „демократији ниског интензитета“, односно „неолиберализму“.
Да РСЕ/РЛ ни дан-данас није гадљив на употребу нациста у борби против Русије говори и пример из фебруара ове године када је украјинска редакција овог радија објавила причу у којој напада новинара Мајкла Колборна, који је за израелски „Харец“ написао текст о неонацизму у Украјини, а како би бранила данашње украјинске нацисте. Толико о објективности, непристрасности, професионализму и новинарској етици којим се РСЕ хвалише. Све то пада у воду када је амерички интерес у питању.

СИГУРНА БУДУЋНОСТ Само наивни могу да поверују да је званичним пребацивањем финансирања РСЕ са ЦИА на Конгрес, односно на Управу за емитовање у иностранству, па на Агенцију за глобалне медије било шта озбиљније промењено у функционисању овог „медија“. Промена је козметичка, а циљ и методе остали су исти. Не треба страховати ни да ће се нешто значајније променити у будућности. Именовање Џејмија Флаја за новог директора (треба да ступи на дужност 1. августа када овај број „Печата“ буде у штампи) РСЕ треба да развеје сва страховања да би овај сервис могао да престане да буде пропагандни. Изабрао га је председавајући Агенције за глобалне медије Кенет Вајнстин, у слободно време председник Хадсон института, организације посвећене промовисању „америчког вођства у свету и глобалног ангажмана за безбедну, слободну и просперитетну будућност“. Човек који се залаже за све наведено при избору директора РСЕ је сигурно у фокусу имао пре те ствари (наметање америчке хегемоније) него новинарски професионализам. У прилог томе иде и Флајова биографија. Досад је радио у Немачком Маршаловом фонду, квазиневладиној организацији посвећеној ширењу америчких и атлантистичких интереса чији је огранак и Алијанса за обезбеђивање демократије која води ноторни програм „Хамилтон68“ посвећен глобалној истрази „руских ботова и тролова“. Новинар Глен Гринвалд овај програм је назвао „најуспешнијом медијском преваром и америчком пропагандном кампањом“. Не знамо да ли је Флај директно учествовао у томе, али то би му свакако била одлична препорука за управљање РСЕ. Занимљиво је и да је од 2013. до 2017. радио као спољнополитички саветник америчког сенатора Марка Рубија (због наводне умешаности у трговину дрогом у народу названог „Нарко Рубио“) који је фанатични присталица обојене револуције у Венецуели, али и другде у свету. У време администрације Џорџа Буша, Флај је радио у Савету за националну безбедност и кабинету министра одбране под Доналдом Рамсфелдом и Робертом Гејтсом, ноторним америчким интервенционистима.
Колико је руководиоцима Агенције за глобалне медије стало до истине говори нам и сведочење Џона Ленсинга, Флајовог претходника на овој функцији, пред Конгресом. Упитан колико новца Руска Федерација троши на своје пропагандне активности, он је рекао да не зна тачно колико, али „више него САД“. На питање колико више рекао је: „Апсолутно мислим да је око десет пута више.“ То је чиста лаж, која се толико лако може проверити да је просто невероватно да ју је неко иоле интелигентан себи дозволио. Истина је да је укупан буџет његове агенције за 2019. годину 808 милиона долара, док сабрани буџети РТ и „Спутњика“ износе 440 милиона долара.
Поред свега овога, колико је „извештавање“ РСЕ, РЛ и „Гласа Америке“ токсично можда најбоље говори чињеница да су амерички законодавци учинили све у својој моћи да од овога заштите свој народ, као да су ови „медији“ буквално радиоактивни. Паралелно са стварањем РСЕ, РЛ и „Гласа Америке“, 1948. године у Америци је донесен такозвани „Смит–Мандитов закон“ који америчке грађане штити од домаће пропаганде. По овом закону, наиме, медијским организацијама које се данас налазе у оквиру Агенције за глобалне медије забрањено је било какво емитовање и објављивање својих садржаја унутар Сједињених Држава без посебне дозволе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *