Почетна / Свет / КРИЗА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА У САД

КРИЗА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА У САД

Истраживања у САД забележила су стабилну тенденцију пада поверења јавности у државне институције. Током последњих 10 година значајно се променио механизам доношења одлука у Вашингтону, а најважније реформе и развојни програми у Конгресу усвајају се искључиво на једнопартијском принципу. Ово оснажује политичку поларизацију и трговину у оквиру „деструктивне игре са нултом сумом“, док се сав политички програм владајуће партије своди на „демонтажу урађеног“

Важан фактор америчког политичког и друштвеног живота током последњих 60 година представља стално смањење поверења становништва у смисао онога што раде државне институције, али и према изграђеном политичком систему, препознатљивом по политичкој престоници Америке – Вашингтону. Према званичним социолошким истраживањима урађеним у САД од краја 50-их година XX века, на прелазу из 50-их у 60-те године, поверење грађана у политички систем износило је 73 посто. Међутим, 10 година касније, а под утицајем рата у југоисточној Азији (Вијетнам) и грађанских немира у другој половини 1960-их, те скандала Вотергејт (1973–1974) који се завршио оставком председника Никсона, у августу 1974. године, степен поверења у државу пао је за два пута – на 36 посто (подаци „Пју рисрч центра“).
Почетком 1980-их година поверење јавног мњења у државу је поново опало – на 25 посто. Стање се поправило током председниковања Роналда Регана средином, те је 49 посто становника САД имало поверење у државу, а тако је уз незнатне варијације остало до 1987. године.
Доласком на власт републиканца Џорџа Буша поверење становника САД у државу поново пада, а после рата у Персијском заливу 1990/1991. и економске кризе пало је на 22 посто. С председником Билом Клинтоном незнатно се мења тенденција „неповерења у државу“, али 1994/1995. бележи се нови негативни рекорд – тек 17 посто становника имало је уверење да „држава зна шта ради“.
Догађаји повезани са 11. септембром 2001. поправили су мишљење становника САД о држави, јер је 60 посто испитаника тврдило да верује држави. Међутим, поверење је кратко трајало, већ 2002. пало је на 22 посто, све због рата у Ираку и економских проблема унутар САД, и наставља да пада – ове 2019. износи тек 17 посто.

ДВОПАРТИЈСКИ ПРОБЛЕМ Стабилна тенденција пада поверења америчке јавности и бирача у државу има корен у изграђеном двопартијском механизму (Демократска и Републиканска партија) политичког система САД. Остале америчке странке врше на изборима функцију „трећег сувишног“, односно служе да генеришу нове идеје. 
Ове две велике америчке политичке партије, осим економских и других интереса, представљају и чврсту везу с вредносним оријентацијама бирача. На пример, 1990-их година 36 посто оних који су подржавали Републиканску партију делили су многе погледе следбеника Демократске партије, а који се могу дефинисати као „либерални конзервативци“, док је 30 посто демократа сматрало „да им нису стране бројне конзервативне идеје са спектра конзервативног либерализма“.
Ситуација се драматично променила почетком XXI века, а посебно током последње деценије. Пад поверења становника САД у државу и државне институције повезан је и са идеолошком поларизацијом следбеника две партије, што је довело до позиције „или-или“, тј. радикалног одбацивања идеја које долазе из друге партије. Статистички посматрано данас тек пет посто следбеника Републиканске партије дели неку вредност са демократама, док само три одсто демократа дели неку вредност с републиканцима. Тако је двопартијски систем умањио способности државе да адекватно реагује на унутрашње, али и спољнополитичке изазове.
Политичко-идеолошка поларизација две америчке партије има мноштво конкретних форми. Један од индикатора системске кризе политичког система је радикални пад законодавне делатности (када се посматра усвајање федералних закона доком две последње године). Још почетком XXI века амерички Конгрес усвајао је у просеку 500 до 600 федералних закона, да би сада тај број пао на 300. Нови, 116. сазив Конгреса (2019) усвојио је тек 29 федералних закона. Разлог ове мале продуктивности крије се у сукобу две партије и одсуства консензуса. Наиме, током владавине Барака Обаме (2009–2017) нарушена је пракса да се закони усаглашавају и с позиционом партијом и прешло се на „законодавну диктатуру Демократске партије“, што је био нов феномен у политичком животу САД, незабележен последњих 80 година.
Због нове политичке праксе у Конгресу САД дошло је до блокирања реформи и у систему почињу да се манифестују „ауторитарне црте председничке власти“, јер председникове одлуке постају кључне у заобилажењу доношења одлука у Конгресу, али и у игнорисању одлука Уставног суда САД. Ову праксу наставио је и Доналд Трамп, који фактички председничким указима решава најважнија питања из социјално-економске сфере (имиграција. трговина, глобализација, екологија итд.). Трамп је донео 92 председничка указа (годишње у просеку око 46). Ради поређења, Џорџ Буш Млађи је за осам година председниковања донео свега 36 указа.
Сведочанство о расту ауторитарних тенденција у САД јесу и Трампове одлуке да у оквиру ванредне ситуације на јужној граници с Мексиком, а мимо Конгреса, из буџета Министарства одбране узме осам милијарди долара ради изградње зида како би спречио нелегални улазак миграната. Трамп је наредио и ангажовање војске на граници с Мексиком, што је први случај коришћења средстава војске на територији САД у мирно време, а после 11. септембра 2001. године. Другим речима, назире се и милитаризација друштва.

СТРАХ ОД ТОТАЛИТАРИЗМА Одлука Беле куће да уведе ванредно стање „затворила је федералну владу на 35 дана“ (од 22. децембра 2018. до 25. јануара 2019), што је коштало три милијарде (бесповратно изгубљених) долара. Наиме, око 300.000 службеника федералне владе је послато на неплаћени одмор, а њихови губици због неисплаћених плата и других давања износе девет милијарди долара (што им још није исплаћено) – већина је поднела тужбе судовима због ове, по њима, „незаконите одлуке и пљачке“. Тако су почеле да се обистињују прогнозе америчких истраживача и аналитичара да САД неће избећи судбину многих цивилизованих држава, посебно европских, које су прошле ужасе диктатура. Према Ричарду Познеру, цењеном америчком професору Правног факултета Чикашког универзитета, „тиранофобија, тј. страх од могућег доласка на власт диктатора у Америци, стара је колико и америчка република. Оце осниваче САД забрињавала је перспектива стварања диктатуре типа Цезара или Кромвела…“ Интересантно је да су са почетком XXI века и доласка на власт Џорџа Бушег Млађег и Барака Обаме почела њихова поређења с Хитлером, док је с Трампом то доминантна идеолошка матрица. Амерички ауторитаризам који самоуверено себи крчи пут у политичком животу САД укорењен је у једнопартијским унутарполитичким и спољнополитичким реформама започетих пре једне деценије.
Реакцију на „Трампову диктатуру“ крупног капитала представља и идеја његове смене (импичмента), која је почела да кружи од тренутка проглашења резултата избора 2016. године. Магична реч „импичмент“ постала је парола следбеника Демократске партије, медија и академских кругова САД читаве две године (2017–2019). Из поменутих кругова се у сваком интервјуу, сваком чланку, сваком говору као решење свих проблема изговарала реч „импичмент“, чак и у ситуацијама када није било смисла. Да то није била само пропаганда против Трампа говоре и два покушаја смене председника, у мају 2017. и марту 2019. године. Комисија Министарства правде урадила је двотомни извештај од 448 страница, чија је цензурисана верзија почетком априла 2019. постала доступна јавности. Поднето је и невероватно много захтева за смену председника од појединаца, организација и професора универзитета и чланова академије наука итд. Но према мишљењу професора политичких наука С. Џекмана (објављеном 2017) процес импичемнта је заправо „политичко суђење“, јер се све одвија у Сенату, који треба да већином гласова одлучи да ли су оптужбе против председника (не)оправдане. Другим речима, смисао импичмента је да натера председника да „добровољно“ поднесе оставку (као Никсон после афере Вотергејт). Међутим, све то захтева дугу политичку кампању и изношење „прљавог веша“, што разорно делује на јавно мњење и радикално смањује поверење у политичку елиту и државу, односно доприноси расколу друштва. Због тога бројни ауторитети не препоручују да се покреће кампања импичмента. Истраживачи попут Џона Терлија, сматрају да је за САД наступио „тренутак истине“ о америчком политичком систему и правном устројству, а неизвесно је шта ће он донети.
Реформе које се предлажу (да би се изашло из кризе политичког система) заправо иду ка увођењу директних избора председника од стране гласача, без услуга Колегијума бирача, који данас бира председника САД. Механизам рада Колегијума је једноставан: претендент који сакупи у државама највише гласова бирача, независно од добијених гласова „за“ и „против“, добија све гласове Колегијума бирача конкретне државе. Тако је током прошлог века амерички председник биран, а да се нису слагали гласови бирача по државама и гласови Колегијума. Изгледало је да Колегијум „штима“ резултат свенародне воље, а слом тог система наступио је током XXI века. Наиме, 2000. године кандидат Демократске партије Гор сакупио је 544.000 гласова, или 0,51 посто од општег броја гласова, што је у поређењу с гласовима датих његовом супарнику Џорџу Бушу Млађим било много више. Ипак, Буш је победио на Колегијуму 266 : 271, а коначни резултат оверен је у држави Флориди, која је 25 гласова из Колегијума дала Бушу. Све се, али у радикалнијој форми, поновило 2016. у судару Хилари Клинтон и Доналда Трампа.
Уколико се укине Колегијум бирача и пређе на директне изборе председника САД, то може имати и важне последице у смислу да ће се ликвидирати двопартијски систем (против кога је већина становника). Према истраживањима Института религиозних истраживања из 2018. године, чак 65 посто испитаника жели директне изборе за председника САД.
У случају да се амерички изборни систем реформише и пређе се на директне изборе председника, онда ће тај систем личити на европски у коме велику улогу имају треће и четврте партије, што ће, опет, с обзиром на идеолошку, расну, верску и националну структуру САД, довести до даље радикализације политичког система и политичког живота. С друге стране, без реформе политичког система САД могу ући у дуготрајну и неизвесну политичку кризу и нестабилност која ће се, свакако, одразити и на остатак света.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *