Почетна / Свет / Како се калио Путин

Како се калио Путин

Ако западни „кремљолози“ и даље мисле да систем у Русији почива на појединцу, ма како утицајан био, онда виде само врх леденог брега, а не дубоку државу испод површине – не мање моћну од оне у Америци

Овог месеца западни медији „прославили су“, како кажу, 20 година власти Владимира Путина, подсећајући на то како га је 5. августа 1999. бивши председник Русије Борис Јељцин – именовао за премијера. Било је свачега у тим написима, од тога како је Путин током две деценије „претворио“ Русију у државу организованог криминала и корупције, а пре свега аутократску и нелибералну, па до оптужби да уопште не жели да напусти Кремљ, већ планира да влада вечно. А ако, којим случајем, и препусти некоме власт, онда ће то свакако бити неко попут њега, дакле „силовик“, човек од оружја и службе, чврсторукаш жељан власти и пљачке сопствених грађана. А и какав би друго могао да буде неко ко би наследио „мрачног кагебеовца“, мрзитеља Запада и свега што је демократско и либерално? Па тај мора да буде само гори од Путина! Оличење чистог кагебеовско-бирократског зла! Путиново мезимче одгајано под неонским светлом у лабораторији на Лубјанки.

ПОСЛЕДИЦЕ „ПУТИНОВИХ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА“ Исписано је, дакле, ових дана све и свашта о руском лидеру и „његове две деценије“, али најмање тачних и прецизних чињеница, јасних и логичних узрочно-последичних веза, а посебно недостаје оно главно – улога Запада и његове политике у догађајима који су обликовали данашњу Русију, њену власт и савремени свет. Читајући те текстове, стекао би се утисак да је Руска Федерација изоловано, готово пусто острво, нешто попут Северне Кореје, а не глобална суперсила која данас отворено пројектује своју моћ у свим угловима планете – од Венецуеле и Африке, преко Сирије, до Европе и Балкана. Ламентирајући над тиме како „Руси жељни слободе“ већ 20 година не могу да свргну диктатора Путина, готово нико и не помиње да ни много ситнији „непријатељи Запада“, попут Башара Асада, Николаса Мадура, Александра Лукашенка или Милорада Додика годинама не могу да буду уклоњени методама обојених револуција и крвавих преврата – ма шта Вашингтон и његови пријатељи чинили. И то су, очигледно, последице „Путинових двадесет година“, али многи и даље то не могу да схвате…
Можда би ствари постале јасније када би, за почетак, разумели да није реч о 20 Путинових година, него о – бар 30! Ако је можда претерано рећи да његов успон ка врху почиње 1979, после окончања Високе школе КГБ-а у Москви, онда је 1989. година била пресудна за уписивање Путиновог имена на листу оних којима се могу поверити највише функције у држави. После пада Берлинског зида, тог 5. децембра 1989, разуларена маса заузела је зграду локалног седишта Штазија у Дрездену, а затим кренула на „совјетско војно представништво“, а заправо резидентуру КГБ СССР у Дрездену. Владимир Путин, шеф тог „представништва“, наоружан само пиштољем, изашао је пред руљу и рекао да даље неће моћи јер су у згради војници са наредбом да пуцају ако неко буде покушао да провали. „А ко сте ви?“, запитао је вођа демонстраната. „Преводилац“, одговорио је тада један од лидера совјетске обавештајне групације у источној Немачкој, одакле су надзирали америчке савезнике у Европи. Руља се разишла без упада у совјетску зграду, а Путин је успео да спали велику количину поверљиве документације и од тог тренутка почиње његов непрекидни политички успон.

ПОШТОВАЊЕ У КРЕМЉУ Већ од маја 1990. постаје саветник Анатолија Собчака, председника градске скупштине Лењинграда и каснијег градоначелника Санкт Петербурга. Радећи у управи родног града, Владимир Путин стицао је неопходно политичко искуство. Био је задужен за „спољне везе“, привлачење страних инвестиција, а остало је упамћено да је утемељио валутну берзу у том граду после пада комунизма. Од тада, пре три деценије, америчке специјалне службе почињу активно да прикупљају податке о њему. Да је одмах постао трн у оку многима, видело се и 1992. из афере обелодањене након „прикупљања информација о махинацијама у снабдевању“ Санкт Петербурга, што је био први јавни удар на њега. Многи западни медији и данас се с носталгијом сећају те афере, када је од Собчака тражено да смени Путина. Градоначелник је, међутим, поступио супротно – кад је био одсутан, одређивао је управо Путина да га замењује. Неформално, од 1993, а посебно од 1994. године власт у „северној престоници“ преузео је Путин. Тада је већ било јасно да је овај 42-годишњак спреман и способан за највеће домете.
С поразом Собчака на изборима 1996, Путин и његова екипа из градске управе прелазе „на рад“ у Москву. Међу њима су били: Игор Сечин (садашњи председник „Росњефта“), Дмитриј Медведев (бивши председник и садашњи премијер Русије), Виктор Зубков (председник Савета директора „Газпрома“, у два наврата премијер и в. д. премијера Русије и бивши председник Савета министара Савезне државе Русије и Белорусије), Алексеј Кудрин (председник Рачунске коморе и 12 година министар финансија Русије), Алексеј Милер (председник Управе и заменик председника Савета директора „Газпрома“), Герман Греф (председник Управе Сбербанке), Дмитриј Козак (заменик премијера Русије), Виктор Иванов (дугогодишњи директор Федералне службе РФ за контролу промета наркотика), Сергеј Наришкин (бивши председник Државне думе и садашњи директор Спољне обавештајне службе), Виталиј Мутко (заменик премијера Русије) и многи други.
Путин стиже последњи и после краћег боравка на месту другог човека протокола председника Русије, 26. марта 1997. постављају га за заменика шефа председничке администрације уместо Алексеја Кудрина – који постаје заменик министра финансија Анатолија Чубајса, „оца руске приватизације“. На исти дан три године касније, 26. марта 2000, Путин ће победити на председничким изборима са освојених 52 одсто гласова у првом кругу и бити инаугурисан 7. маја. Путин у Кремљу добија и специјалну функцију, шеф Главне контролне управе председника Русије, где спроводи истрагу војних набавки која већ у мају резултира оставком министра одбране Игора Родионова. Исте године решава и случај корупције у риболовству на Далеком истоку, након чега је у наредној деценији званично удесетостручен улов.
Кључни потез Путин је такође повукао 1997, када је помогао да пређе у Француску Анатолију Собчаку, кога су нове градске власти Санкт Петербурга прогониле због наводних злоупотреба. Тадашњи шеф председничке администрације и Јељцинов зет Валентин Јумашев сведочио је потом да је овим чином Путин стекао велико поштовање у Кремљу и највероватније утицао на то кога ће шеф државе одабрати за свог наследника. За разлику од многих у Јељциновом окружењу, показао је да не заборавља оне који су за њега много учинили, односно пријатеље у невољи. Путин је и Јељцина заштитио са места в. д. председника Русије – Указ број 1, потписан одмах по уласку у Кремљ 31. децембра 1999, односио се на имунитет бившег шефа државе и његове породице од кривичног гоњења, уз гаранције доживотних привилегија. То се показало као мудар и одговоран потез који је омогућио транзицију власти и грађански мир у осетљивом тренутку.

ЗАБЛУДЕ ЗАПАДНИХ КРЕМЉОЛОГА После тек нешто више од годину дана у Москви, управо на иницијативу Јумашева, Јељцин поставља Путина 25. маја 1998. за првог заменика шефа председничке администрације и од тог тренутка постаје један од најмоћнијих људи у Кремљу. Када га је, само два месеца касније, 25. јула 1998, опет на предлог Јумашева, Јељцин именовао за директора Федералне службе безбедности, многима је тада могло да буде јасно ко је нови „бос“ у Русији, мада су западни кремљолози и даље веровали да би наследници у Кремљу требало да буду либерално настројени Борис Њемцов или Анатолиј Чубајс. Очито да је, освајањем другог председничког мандата Бориса Јељцина у јулу, и његове инаугурације у августу 1996. године – прошло и време „инфантилног американизма“ у Русији. Могуће је да ови „кремљолози“ и данас верују да је пука случајност што су одмах после Јељцинове инаугурације у Москву прешли Путин и цела његова „лењинградска екипа“. У том случају, они су засигурно уверени и да је Јељцин био „амерички човек“, кукавица и пијандура.
Два дана после почетка НАТО агресије на Југославију, 26. марта 1999, Јељцин поставља Владимира Путина и за секретара Савета безбедности Руске Федерације чиме директор ФСБ-а добија огромна овлашћења и увид у функционисање целокупног безбедносног система земље. Оно што је у том тренутку упућенима било јасно већ десет година, Јељцин је озваничио 5. августа 1999, када је назначио Путина за новог премијера, а последњег дана прошлог миленијума и за свог наследника, односно в. д. председника Руске Федерације. Западни кремљолози – који нису разумели „како се калио Путин“, али и целокупна власт нове Русије – почели су бројање дана, месеци и година власти руског лидера. Ако и даље мисле да је данашња Русија систем који почива на појединцу, ма како способан и утицајан он био, онда они виде само врх леденог брега, а не дубоку државу испод површине – не мање моћну од оне у Америци.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *