Како је измишљено етничко чишћење на Косову

Нека мање позната признања самих протагониста откривају како је рат на Балкану 1999. био подстицан и како је пропагандно оправдаван

Пише Др Миле Бјелајац

Сведоци смо насилног стварања „нових геополитичких реалности“ и потом деценијски дугих напора да се таква реалност међународно санкционише. Створени су преседани против некадашњих принципа међународног права, Хелсиншког акта 1975, повеље ОУН. Сведоци смо, по потреби, режирања унутрашњих проблема у појединим државама, а потом активног мешања на страни предодређених клијената. Економским уценама, политичким притисцима, претњама и тероризмом, или „завртањем руке“ у жаргону светских кабинета, државе се присиљавају да напуштају некада успостављене принципе међународног права и односа.

ХЛАДНОРАТОВСКЕ ДОКТРИНЕ Живимо у свету где ни проказивање „теоретичара завере“ не може да сакрије да су на делу многе доктрине развијане у време Хладног рата и доктрине за постхладноратовско време. Сведоци смо да се воде конвенционални ратови на многим просторима па и европском, активности стратешког и тактичког одвраћања, специјалне операције и сукоби ниског интензитета (ЛИЦ), операције за наметање мира и мировне мисије, наметнуте хуманитарне интервенције, насилне обојене револуције, хибридни ратови. Живимо у свету где се води борба за реалне стратешке и економске интересе са карактеристикама познатим још од 19. века. Овоме треба додати потребу великих сила да повремено демонстрирају уверљивост своје војне силе, тј. да потврде свој кредибилитет велике силе. Место тог доказивања је на, процењено, најслабијој карици. Тамо где ће кредибилитет бити потврђен и демонстриран уз најмање губитака макар и по цену прикривања. Није случајно да се управо рат на Косову рекламира као успешна кампања са „нула губитака“.
Постоји још једна, готово аутономна, опасност по мир коју је 1959. одлазећи амерички председник Двајт Ајзенхауер назвао – војноиндустријски комплекс. Он, мада војник, генерал, упозорио је да тај фактор угрожава демократске вредности код куће и мир у свету. Ми смо сведоци да је био у праву. Пратимо активно лобирање и притиске на администрацију да се повећава буџет из године у годину, да се европски савезници притисну и увере да морају да повећају издвајања за наоружање изнад два посто (па чак до три) од бруто националног дохотка.

[restrict]

ПРОДАВАЊЕ АГРЕСИЈЕ Како властитој и светској јавности „продати такав рат“? Ако се послужимо речима Жана Брикмона, најбоље га је умотати у неки узвишени мотив – бригу за људе, угрожене мањине, људска права, демократију. Његовим речима, то је употреба људских права да се прода рат или, како га он означава, хуманитарни империјализам.
У овом контексту и те како је била важна улога глобалних медија. О медијским манипулацијама, двоструким мерилима или просто о прећуткивању чињеница многи су писали, студије су објављене. Сведок са терена Косова, француски пуковник Жак Огар написаће да је „имао истинско гађење према дезинформацијама које су владале на Западу, иако су касније људи постајали све свеснији размера вашингтонске манипулације“.
Ти гласови су годинама били глас вапијућег у пустињи, све донедавно када је председник Доналд Трамп употребио термин fake media, после чега нема натраг у поклањању апсолутног поверења овим медијима. Такође, створени су и многи нови глобални медији, друштвене мреже… Важна карика у разумевању формирања јавног мњења изнутра и према вани су циљано основане тзв. невладине организације као филијале звучних међународних института који су дефакто само трансмисија државних институција и фондова. И о овоме је писано.

КРЕДИБИЛИТЕТ САД Шта је био стварни циљ рата, иза реторике политичара и медија? Речима главног актера агресије на СР Југославију, тада главнокомандујућег НАТО генерала Веслија Кларка: „Милошевић, говорећи отворено, никад није стварно схватио да овај рат није стриктно био везан за Косово. То, коначно, није био ни конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО-а, битка за кредибилитет Сједињених Држава као силе у међународним односима.“
О потреби доказивања кредибилитета САД говорио је и убеђивао делегацију америчких Срба сам председник Клинтон 4. априла 1999. Албанце је поменуо само у првој реченици приликом сусрета који је касније описао аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић.
У Рамбујеу је „лествица била намерно подигнута превисоко“ како би дошло до бомбардовања. Џејмс Џатрас пише да је у Рамбујеу делу новинара, само за оријентацију, баш тим речима саопштено „како Срби не би могли да прихвате (захтеве). Њима треба мало бомбардовања и то ће и добити“. Хенри Кисинџер је према „Дејли телеграфу“ од 28. јуна 1999. оценио да је „текст из Рамбујеа, који је обавезивао Србију да призна НАТО трупе широм Југославије, била провокација, изговор за почетак бомбардовања. Документ из Рамбујеа био је такав да га ниједан Србин није могао прихватити.“ Једанаест година после агресије немачки дневник „Зидојче цајтунг“ 11. маја 2010. објавиће да је конференција у Рамбујеу организована да би НАТО-у дала „легитимитет за дуго планирани војни напад“. Ове наведене чињенице постале су опште место у озбиљним анализама.
Џон Норис, шеф за везе помоћника државног секретара Строба Талбота, у својој књизи из 2005. године наводи још неке разлоге, далеко од некадашњих јавних прокламација о разлозима за рат: „То је био отпор Југославије ширењу трендова политичких и економских реформи, а не невоље косовских Албанаца. То најбоље објашњава рат НАТО-а. Милошевић је био проблем за трансатлантску заједницу предуго, тако да су Сједињене Државе осећале да ће он једино реаговати на војни притисак … Он је изазвао основне вредности НАТО-а и његове егзистенције.“ Другим речима, земља се одупирала економском потчињавању и НАТО притиску и то је ваљало сломити.
Све то данас знамо, као и за иступања америчких представника на конференцији у Братислави априла 2000. године када је објашњавано да је рат против Савезне Републике Југославије вођен како би се исправила грешка генерала Ајзенхауера који је после рата повукао војску са Балкана, а она се тамо мора вратити из стратешких разлога. У публикацијама се више пута цитирао меморандум који је немачки политичар Вили Вимер 2. маја 2000. упутио канцелару Герхарду Шредеру. У том документу, који је настао после састанка земаља НАТО-а у Братислави у априлу 2000, износе се поред наведене и друге оцене и поруке САД из којих се види права позадина захтева у Рамбујеу и потоње агресије. Циљ је био успостављање трајне контроле територија Србије, одвајање Косова и стационирање властитих снага: „Србију треба трајно држати изван европског развоја.“ Вимер наводи да су САД од савезника тражиле да се „што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово“.

СВЕДОЧЕЊЕ ДИТМАРА ХАРТВИГА Колико се рат желео сведочи и шеф посматрачке мисије Европске заједнице на Косову (European Community Monitoring Mission – ЕЦММ), немачки амбасадор Дитмар Хартвиг. Мисија једнако бројна као и Вокерова (ОСЦЕ) слала је потпуно супротне извештаје. Говорили су слично УНХЦР-у да ОВК врши терор и провоцира, тера Србе у избеглиштво, а да се југословенске снаге држе крајње суздржано желећи да се очува споразум Милошевић–Холбрук из октобра 1998. Представници ове мисије били су пре Вокера у Рачку и главни су сведоци касније Вокерове манипулације. Како год, западне владе нису користиле извештаје Хартвигове мисије и управо су за јавност давале супротне тврдње. Амбасадори и особље на терену једино су могли да закључе да се није желео мир већ рат. Били су довољно искусни да то закључе. У свом писму канцеларки Ангели Меркел 26. октобра 2007, у коме сугерише да Немачка не призна припремано проглашење независности Косова, навео је следеће: „Ни у једном извештају између краја новембра 1998. и евакуације непосредно пред избијање рата не помиње се да су Срби вршили веће или систематске злочине над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду, или инцидентима/злочинима који су слични геноциду … Насупрот томе, стално се понављало да, с обзиром на све учесталије нападе ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне и снаге реда показују изванредну уздржаност и дисциплину. Јасан и стално постављан циљ српске администрације био је – да се што прецизније придржава одредаба споразума Милошевић–Холбрук и тако међународној заједници не пружи разлог за интервенцију … Сходно томе, до 20. марта 1999. није било повода за војну интервенцију, те су тако све мере међународне заједнице које су тамо уследиле биле нелегитимне.“
Хартвига је нарочито узбуђивала чињеница да је његова земља још у време рата у Босни подржавала америчку политику независног Косова.

ДЕЛОВАЊЕ ВИЛИЈЕМА ВОКЕРА Поменимо да је и француски амбасадор Келер, Вокеров помоћник, жестоко оптужио свог шефа да је намерно припремао и изазивао рат. Пуковник Огар бележи своја сећања на повлачење мисије ОСЦЕ с Косова када је одлука о нападу већ пала: „Последња возила Верификационе мисије напуштају Косово 20. марта у 11:00 часова… У једном од тих возила, згромљен, седео је амбасадор Габријел Келер (други човек Верификационе мисије, а који се сукобио са шефом Вилијемом Вокером, америчким дипломатом кога је с правом оптуживао да је у свакој прилици подржавао интересе ОВК). Келер је знао боље од свих да мисија ОЕБС на Косову није имала другог циља до да припреми рат који су желели НАТО, Сједињене Државе и Европска унија.“
О Вокеровом деловању сведочили су, поред Хартвига и Огара, многи западни цивилни и војни актери. Професор Ленард Коен наводи сведочења канадског капетана из састава Верификационе мисије – да „амбасадор Вокер није радио само за ОСЦЕ“. Канађанин је за „Би-Би-Си“ марта 2000. изјавио да је Вокер био део америчке политике демонизовања Милошевића и српске администрације, као и давања подршке УЧК/ОВК.

ПРОВОКАЦИЈЕ ОВК У току прикривања стварних мотива за покретање НАТО рата против СР Југославије заобилажени су и други службени обавештајна документа о ситуацији на Косову које је поседовала немачка влада. Ова документа, као и Хартвигова, потврђивала су да нема „етничког чишћења“ на Косову у месецима пре агресије. Поставља се оправдано питање – зашто се лагало с највишег нивоа? На пример, немачки министар Јошка Фишер, правдајући НАТО интервенцију, стављао је „хуманитарну катастрофу“ у први план, без обзира на службене извештаје. Наведимо неколико извештаја немачког Министарства иностраних послова: „Чак и на Косову не могу се потврдити експлицитни прогони етничких Албанаца. Источно Косово још увек није обухваћено оружаним сукобима. Што се тиче јавног живота у градовима као што су Приштина, Урошевац, Гњилане и др., у току целог периода конфликта наставили су да живе нормалним животом. Акције снага безбедности нису биле уперене против косовских Албанаца као дефинисане етничке групе, већ против војних противника ОВК (КЛА) и њихових претпостављених подржавалаца.“ Или, „после споразума са српским руководством крајем 1998. безбедносна ситуација и услови живота албанске популације су се видно поправили … Посебно у већим местима јавни живот се од тада вратио у релативну нормалу“.
Директор испоставе Верификационе мисије ОСЦЕ на Косову Роланд Кит, који је тамо боравио до 20. марта 1999, извештавао је да је највећи узрочник насиља на Косову ОВК/КЛА: „По мом доласку (на Косово) рат је еволуирао у сукоб средњег интензитета, заседе, прекидање критично важних комуникација, киднаповање припадника снага сигурности од стране ОВК/КЛА. То је изазвало значајно повећање губитака на страни државних снага и одговор тих снага. Током марта терор и контратерористичке акције. Почетком марта овај терор и антитерористичке акције довеле су до тога да становници многа села напуштају и одлазе у друга села, градове или брда да се склоне. Ситуација је била кристално јасна да су провокације КЛА, којима сам био сведок, заседама, патролама изазвале жртве и губитке. То је било чисто и јасно кршење претходног споразума из октобра и резолуције ОУН 1199. (…) Нисам био сведок нити сам имао иједног сазнања о тзв. ’‘етничком чишћењу’, а сигурно ни догађаја ’геноцидне политике’ док сам био са Верификационом мисијом која је евакуисана 20. марта (…) НАТО бомбардовање од 24. марта је очито резултирало узурпирањем људских права и значајном хуманитарном катастрофом и неких 600.000 косовских Албанаца који су напустили провинцију или били протерани. Ово се, какогод, није догодило пре 20. марта, тако да бих ја приписао хуманитарну катастрофу директно или индиректно НАТО ваздушном бомбардовању и резултатима антитерористичке кампање.“
Ова запажања потпуно се подударају са оперативном грађом бригада и штаба Приштинског корпуса и Треће армије за период од краја1998. до марта 1999. године.

НОВА ДОКТРИНА ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА О дубљој позадини креирања доктрина новог светског пројекта и њиховој примени шира публика је могла да се обавести на страницама часописа The American Spectator (јун, 1999). У марту 1999. један од вишедеценијских експерата за Балкан Томас Хадсон поднео је оставку у државној служби. Тада је био у Тузли. Човек који је учествовао у креирању доктрина за нови светски поредак после Хладног рата тврдио је да Мортон Абрамовиц, Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук и Леон Фуерт нису били заинтересовани за очување Југославије како је било саветовано на састанку групе 1995. године. Хадсон је признао да није одмах схватио да су прво троје били водећи заговорници нове и радикалне употребе војних интервенција широм света, те да су за своје ставове придобили председничког кандидата Била Клинтона. Све је почело још у време када је Клинтон био гувернер Арканзаса. Горепоменута група је под окриљем Карнегијеве фондације за међународни мир (Carnegie Endowment for International Peace) припремала нову доктрину спољне политике после Хладног рата. „Иронично“, сведочи Хадсон, „институција посвећена међународном миру поставила је сцену за Клинтонову политику интервенционизма у Сомалији, на Хаитију, у Босни и на Косову.“ Управо је амбасадор Абрамовиц, који је био на челу ове институције од 1991. до 1997, формирао доктрину „Промена нашег пута: Улога Америке у новом свету“ (Changing Our Ways: America’s Role in the New World). Ту је уграђен корен интервенционизма који је демонстриран 1999: „Нови принцип међународних односа: уништавање или расељавање група људи унутар једне државе може оправдати међународну интервенцију.“ Још оштрије, предложено је да се Сједињене Државе „ослањају на НАТО и ОСЦЕ у решавању проблема сигурности у Европи и да инсистирају на војној интервенцији под хуманитарном маском“. Надаље, сугерисано је да је први удар под америчким лидерством оправдан, не само у случају одбране САД већ и за наметање решења у другим земљама. Потпуно се укида значај националне суверености у корист међународне интервенције. Ову доктрину Клинтон је прихватио, и како се сећа Томас Хадсон, шездесет дана после његовог првог говора отпочели су немири на Косову…
Други важан допринос Абрамовица и његовог тима у разради нове доктрине била је публикација у издању Националне задужбине за демократију (НЕД) под називом „Самоопредељење у новом светском поретку“. Овде је још изоштренија нова војна доктрина; разрађени су критеријуми за доношење одлука администрације када треба подржати сепаратистичке етничке групе које теже независности и када у том циљу треба тражити употребу војне силе. У тој новој перспективи чак и ОУН може затражити превентивне нападе. Дакле, уместо дотадашњег одржавања мира, ОУН може тражити акцију наметања мира: „Војна акција може бити затражена када захтев за самоопредељење (сецесију) повуче окидач оружаног сукоба који отвара хуманитарну кризу.“Тако је принцип немешања у унутрашње ствари држава стављен „ад акта“. Дакле, ако је неко желео да на међународној сцени прогура свој геополитички интерес, биће довољно да на терену има своје „proxy“ снаге које ће изазвати кризу и дати изговор за интервенцију.
Подсетимо на овом месту и да је Раџу Томас правилно уочио, а није једини, да је управо признање унилатералне сецесије или обећање да ће им бити призната независност, као у случају Словеније, Хрватске и Косова, подстакло насиље. Обећавање спољне помоћи охрабрило је Албанце Косова да провоцирају српске снаге сигурности, а потом поднете жртве и повреде људских права представе као разлог за војну интервенцију.

[/restrict]

Крај у следећем броју