Почетна / Дух времена / Како је Европа, коначно, упокојила антифашизам

Како је Европа, коначно, упокојила антифашизам

Готово да је заборављено да се модерни тоталитаризам у западном свету није појавио у Италији, нити у Немачкој, већ у Сједињеним Државама, и то још током Првог светског рата

Неко ће рећи да је то била случајност, кад је британска краљевска породица на свом твитеру – данас огласној табли институцијa – објавила како је „премијерка Велике Британије Тереза Меј представила краљицу Елизабету II политичарима из савезничких држава који су учествовали у искрцавању у Нормандији, али се на снимку види како краљица пружа руку и Ангели Меркел“. Иако живимо у наркократији појавили су се неки који су „приметили да је Немачка, иако је и учествовала у тим догађајима, ипак била на другој страни“. Ипак!? Али јесте било и радикалних „политичких некоректности“ како би, на оваквим догађајима, „представнику Немачке последњем требало пружити руку“.
Онда је пост избрисан. Нека рука је истиха ставила другу слику у којој се, ипак, као победник не појављује Меркелова. До следеће згодне прилике. А вероватно се сећате да том догађају, којим је обележавано славно војевање Американаца у Нормандији 1944, није присуствовао кључни победник над фашизмом. Русија је, ето, такав непријатељ Запада да је мучно и само помињање историјског антифашистичког савеза.
Сетио сам се Игора Мандића кад, пре неку годину, одговара на питање брижног новинара „шта ће рећи Европа“ на провале фашизма у Хрватској. Ма каква Европа, одбацује Игор гласно ту баналну површност питача, па каже „што је најгоре, иза свега се крије и интерес цијеле фашистичке Еуропе. Имамо, истина, добре темеље у нашем фашизму, али нам Еуропа у свему јако добро помаже“.

ФАШИЗАМ – НАЈВЕЋЕ ДРУШТВЕНЕ РЕФОРМЕ НОВОГ ДОБА У том кратком одговору се крила суштина. Фашизам није никакав случајни уљез у Европи. „Успон фашизма био је практично неизбежан због либералних опструкција било каквих реформи укључујући планирање, регулацију или контролу“, писао је Карл Полањи још те 1944. Дакле, искрцавање у Нормандији јесте за Запад интервенција за стабилизовање либералног система, али није решавање проблема. Јер, проблем произлази из камена темељца либералног друштва.
Фашизам јесте, прилагођавајући се, користио и распламсале национализме, архетипске колективне подсвесне приче, али „заправо је улога фашизма била одређена једним чиниоцем: стањем тржишног система“. Односно, последицама система по неједнакости у друштву.
Самим тим фашизам је најмање „хировита појава лишена сваког политичког рација“. Сама оправдања фашиста такође су заогртана политички актуелним страхом од „баука бољшевизма“ који се ширио над Европом и сугерисао као кључна претња.
„Говорило се да је Мусолини тврдио како је спречио бољшевизам у Италији, док су статистике показивале да је више од годину дана пре Марша на Рим талас штрајкова већ јењавао… Хитлер је тврдио да је спасао Немачку од бољшевизма. Али, зар није могло да се докаже да је талас незапослености који је претходио његовој власти већ опао пре његовог доласка?… У ствари, у Немачкој и Италији, историја непосредног послератног периода доказала је да бољшевизам није имао ни најмање изгледа на успех.“ (Полањи)
Али иза тог шта се тад „говорило“ није стајао неоријентисан свет. Напротив, фашизму се аплаудирало из колевке либералне демократије. „Римски геније у лику Мусолинија, највећег живог законодавца, показао је многим народима како се може одолети претњи социјализма и указао на пут којим народ може да иде када је храбро вођен. Увођењем фашистичког режима, Мусолини је поставио смернице за све земље које се директно боре против социјализма“, говорио је фебруара 1933. Винстон Черчил. Стари Лојд Џорџ није зазирао да примети како је државни апарат који је створио фашизам „највећа друштвена реформа савременог доба“.
Ни британски лабуристи, тада у опозицији, нису били гадљиви према том „достигнућу“: „Ја видим само два начина борбе (против незапослености), а један од њих је већ осмислио Мусолини: јавни радови или помоћ. Кад бих ја био диктатор урадио бих исто што и Мусолини“, признавао је лидер Лабуристичке партије Џорџ Ленсбери.

БОГАТИ СУ ЗГАЗИЛИ ХРИШЋАНСКО БРАТСТВО Не треба бити сувише критичан према оваквим исказима либералних политичара, јер у суштини „фашизам се (и) појавио као алтернативно решење проблема индустријског друштва“ које је стварало „огромне масе радног становништва (које су) пре личиле на утваре које би могле да се јављају у кошмарима него на људска бића“. У таквим условима је устаљена чињеница да „ако су радници били физички дехуманизовани, власничке класе су биле морално деградиране“.
Карл Полањи је веровао да је једино Роберт Овен благовремено уочио да ће индустријско друштво, због заснованости на профиту, „производити најжалоснија и трајна зла, ако се таквој тенденцији не супротстави законодавном интервенцијом и усмеравањем“. Овен је то разумео изнутра, јер је и сам био индустријалац, а то лепо видимо и ми данас, два века после његове опомене. Опомена је подсећала да је либерални систем у остваривању профита и добити спреман да злоупотребљава и највеће вредности друштва. Између осталог, и хришћанско држање сваког човека као слободног бића и непоновљивог оригинала: „Индивидуализовани човек, и све оно што је истински вредно у хришћанству, толико су (ово је писано 1817.) међусобно подвојени да се не могу сјединити кроз читаву вечност.“
Век и по касније Полањи је могао да констатује да је „традиционално јединство хришћанског друштва уступало место одбијању сваке одговорности богатих за стање својих ближњих. Две Нације (алузија на чувено Дизраелијево дело) су нестајале. Умне људе збуњивало је што је нечувено богатство било нераздвојно повезано с нечувеним сиромаштвом. Научници су у један глас објављивали да је пронађена наука о законима који несумњиво владају човековим светом. По налогу тих закона самилост је уклоњена из срца, а стоичка одлучност да се ускрати људска солидарност у име највеће среће највећег броја људи, стекла је статус световне религије.“ (К. Полањи, Велика трансформација, „Филип Вишњић“, Београд, 2003)

НАЦИСТИ СУ УЧИЛИ ОД ЛИБЕРАЛНОГ ФАШИЗМА А готово да је заборављено да се модерни тоталитаризам у западном свету није појавио у Италији, нити у Немачкој, већ у Сједињеним Државама, и то још током Првог светског рата. Јер „како би се другачије могла описати земља у којој је основано прво министарство пропаганде у модерном свету; политички затвореници су малтретирани, премлаћивани, шпијунирани, а хиљаде њих су били утамничени само зато што су се усудили да изразе своје мишљење; национални вођа је оптуживао странце и имигранте да у амерички крвоток убризгавају ‘отров издајништва’; листови и часописи су били затварани због тога што су се усудили да критикују владу; готово сто хиљада владиних агената-пропагандиста послато је ‘међу народ’ не би ли камџијом изнудили подршку за режим и рат у који је тај режим ушао; професори универзитета су приморавали своје колеге да се заклињу на ‘верност домовини’; готово 250.000 професионалних насилника добило је законско овлашћење да застрашују и премлаћују незадовољнике и ‘колебљивце’; водећи уметници, писци и сликари посвећивали су своја дела прозелитизацији владе“, писао је Јонах Голдберг у свом делу насловљеном Либерални фашизам, која је пре деценију била бестселер у Америци.
То што Голдберг описује збивало се иза оне чувене изјаве председника Вудроа Вилсона (1. април 1917), кад се он спремао да незаинтересовани амерички народ уведе у Први светски рат: „Поведите овај народ у рат, и он ће одмах заборавити да постоји нешто што се зове толеранција. За ратовање је потребна бруталност и безобзирност, и дух безобзирне бруталности ће продрети у саму срж нашег националног живота – заразиће Конгрес, судове, полицајце на дужности, човека на улици.“ Можете ли се сетити америчког председника за кога бисте рекли да мисли другачије!?
У оваквом свету Запада Хитлер је латентна могућност. У хаосу он је понудио заједништво, једнакост у „великим делима“, ослонац у застрашујућем распаду. Зато га ни војнички пораз у рату није могао поништити.

КАКО ЈЕ ХИТЛЕР ПОБЕДИО У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ Жак Елил је био борац француског Покрета отпора, али је у јуну 1945. био толико трезвен да у недељнику „Реформ“ напише текст под насловом Хитлерова победа? „У тренутку када су Немачка и нацизам згажени, а савезничка војска коначно слави победу, поставља се питање у вези с два последња Хитлерова саопштења. Само месец дана пре пораза, објавио је да је његова победа извесна. Томе су се тада сви смејали, зато што је било очигледно да Немачкој нема спаса.“
„Ипак, зар не бисмо морали имати опрезнији став према тврдњама тог човека?“, пита Елил. „Када је 1938. претио, сви су говорили: то је само ‘уцена’. Када је у јануару 1940. рекао да ће у јулу бити у Паризу, причало се: то је само ‘разметање’. Када је 1938. говорио како ће напасти Румунију и Украјину, ко га је узимао за озбиљно? Ипак, да смо Mein Kampf схватили озбиљно и да смо у њему видели план деловања, а не само изборни програм, за који смо навикли да га наши политичари никада не спроводе, можда бисмо предузели неке мере. Наиме, Хитлер је све објавио још у Mein Kampf-у: циљеве, методе и последице. Он није могао да своје планове спроведе до краја, али воље му није недостајало.“
Хитлерова победа није у форми већ у суштини. Постхитлеровски Запад се одриче својих извиканих вредности, којих јесте било у назнакама али је стално постојала и гајена намера да се иде ка њима. После Хитлера „сви људи у Француској и САД спремни су да прихвате диктаторску власт и државно контролисану привреду. Општа бирократизација је готова ствар и остварује се свакодневно, а очигледна незаинтересованост становништва за политичке размирице злокобни је знак несумњиво ‘предфашистичког’ менталитета.“
Како се успротивити томе? У име чега? „Слобода је занела све у Француској, све док је значила ослобођење од ‘Шваба’. Сада губи сваки смисао. Слобода у односу на државу? То не занима никог. Да бисмо поново затегнули олабављене опруге и покренули нацију, остаје нам само да се позовемо на ‘духовне вредности’. Ах, да… као Хитлер… као Хитлер који је пронашао невероватну формулу за стављање духовног у службу материјалног, за претварање духовног у средство за остваривање материјалних циљева.“
Елил у време опште буке, о томе да је Хитлер лудак, подсећа да је реч о „доктрини о човеку, свету и религији која служи стицању економске и војне моћи. Поступно ћемо и ми кренути тим путем.“

СВЕДОЧЕЊЕ ЛЕНИ РИФЕНШТАЛ Ко боље од нас данас може да сведочи том пророчанству. Умртвљена, наркотизирана друштва гледају како им под окриљем „претфашистичког менталитета“ диктатуре раскидају усамљене побуњенике који су, као нека врста савремених Прометеја, „украли“ тајне од злих божанстава.
„Шта ако Асанж, Менинг и остали попут њих – ако их има – буду ућуткани, а ‘право на знање и довођење у питање одлука власти’ буде ускраћено“, пита се ових дана Џон Пилџер, један од све ређих јавних бораца за Слободу, и подсећа: „Седамдесетих сам упознао Лени Рифенштал, блиску пријатељицу Адолфа Хитлера, чији су филмови помогли да се Немачка опчини нацизмом. Она ми је објаснила да порука њених филмова, сама пропаганда, није зависила од ‘наређења са врха’, него од онога што је називала ‘субмисивном празнином’ јавности.
„‘Да ли је субмисивна празнина укључивала либералне, образоване буржује?’ – упитао сам је. ‘Наравно’, рекла је, ‘нарочито интелигенцију… Када људи више не постављају озбиљна питања, они су субмисивни и покорни. С њима може да се ради било шта’. И тако је и било. Могла је слободно да дода: остатак је историја.“
Жак Елил је био хришћански протестантски проповедник, потомак емигранта (пореклом од православних деде Грка и баке Српкиње), у основи побуњени праведник. „То што имамо није његова (Хитлерова) диктатура, његов мистицизам, његов тоталитаризам, али јесте диктатура, мистицизам, тоталитаризам, за који смо са ентузијазмом припремили постељу (тиме што плаћамо Хитлеров војни пораз) и за који нисмо ни приметили да се већ догодио. Више него масакри, то је право дело сотоне, а Хитлер је био само његов изасланик на земљи.“
Историји хришћана оваква искуства нису страна. Искушења и жртва су природна стања хришћанског хабитуса. „Да ли ћемо се повити пред тим захукталим светом, којем је суђено да нас савлада“, пита се Елил. „Не, наравно“, одговор је.
А образложење као да је данас писано: „Али, оно што је извесно јесте да не постоје никаква политичка и техничка средства којима би се тај процес могао зауставити. Тој плими која уништава све духовне вредности и сâмог човека, тако што га окива златним ланцима, могу одолети само људи који, управо зато што ће у потпуности бити људи, неће допустити да их апсорбује ова цивилизација, нити ће пристати на ропство. Али, како да људи, у својој слабости и греху, пруже отпор и одбране своје судбине од тог мравињака који доноси будућност?
„Тој плими, која уништава све духовне вредности и сâмог човека, може се одупрети само Човек. ‘Ево човека’. Човек Исус Христ, који је сам изменио судбину света, који је сам ућуткао Молоха, и сутра ће сам ослободити људе од ропства, које нам свет већ данас припрема.“
Овај хришћански крик ни данас нема ко да чује на Западу. Односно, данас можда мање него те 1945.

САВЕЗНИЧКА ПОМОЋ ХИТЛЕРУ НА ИСТОЧНОМ ФРОНТУ Овакво ослобођење је процес дугог трајања, и води Човека да се суочава са чињеницама. Недавно је поуздани „Глобал рисерч“ објавио студију „Други светски рат је могао да се заврши 1943. године да је савезничко бомбардовање било усмерено на војне циљеве“. Ауторка текста, Шејн Квин, износи да је „до пролећа 1945. године мање од два одсто савезничких бомби пало на немачке фабрике оружја. Онај други део је бачен на насељене регионе и радничка насеља.“
Позната и важна немачка војна фабрика кугличних лежајева у Швејнфурту, у централној Немачкој, од које је зависила производња тенкова, камиона, подморница, авиона и других оруђа и оружја – за све време рата „бомбардована је безначајних 22 пута, док је Келн тучен 262 пута а Берлин је преживео 363 ваздушна напада“. Зато после, на суђењу у Нирнбергу, није било судских поступака за бомбардовање цивилних циљева. Били би основа за незгодна питања.
Занимљив је случај војног комплекса за производњу тенкова у Фридрихсхафену, на југу Немачке, у којем је била и производња чувеног тенка „тигар“ који је био одлучно оружје за успостављање предности на руском фронту.
„На пример, у пролеће 1943. Хитлер зове Шпера и кад чује добре извештаје каже:
Врло добро! Дивно! Кажеш сто десет ‘тигрова’. То је више него што си обећао… Колико мислиш да ћете произвести ‘тигрова’ следећег месеца? Сваки тенк је важан.
Хитлер разговор заокружује кратким извештајем са фронта.
Данас смо у Харкову! Иде нам добро, обавестио је Шпера.
„Победа о којој је говорио Хитлер позната је као Трећа битка за Харков која је завршена с мартовским топљењем снега 1943. У Харкову – трећем највећем граду Совјетског Савеза – Немци су били надмоћни у људству 8 према 1 и 5 према 1 у тенковима и Црвеној армији су нанели губитке од 80.000 жртава. Тешки тенк ‘тигар’, о којем Хитлер разговара с Шпером, одиграо је важну улогу у заузимању Харкова, што је било кључно за стабилизовање источног фронта почетком 1943.“
Е, тај комплекс који производи „тигрове“ није доживео озбиљније бомбардовање све до априла 1944.
Тако су англосаксонски савезници „помагали“ свог руског савезника на Источном фронту. Али то уопште није супротно реалном односу. Одмах после Хитлеровог напада на СССР, сенатор из Мисурија Хари Труман (после потпредседник, па председник САД) рекао је да се нада да ће се Немци и Руси међусобно „поубијати што је више могуће“, а за Вашингтон је идеално да увек пружа помоћ страни која губи како би се борбе продужавале.
А тек расположење Британца према Совјетском Савезу! Фелдмаршал Алан Брук, од децембра 1941. главни саветник Винстона Черчила, писао је јула 1943. да Совјетски Савез „не може тако пропасти а да не остане главна претња после рата“. „Зато храните Немачку, постепено је градите и спремајте је за федерацију Западне Европе.“ (Сетите се, Маршалов план је објављен 1947.) А то све мора да се изводи „под плаштом светог савеза Енглеске, Русије и Америке“. Алан Брук је од зиме 1941. први човек целе британске армије.

ЧЕРЧИЛОВ ПЛАН ИЗ 1945. ЗА НАПАД НА РУСИЈУ Два месеца пред коначно савезничко искрцавање у Нормандији, што се у филмовима слави као D-day, Британци су именовали комисију за стратешко планирање која је била усмерена на јачање Немачке и Јапана у односу на СССР. Западне обавештајне службе почињу да скривају кључне информације од свог „савезника из Кремља“ и да сакупљају „изузетно детаљне и прецизне“ материјале о руској војсци.
Већ крајем 1944. британска команда има планове у којима се разматра поновно наоружавање Немачке за напад на Русију. Још се није осушило мастило на документима којима се завршава Други светски рат, а Черчил има план за Трећи фронт.
Цитирамо: „Строго поверљиво. Тема: Русија – претња западној цивилизацији. Операција: ‘Незамисливо’. Бавили смо се анализом (могућношћу реализације) операције ‘Незамисливо’… Датум објаве рата – 1. јул 1945. године“.
Какве су ово небулозе? Али не, нису то никакве глупости, већ извештај британског Штаба за генерално планирање, који је разрадио план рата са СССР-ом! Финална варијанта је била готова 22. маја 1945. године. ДВАДЕСЕТ ДРУГОГ МАЈА!“
Овако тај гест совјетских антифашистичких савезника описује Владимир Медински, садашњи министар културе Русије. И наводи детаље. Британци процењују да је тешко ликвидирати разуђену војну индустрију, државне мреже совјетских комуникација те „суштински, једини начин да дођемо до брзог (ратног) успеха јесте копнена кампања, која би омогућила да се у пуној мери искористи наша доминација у ваздуху – како тактичка, тако и приликом удара по руским комуникацијама“. За то је планирано ангажовање 20 оклопних дивизија, 50 пешадијских дивизија, пет ваздухопловних дивизија, оклопно-тенковских и пешадијских бригада, еквивалент за осам дивизија.
А „према проценама, у раним етапама (војне кампање) било би могуће прекомпоновати, поново опремити и наоружати 10 немачких дивизија“. План операције „Незамисливо“ је потписан: W.S.C. Да, Винстон Спенсер Черчил. После Техерана и Јалте. После преговарања и дружења са Стаљином, који је њега и Рузвелта спасао немачког атентата у Техерану. И петогодишњег антифашистичког савезништва.
После ће се W.S.C. ипак приземљити. И велики план ће остати на нивоу назива операције – „Незамисливо“. А он ће се ухватити сјајне алегорије о „гвозденој завеси“.

ГЕБЕЛС ЈЕ БИО ДУХОВИТИЈИ „Узгред, ‘гвоздена завеса’ се потпуно неутемељено приписује Черчилу“, написаће Владимир Медински. „‘Гвоздена завеса ће пасти на читаву гигантску територију под контролом Совјетског Савеза, иза које ће читави народи бити истребљени.’ То није рекао Черчил. То је рекао Гебелс. То је он осмислио – die eiserne Vorhang. Конкретно, у чланку ‘2000 година’, објављеном у недељнику Рајх од 25. фебруара 1945. године.“
Годину дана касније у Фултону у Америци Винстон Черчил ће Гебелсово „генијално запажање“ превести у the iron curtain. Јозеф Гебелс више није био у стању да заштити ауторска права на своју идеју. А антифашисти који су почели да из тла фашистичко-нацистичке Европе ничу као висибабе могли су да без већих напрезања пређу на обновљени колосек. Правац офанзиве није мењан – Исток.
Добро, да се вратимо на почетак текста. У чему је то погрешила служба британске краљевске породице? Што би био проблем да немачка канцеларка стоји у фронту с онима који су дошли са Даном Д? Па статус Немачке се од оног времена кад је Черчил планирао да укључи и 10 немачких дивизија за копнени напад на Совјетски Савез није битно променио. Ево, сад су им јавили да се укључе на фронту у Сирију. „Желимо да Немачка пошаље копнене снаге како би делимично замениле наше трупе“, саопштио је званичник америчке администрације. Да ли Немци то желе, питали су их колико и Черчил 1945. Једино им не бране кад Немци, велемајстори геноцида, по цену бити или не бити, траже да Срби признају да су починили геноцид у Сребреници. Могу и да траже да се сруши споменик Курској бици из јула 1943. – Звоник на Прохоровском пољу. У некој од пропагандних офанзива којима смо сведоци, може доћи и дан кад се Немцима неће бранити да објасне да није Немачка напала Совјете, него обрнуто.
А то са Меркеловом на твитеру краљевске породице ипак је, признаћете, далеко осмишљеније од Макронове идеје да међу важне представнике страна у Првом светском рату стави Хашима Тачија. И разумније. Од Англосаксонаца се могу очекивати разне „незамисливе“ операције, али извесно је – и кад убијају антифашизам, имају јасан циљ.

2 коментара

  1. Зашто се ови бриљантни текстови не преводе на нглески, немачки, француски….?
    Ово се МОРА свуда објављивати. Демонизација Србије је и даље у пуном замаху, морамо
    се бранити , или ће фашистима (Немцима, пре свих осталих) успети да нам упакују сопствену геноцидност!




    2



    0
  2. Deo teksta koji se odnosi na korene fašizma teba da uparite sa intervjuom mlade umetnice koja se sprema da napravi tzv. panteon mira. Na čelu svog onog užasa o kome piše Reljić stoji veliki Pupinov prijatelj i prononsirani rasista Vilson. Juče smo se smejali Šiptarima zbog njihovih karikatualnih spomenika Klintonu i Vokeru, a sutra ćemo plakati zbog sopstvenog poltronskog kretenizma kad dignemo spomenik američkom predsedniku od koga se već danas ograđuju mnogi Amerikanci.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *