Излог књиге

МЕМОАРИ КРАЉА МИЛАНА
„Лагуна“, Београд

Исписујући причу о животу краља Милана, свог савременика, непознати немачки аутор с почетка XX века, позивајући се на аутобиографске записе самога краља у које је имао увид, обрачунава се с краљевим непријатељима и истовремено указује на његове слабости и врлине, и то само годину дана после Миланове смрти. Књига објављена на немачком 1902. више од сто година остала је непримећена у нашој историографији и, упркос неким непрецизностима и спорним судовима о српској историји, представља драгоцену грађу и слику времена из епохе последњих Обреновића. Пред читаоцем се ређају многа непозната писма, документа, сведочанства и узбудљиве епизоде из живота првог нововековног српског краља, у десет поглавља: Миланово детињство на двору румунског кнеза Кузе; Догађаји у време убиства кнеза Михаила 1868; Краљ Милан и краљица Наталија; Артемиза Христић; Владареве авантуре у иностранству; Године после абдикације 1889; Отац и син – о односу два последња Обреновића; Драга Машин, будућа краљица Србије; Милан као политичар; Миланов политички тестамент.
Књига је снабдевена предговором историчара Небојше Јовановића и основним подацима о историјским личностима које се помињу у мемоарима.

Саманта Швеблин
СЕДАМ ПРАЗНИХ КУЋА
„Агора“, Београд

Седам прича у овој књизи, аутономне али у сталном текстуалном дијалогу смеле имагинације, попут „седам празних кућа“ насељавају ликови који истражују страхоте свакодневице, сецирају своје личне страхове, али и страхове других, испитују „отуђеност нормалности“ – постојање границе између „нормалног“ и „изванразумског“. Исто тако ове приче аутентичним стваралачким писмом Саманте Швеблин изнова проблематизују основне аспекте и море људског постојања: живот и смрт, усамљеност и љубав, породицу и међуљудске односе, као и вечно питање: Ко сам заправо?
Све ове приче постају део великог каталога људских страхова, жеља и спутаности у данашњем свету у којем је реч „нормално“ само рез који свако друштво ствара за себе, а егзистирајући у хибридним просторима крими и хорор приче, психолошког трилера и дубинске драме људских бића у сталном унутрашњем дијалогу са самим собом – на границама стварног и фантастичног, пружају читаоцима непоновљиви ужитак у којем свака прича и нема стварни крај, а при томе отвара могућност широке читалачке имагинације и заједничке авантуре са Самантиним јунацима, с друге стране „огледала“.
Саманта Швеблин (Буенос Ајрес, 1978) стекла је статус једне од најхаризматичнијих списатељица савремене хиспаноамеричке књижевности, а за ову књигу добила је значајну међународну награду „Рибера дел Дуеро“.

Лоренцо Мароне
СУТРА ЋУ МОЖДА ОСТАТИ
„Дерета“, Београд

Када све изгледа црно, звати се Луче (светлост) нимало није лако. Тридесетпетогодишња Луче ди Ноте снажна је и самосвојна жена, која се, у жељи да постане успешни адвокат, непрестано суочава с предрасудама због свог провокативног и необичног изгледа. Још од раног детињства, када је отац напустио породицу, односи између мајке, млађег брата и ње затегнути су и хладни. Незадовољна послом и приватним животом, након прекида дуге везе, Луче се налази пред избором – побећи од свега, попут њеног оца, или остати у Напуљу и наћи срећу и лепоту живљења? У тој дилеми помажу јој пас Весели, филозоф-музичар у инвалидским колицима Дон Виторио, дечак Кевин, улични уметник и једна повређена ласта.
Као и у „Ситницама које живот значе“ (Дерета, 2016), и овде су централне теме љубав и породица, али сада са другачијим фокусом. Прича о једној живописној италијанској породици уједно је и прича о освети и опроштају, богата укусима и мирисима Медитерана, духом и бојама Напуља, града над којим се, нажалост, надвија сенка организованог криминала. Маронеов нови роман учи нас да суочавање са будућношћу и ранама из прошлости не захтева само храброст него и слушање инстинкта и гледање у себе, а не иза себе, и да промене не треба да буду извор наших страхова, већ бескрајних могућности да са животом урадимо „нешто предивно“.