Почетна / Уводник / ИЗБОР ЈЕ НАШ

ИЗБОР ЈЕ НАШ

Хрватска државна прослава 24. годишњице од војно-полицијске акције Олуја виђена из српске перспективе могла би се означити као историјска: призори слављеничког дернека на Книнској тврђави збрисали су (иначе слабашне) илузије Срба о могућем цивилизацијском помаку у хрватском друштву, политици, или у свести оних Хрвата који одлучују о судбини своје земље. Жестином равном ратном расположењу, српски фактор маркиран је као апсолутни непријатељ и трајна фиксација у свести немалог броја Хрвата. Обраћајући се Србима, високи хрватски политичари неуморно су закуцавали тројку у скору јавне демонстрације агресије и политички несувислог говора. Овог 4. августа предњачила је, дакако за бујна прса, председница државе, која је у тренутку када су је током книнске прославе „обузеле емоције“ приредила (у Загребу тако рекоше) најбизарнијих пола сата политичке сцене у 2019. години!
Како се постиже победа у дисциплини креирања политичких бизарности? Према рецепту Колинде Грабар Китаровић, најпре се каже: „Готово да ме гризе савест јер нисам узела пушку у руке и учествовала у Војно-редарственој операцији Олуја“, а потом се препусти певању („показивању крајника“) с клапом која уметнички и музички може да подржи репертоар припадајући борбеном штимунгу…
Да не дужимо, Колиндина извођачка нумера у Книну је у међувремену постала медијски вирална, дакле великом брзином је проширена и популарисана. Мање је познато да су тамошњи јавни критичари председницу прописно изгрдили, замерајући јој „недопустиво понашање“, чак и наводно пијанство. До српске јавности су допрли коментари попут – „Трагедија балканске политике јесте у томе што се политички поени и даље стичу на повицима ’удри’ и ’убиј’ и што никоме није тешко да се пред изборе спусти толико ниско да их скупља на антисрпској политици.“ Ово је рекао хрватски новинар Денис Куљиш, док је бивши председник Хрватске Иво Јосиповић оценио како је „говор председнице приватизација јавне прославе, те да је реч о недопустивом наступу и још једном од показатеља друштвене регресије“. Да не буде нејасноћа око стварног смисла ове замерке, рецимо да је у истом исказу господин Јосиповић „уравнотежио“ сопствене речи и оштрицу критике усмерио према Србији: „И у Србији се инструментализује патња невиних људи, Срба који су током Олује отишли из Хрватске.“
Јесте посебна тема Јосиповићево запажање и елегантна формулација о Србима који су „отишли“, безмало као да су одшетали у непознатом правцу и из мистериозних побуда, али уочава се – као необично, као недостајући садржај у критичким реаговањима хрватске јавности на циркус у Книну – мук о суштини, о стварном карактеру ратног догађаја названог Олуја. Подсетимо, реч је о дану у којем су пре 24 године хрватски „бојовници“ почели напад чија су мета готово искључиво били цивили, а који је резултирао протеривањем 280.000 Срба из Лике, Баније, Кордуна и са севера Далмације. О суштини се ћути, о безначајностима запенушено расправља. Спорно је што је госпођа председница, свеједно чиме надахнута, показала лоше манире, али је потпуно у реду што се злочиначка акција слави. Да ли би да је било боље одглумљене пургерске финоће, било и непомућеније среће поводом домовинског славља?
Ако се председници спочитава да је (само) пијана могла јавно да зажали за пропуштеном шансом да запуца на цивиле, како то да се у Хрватској не запитају шта је и колико попио министар одбране Хрватске Дамир Крстичевић када истом приликом изјављује да је хрватска војска спремна на нове Олује! Спремна за поновно етничко чишћење, погром, убијање? У Хрватској ова претња није „непримерена“? Или – због чега критичари одгоја Колинде Грабар и не покушавају да иступ хрватске министарке културе уврсте у некакву антологију бизарности, премда је њеним изјавама управо тамо место? Министарка Нина Обуљен Коржинек наиме каже: „Тесла је рођен у Хрватској, у Хрватској се школовао и из Хрватске је отишао даље у свет“, па закључује да стога он и „јесте хрватски проналазач“. Истовремено, ова мајсторица наопаког силогизма примећује: „Србија не престаје с фалсификовањем историје и посезањем за туђим историјским личностима, док се Хрватска с поштовањем сећа једног од својих највећих проналазача, никад не покушавајући да негира Теслино порекло.“
Ако поменути дужносници нису били у власти демона пијанства или неког другог, шта ли је то њих понело? Да ли нешто значајније и утемељеније од тренутних и пригодних подстицаја, нешто око чега у хрватском друштву постоји подразумевајућа и прећутна већинска сагласност?
Уочи годишњице Олује, и непосредно по овој неславној прослави, управо о томе – о важном дугорочном пројекту чије поставке, како видимо, аболирају многе недопустиве и претеће мисаоне обрасце хрватских политичара – пишу српски научни и друштвени ауторитети.
Социолог и универзитетски професор Слободан Антонић је категоричан: „Удари на Србе у Хрватској нису инциденти, већ деонице столетног пројекта. Док ми и даље причамо о српском национализму као најопаснијем … одбијајући да признамо чак и тако очигледну чињеницу: не, то у Хрватској нису инциденти; то је саставни део пројекта истребљења. Пројекта чије су само деонице: погроми Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902, у Сарајеву 1914, масовни злочини над цивилима у Мачви 1914, Пребиловци, Јадовно, Паг, систем логора Јасеновац (1941–1945), погром и протеривање Срба 1991–1995 (од Задарске кристалне ноћи 1991, до Бљеска и Олује 1995).“
Миломир Степић, водећи српски геополитички експерт (чији текст објављујемо у овом броју Печата), такође скреће пажњу на важну чињеницу да је поводом Крајине територија једини циљ Хрватске. Постављајући логично питање: зашто би наслеђене тзв. АВНОЈ-ске границе Хрватске биле запечаћене и вечне, Степић каже: „Хрватска ће разумети једну једину поуку, санкцију и наплату – територијалну. То је оно чиме није кажњена после НДХ него је, штавише, награђена. И пола века касније поновила је слично, опет добијајући силне дарове. Стога би ефикасну, превентивну ’терапију’ представљало само одузимање територије Крајине, те елиминисање хрватског потковичастог облика који је самонаметнуто геодетерминистички и историјско-геополитички континуирано ’тера’ на антисрпски експанзионизам.“
У српским медијима главног тока гласови попут поменутих не чују се често, премда њихова бројност и снага никако није занемарива. На много моћних начина, овај дискурс је надјачан познатим другачијим интерпретацијама проблема везаних за вековне хрватске пројекте. Чини нам се, међутим, да је целисходно и разумно, за јавну свест и српско друштво веома упутно, разматрати и појмити указивања и научне аргументације поменутих експерата. И не дозволити да им се аутоматски прилепе подле и лажљиве етикете национализма и екстремизма. Да ли ћемо у простору националног дискурса и колективне свести поунутрашњити ова сазнања, хоћемо ли (са)слушати и промишљати исказе трезвених и одважних гласова које смо поменули, а чије су поруке, без изузетака, део ширег, разложно и одговорног аргументованог чињеничног контекста? У овој недоумици – избор је наш. Тај избор подразумева слободну вољу појединца и друштва, снагу да се напусти простор удобности, прилагодљивости и духовне апатије. Реч је о привилегији чије „конзумирање“ захтева храброст, и способност да се поднесе истина, у овом случају истина о поражавајућој и нехуманој бруталности хрватског пројекта етничког чишћења.

Један коментар

  1. Дубравко Живковић

    Поштовани,

    Ја сам читалац Вашег интернет издања, али не као претплатник, већ као ‘обичан смртник’. На текстове који су ми у целости доступни (уводник, колумне и још понешто) имам само речи похвале.

    Разог мог обраћанја је (пре)често коришћенје енглеске речи ‘mainstream’ медијум, култура, музика и сл. То сам, нажалост, приметио у последњем уводнику цењене госпође Љиљане Богдановић. Додуше, она није користила изворну енглеску реч, већ њен (буквални) превод: „…у српским медијима главног тока…“. По мом мишљењу то је позитиван, али недоволјан помак у односу на употребу енглеске речи. Ја нисам стручњак за наш језик, али мислим, када не бисмо знали за енгледу реч ‘mainstream’ и прочитали у неком тексту ‘српски медији главног тока’, верујем да бисмо се запитали шта то значи. Да сам на месту госпође Богдановић, ја бих написао ‘најчитанији српски медији’ или нешто слично.

    Негујмо српски језик!

    Поздрав,
    Дубравко Живковић, тел. 063 206-487




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *