Почетна / Регион / Хрватска све више личи на Југославију коју је Анте Марковић докрајчио својом реформом

Хрватска све више личи на Југославију коју је Анте Марковић докрајчио својом реформом

фото: logicno.com

Петар Јасак за хрватски сајт „Логично“

Поскупљење на бензинским станицама, порез на сокове и масну храну, веће цене за цигарете и алкохол, порез на некретнине… листа је све дужа, а криза окрутнија. На другој страни сви желе веће плате и изједначавање са Швајцарском, као да је то питање жеље, а не тешког и дуготрајног рада. Где је проблем?

Пише ПЕТАР ЈАСАК

Сећам се, имао сам тек 19 година. Гледам Анту Марковића на телевизији како самоуверено представља своју реформу. Циљ је био јасан: транзиција ка тржишној економији, либерализација и приватизација.
Отац ми показује своју плату просветног радника, која је готово преко ноћи порасла с 500 немачких марака, на скоро 2.000 марака (номинално 1.000 евра, а у пракси знатно више). Сви хвале Марковића који је створио конвертибилни и јак динар – родитељи, суседи, пријатељи и странци. Постали смо „светска сила“, далеко испред Пољске, Мађарске и тада Чехословачке. Анте Марковић је за већину народа постао Бог. Признајем, мени је такође био „драг“.
Не желим лагати. Сећам се Марковића, али никако детаља његове реформе о којој пишем. Реформа и економија ме тада нису интересовале, нити сам шта разумео. Било ми је добро као и свима. Као млади „предузетник без предузећа“ који се бавио рачунарима и електроником 80-их година, зарађивао сам два пута више него мој отац. Тада је то за мене било нормално. С данашњег гледишта, радило се о комплетном лудилу.

Како је Анте Марковић докрајчио југословенску привреду

Тек након десетак и више година сам схватио ко је био Анте Марковић и о каквој се реформи радило. Данас више нема сумње: Анте Марковић је био неолиберални глобалиста и својом је реформом уништио све што се дало уништити.
Идентичну ситуацију данас имамо и у Хрватској. Актуелне привредне реформе и потези одговорних воде Хрватску директно у провалију. Као што је Анте Марковић шетао по свету тражећи одговоре, данас неки други „Марковићи“ траже одговоре изван своје академске заједнице.

На темељу чега излажем сличне тврдње?

Погледате ли старе вести из периода Анте Марковића, схватићете да су њиме сви били одушевљени. Конструктивне критике Марковићеве реформе су изостале. Сви су писали о 60.000 нових предузећа, али нико није анализирао структуру истих и објаснио да се радило о трговачким предузећима усмереним на увоз страних роба.
Нагло и вештачко повећање куповне моћи, стране производе је учинило врло приступачним. Сви су куповали и конзумирали, а ретки су знали да за тако нешто нема никаквог покрића. Ни у извозу, ни у повећању продуктивности постојећих радника и предузећа. Једино покриће су била задужења и распродаја уништених предузећа.
Марковићевом реформом цена рада југословенског радника увећана је за четири пута, а за исто толико је уништена и његова конкурентност на светском тржишту. Онај ко је „шапнуо“ Анти Марковићу да за једну немачку марку треба издвојити седам тадашњих конвертибилних динара, морао је знати шта чини и шта следи.
Прво је уништен извоз. Предузећа су бачена на колена, а након чега се приступило приватизацији. Док су једни куповали и трошили конвертибилне динаре на телевизоре, микроталасне, аутомобиле и друге стране производе, предузећа су губила тржиште и клизила у пропаст. Сваким даном су постајала безвреднија.
Анте Марковић је понављао, шта су му западњаци шапутали на уво: „Све ће бити добро, само треба још више либерализовати тржиште.“ Класични пример доктрине Чикашке школе Милтона Фридмана која је већом дозом отрова лечила отроване.

Југославија је била микро-Кина која је радила за Запад

Данас, када анализирамо привреду бивше Југославије, није могуће не приметити сличност с Кином од пре 30-ак година. На микро нивоу, наравно. Јефтина радна снага и политички стабилна држава привукли су западна предузећа која су у Југославији стварала додатну вредност.
Признали ми то или не, Југославија је радила за западна предузећа. Сви народи бивше Југославије су способни и вредни. Својим радом су, преко Југославије, омогућили западним предузећима приступ многим несврстаним земљама и њиховим тржиштима.
Листа страних брендова који су производили своју робу у Југославији је непрегледна. Издвојићемо неке од већих: Леви Штраус (Вартекс), Ли Купер (Беко), Вранглер (Македонија), Пума (Борово), Адидас (Планика), Бос (Крагујевац), Фијат (Застава), Фолксваген (ТАС), Ситроен (Цимос), Пежо (АП Косово и Метохија), Мерцедес и БМВ (Кикинда и Алексинац)… Листа је непрегледна.
Сигурно нисте знали да су западњаци пројектовали, а наши радници одрађивали пројекте трећим земљама. Подела рада је била перфектно контролисана. Говорим о пројектима у Ираку, Алжиру и другим земљама Африке и Азије.
Производећи стране производе, радници су се оспособљавали. Бивша држава је паралелно покретала домаћу производњу из које су се изродили многи производи који су задовољавали домаће тржиште, а неретко смо такве производе извозили: Конфекција (Интерплет Брчко), Шипад и Јеловица су радили за Аустрију, Хеликоптер Газела је рађен по француској лиценци, Словенија је извозила мноштво производа (Словенијалес, Леснина, Мебло, Елан, Искра, Горење…).
Створен је један вид аутономије где није требало много новаца за живот у својој кући и једење своје хране. Пуна запосленост је била решење за све проблеме. Нисмо могли да пијемо кока-колу, али ни словенска кокта није била лоша. Данас је више волим и пијем него кока-колу.

Шта мисле странци који су пословали с Југославијом? – Из прве руке

Пре неколико година сам разговарао с пријатељем Жаком Боншоом у Паризу, који сада има близу 90 година и још је виталан господин. Жак је био на врху националног француског предузећа које је било јаче него читава привреда Југославије. У оно време посећивао је Загреб, Београд и Скопље.
Пошто је већ у годинама, наши разговори су увек отворени и интересантни, јер Жак више нема шта да изгуби. Прича без длаке на језику и не калкулише. Више сам од њега научио о односу Запада и Балкана, него за пола свог живота. Жак је посредовао између Француске и Југославије када потоња није могла да враћа дугове. Посећивао је наша предузећа и гледао шта може да компензира.
„Петре, нећеш веровати, из Југославије смо увозили кућне апарате који су били паковани у сандуке од пуног дрвета. Био сам изненађен. Скупљи је био дрвени сандук од квалитетне даске, него кућни апарати. Нисам ништа разумео“, објашњавао ми је Жак једном приликом и чудио се тадашњој ирационалности.
„Имали сте одличне инжењере, поготово у Кончару. Иако су ваши инжењери били потплаћени у односу на француске, тамо су развијали производе равне нашим у Француској. Покушавали смо да схватимо како је то могуће јер слично нисмо могли направити у земљама северне Африке. Често сам посећивао то успешно предузеће, којег се и данас врло добро сећам“, наставља мој пријатељ којег ћу ускоро посетити и покушати да направим интервју за портал „Логично“.

Наши простори су пропустили две историјске прилике

Бивша Југославија је пропустила позитиван привредни талас након Другог светског рата, који није знала да искористи до краја. Уместо да финализира као Кина и створи предузећа спремна за извоз, она је типовала на наметнутог Анту Марковића који је послужио као корисни идиот за еутаназију конкурентности.
Ништа боље нису учиниле ни земље Балкана настале распадом Југославије. Оне нису само пропустиле прилику, него су прескочиле период раста и стварања нових предузећа као што је то учинила бивша Југославија и јуче Кина.
Све је било сложено. Дугови нису били високи, након ратног шока сви народи су били спреми на жртву и рад за боље сутра. Свима је било доста рата и сви су добили своје националне државе. Цена рада је била минимална у односу на Запад, а порези су били најнижи у Европи.
Нажалост, економски стручњаци, склони Марковићевој неолибералној економској доктрини, темељеној на увозу јефтине стране робе и уништавању свега домаћег, наставили су где је Марковић стао.
Неко изнова шапуће да морамо бити „велики“ и трошити да бисмо економски расли. За више трошења треба само ојачати националне валуте или направити интерну дефлацију кроз ново задуживање.
Превара је једноставна. Немате новаца? Није битно. Држите јаку националну валуту и дижите нове кредите које ћемо вам ми дати. Имамо за вас све што пожелите и што вам треба: храну, пиће, одећу, воће, поврће, па чак и хаубице које ће вам купити прашину. Нема потребе да то правите сами јер се „не исплати“.

Није битна висина плате него куповна моћ на домаћем тржишту и пуна запосленост

Југословенски привредни пример је емпиријски доказ о сулудој политици високих плата коју не прати привредна реалност.
Измишљање нових пореза ствара фиктивне приходе који фиктивно повећавају плате и цене на тржишту. Присуствујемо вештачком подизању стандарда путем дуга. Управо онако како је чинио Анте Марковић својом реформом.
Сва домаћа производња постаје прескупа због конкуренције из земаља где је цена рада вишеструко мања, а што профитирају предузетници склони уберизацији привреде.
Без унутрашњег тржишта и аутономије, нема просперитета. Већина светских предузећа се морала доказати и усавршити на домаћем тржишту, а тек онда на страном. Квалитет и савршенство се стичу радом и трудом, а не планирањем и туђим капиталом.
Идеалан пример је Немачка, где око великих предузећа имамо на хиљаде малих која гравитирају и сервисирају велика предузећа. Проверимо ли историју великих немачких предузећа, одмах ћемо видети да се ради о предузећима која су стара и по једно столеће. Кренула су у посао као породични подухват, а не као „старт ап“.

Хрватска је жртва прескупе цене рада која уништава аутономију

Све док Хрватска и друге околне земље Балкана настоје да вештачки дижу стандард својих грађана, просперитета неће бити. Проблем сви имају. Чак и да се спусте цена рада и порези на минимум, то неће бити довољно. Потребно је створити привреднике и политичаре патриотског профила који немају рачуне, некретнине и радна места у страним државама из којих долазе „добронамерни“ савети који су добри само за оне који их нуде.
Не, није истина да појединци не могу ништа. Управо је супротно. Појединци мењају историју, како политичку, тако и привредну. Позитивно или негативно, све креће од појединаца. Масе прате успешне појединце.

Зашто желе да униште аутономију обичног човека?

Особа чија је зависност од система ограничена не ствара профит. Не диже кредите, тј. не продаје свој будући рад како би се исплатио криминално наметнут јавни дуг. Село често храни чланове породице који живе у граду.
Производњом домаће хране избегава се куповина хране великих произвођача која нам долази из Бразила, Турске, САД, Немачке, Кине…
Домаћини с одређеном аутономијом не купују јаја, јер имају 10-15 кокошки које слободно шетају и свакодневно носе здрава јаја.
Аутономно домаћинство једну свињу гоји за себе, а другу за продају. Свиње не једу куповну храну него оно што остане од ручка и вечере – хране се здраво. Аутономно домаћинство може јести месо сваки дан, без одласка у Конзум и Лидл где се продају сухомеснати производи с адитивима који нису превише здрави.
За грејање не користи скупе софистициране пећи купљене на кредит и увезене него обично дрво које је најбољи обновљиви извор енергије. Калоричност дрвета греје и више него што је потребно, чиме куповина троструких и четвороструких пластичних прозора, који изазивају влагу због кондензације и недостатака вентилације у старим кућама, постаје бесмислена.
Не купује воду, јер у селу има извор пречисте воде која не кошта ништа или је заједно са суседима ископао артешки бунар.
Сада вам је јасно коме и зашто смета аутономија. Домаћин ради много више него радник у предузећу. Много је задовољнији јер зна за шта ради и за кога.
Увођење разноразних пореза тражи новац који домаћинство нема. Особу која мирно и складно живи, желе потерати у фабрику да ради за 500 евра, што није довољно за нормалан живот. Имају и за то решење: изнова кредити.

Апсурдне изјаве за крај које све потврђују

Читам недавно хвалисање једног произвођача пестицида у Хрватској како је некада сељак хранио четири члана своје породице, а данас храни 120 особа. „Стручњаци“ који су написали ову изјаву, као и медији који су 2017. пренели информацију да немачки сељак храни 152 особе, а српски само 18, морају се запитати где се изгубила логика.
Можда је хрватски и српски сељак некада хранио само четири члана своје породице, међутим како је могуће да сада храни 150 особа, а не може тим истим радом да прехрани чланове породице које је некада хранио без проблема?
Одговор је јасан, изгубио је аутономију коју му други перфидно ускраћују.

2 коментара

  1. slavko radovanovic

    Kada je Ante Marković objavio svoje reforme jasno je bilo da Jugoslavija propada ekonomski a onda i politički.Ostalo je samo jedno pitanje:Da li mu je to neko šapno i ko mu jw šapnuo.Konvertibilnosti dinara koju je on zakonom uveo nije bila moguća.Zakonom se konvetribilnost ne može uvesti.Konvertibilnost valute i inflacija su pokazatelji zdravlja privrede jedne države.Kao kod čovjeka temperatura i pritisak.Bilo je čudno da to jedan privredik iskusan i visokoobrazovan čovjek ne zna.
    Privredna reforma koja je uvedena krajem šesdesetih godina je počivala upravo na programu izvoza radnika,lon poslovi,rad gradjevinskih firmi na stranim tržišćtima.Ali nije dala rezultate.
    Intereanstno bi bilo da neko sada napiše neku studiju o poraznim efketima socijalizma na širokom prostoru Istočne Evrope.Da je Jugoslavija poslije 1945.godine uvedena u Nato i da je primjenjen program razvoja Njemačke Jugoslavija se nebi raspala ili bi se raspala bez rata.Ali bi bila razvijena.Srpski narod i srpski političari bili su opredjeljenji za Zapad ali to nisu razumjeli Čerčil i Ruzvelt koji su prizanli Tita a ne Dražu.Skinuli su srpsku krunu.Mislili su da će preko Tita eleminisati Ruse.Nisu uopšte rauzumjeli šta će donijeti komunizam.Zato ih je i iznenadio pad Berlinskog zida i raspad Svojetskog SAveza.Politika koju Zapad vodi poslije pada Berlinskog zida vazdigla je ponovo Rusiju kao silu.A Rusija se mogla uključiti u ekonomski prostor Zapada.Da nisu pogriješili u Rusiji bi danas radile stotine kompanija na sirovinama bogatim trižištu.Da nisu uveli sankcije oteli bi Rusiju strategiju razvoja.Sankcije su Rusiji donijele razvoj grana koje nisu bile razvijena na Istoku a na Zapadu jesu.Zapad se borio da dobije ulaz preko malih državice koje su nastale raspadom Sovjektskog SAveza.A mala država ostaje mala.I u prvom redu opterećene su svojim nacinalizmima.Zato imamo rat u Ukrajini a nikakva rezultat.




    3



    0
  2. U celom ovom tekstu je samo jedna stvar koja daje resenje, a to je „Potrebno je stvoriti privrednike i politicare patriotskog profila koji nemaju racune, nekretnine i radna mesta u stranim drzavama iz kojih dolaze dobronamerni saveti koji su dobri samo za one koji ih nude „Tu je sve receno, ostavite Markovica kao i druge kojih nema, nego se svi trebamo zapitati sta su oni sest ludjaka uradili skupa sa domacim izdajnicima svih boja i profila, koji su planski po zadatku unistili zemlju koja je imala dobru buducnost.Lekcija nije naucena niti ce ikada biti naucena na tim prostorima. Sta se sada desqava u svim Republikama je vise nego tuzno i jadno. Zapad nam je bio i ostao neprijatelj koji gleda svoj interes, a mi smo gledali kako da se pomlatimo i unistimo da bi zadovoljili interese istog tog zapada. O ovome se moze pisati u nedogled.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *