Геополитички смисао Другог светског рата

Немачка геополитичка визија „Новог поретка“ – подела света на пан-области

Немачка је 22. јуна 1941. поступила супротно првом закону геополитике и направила судбоносну, стратешку грешку, гурнувши у катастрофу читав свет, па и саму себе – напала је СССР

Прошло је осамдесет година од почетка Другог светског рата. Иако су политичко-дипломатске игре, територијалне прекомпозиције и оружани сукоби трајали одраније, конвенцијом је за његов почетак усвојен 1. септембар 1939. када је Немачка напала Пољску – дан након инсценираног напада на радио-станицу у Глајвицу (Гливицама). Донедавно је било општеприхваћено да та типична „операција под лажном заставом“ (false flag operation) представља непосредан повод за почетак рата. Али савремена пропаганда Запада, у таласу ревизионизма и „трансфера кривице“ за потребе новог хладног рата, све чешће апострофира Споразум Молотов–Рибентроп од 23. августа 1939. Њиме Немачка и СССР, свака из својих разлога, јесу постигле договор о ненападању и јесу поделиле интересне сфере у међупростору, што је подразумевало и могућност политичко-територијалних промена, али су панику пре свега изазвале због перцепције таласократских сила да се ствара осовина Берлин–Москва. Евентуално савезништво два телурократска „џина“ – једног у средишту Европе, а другог у Heartland-у Евроазије – никада није престало да изазива страх вашингтонско-лондонских атлантиста да ће изгубити светску доминацију. То је свевремена геополитичка константа, без обзира на идеолошке променљиве. А Немачка је 22. јуна 1941. прекршила први закон геополитике и направила судбоносну, стратешку грешку, гурнувши у катастрофу читав свет, па и саму себе – напала је СССР („Барбароса“).

НАЦИСТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА ГЕОПОЛИТИКЕ Немачка се дуго и темељно спремала за рат. Хендикепирана због касног уједињења и по сопственом убеђењу стешњена између Француза и Руса (Словена) на копну, а у конкуренцији с Британцима немоћна на океанима, још у Великом рату неуспешно је покушала да промени поредак. Иако недовољно територијално „кажњена“, била је фрустрирана поразом, оптерећена ратним репарацијама, економски исцрпљена, политички нестабилна, погођена Великом депресијом и институционално пољуљана слабом Вајмарском републиком, те је постала плодно тло за долазак Хитлера на власт. Геополитика, која се још раније развијала на темељима Рацелове геодетерминистичке антропогеографије и политичке географије, те Кјеленове биологистичке концепције о држави-организму и Науманових mitteleurop-ских идеја, злоупотребом је постала важан елемент обнове немачког самопоуздања и образлагања експанзионистичких циљева. У сврху нацистичке пропаганде брзо је извршена свеобухватна геополитизација читавог друштва. У свакодневну употребу ушли су термини животни простор (lebensraum), крв и тло (blut und boden), моћ и простор (macht und raum), народ без простора (volk ohne raum), велики простор (grossraum), свест о границама (grenzbewusstein), нови поредак (neue ordnung)… Геополитика се садржински тенденциозно предавала на универзитетима, штампане су бројне књиге, карте и атласи геополитичке садржине, оснивани истраживачки центри, међу којима је предњачио Институт за геополитику у Минхену, и покретане научне публикације као што је био Часопис за геополитику и др.

Карл Хаусхофер – „отац“ немачке геополитике

ХАУСХОФЕР И НЕМАЧКИ ЦИЉЕВИ Родоначелник немачке геополитике био је Карл Хаусхофер, географ, генерал, предавач у ратној школи, универзитетски професор, председник Немачке академије и аутор бројних књига и чланака. Иако се сматра једним од идеолога злочиначког нацистичког пројекта („нацистички Макијавели“) и блиским Хитлеру посредством свог некадашњег студента Рудолфа Хеса, он није био фиреров партијски следбеник и често се није слагао с његовим идејама и конкретним поступцима. Штавише, одбио је да рецензира Mein Kampf, пао је у Хитлерову немилост због оштрог вербалног сукоба 1938, прогоњен је после Хесовог одласка 1941, осумњичен је 1944. као сарадник завереника, а његовог сина Албрехта убио је Гестапо 1945. под оптужбом за учешће у завери. Мада је по окончању рата пред представницима америчке војске и геополитичким експертима негирао подршку нацизму, успео да одбрани своје научне ставове и избегне суд у Нирнбергу (званично је 1946. извршио самоубиство, заједно са супругом, по оцу Јеврејком!), несумњив је пресудан допринос њега и његових сарадника у креирању немачког експанзионистичког геополитичког пројекта, који се развијао у три главна смера:
Један задатак подразумевао је дефинисање немачке доминације у Централној Европи и хегемоније према ширем окружењу, првенствено оном на истоку, чије би постојеће границе биле потпуно прекројене. Елиминисање етничке хетерогености као „реметилачког фактора“ тако пројектованог простора Немачка и њени сателити (на пример: НДХ) спровешће одвођењем у мученичку смрт милиона Руса, Јевреја, Срба, Цигана…
Друга активност била је да се осмисли и „научно“ оправда нови Продор на Исток ради стицања наводно недостајућег животног простора. Он не би обухватао само немачки етнички ареал већ геостратегијски, саобраћајно, сировински, аграрно и индустријски важне области, преко потребне Трећем рајху. На мети су се нашле првенствено словенске земље на истоку и југоистоку – постале су предмет најезде немачке ратне машинерије.
Трећи допринос чинило је дефинисање новог („хиљадугодишњег“) светског поретка, те убеђивање немачке и друге јавности у праведност његовог успостављања. У геополитичком смислу, њиме би се окончала светска доминација поморских сила заснована на експанзији „дуж паралела“ и успоставио вишеполарни систем континенталистичких пан-области формираних „дуж меридијана“. Сходно томе, требало је да настану Пан-Америка под вођством САД, Евро-Африка с немачким језгром, Већа источноазијска развојна зона с Јапаном на челу и (привремено) Пан-Русија предвођена Совјетским Савезом, али без источног дела.

ГЕОПОЛИТИЧКИ БИЛАНС Немачка није успела да свет преобликује према својим геополитичким интересима јер је изгубила рат. Исход се могао наслутити већ после победа Црвене армије код Москве, Стаљинграда и Курска. Од Битке за Нормандију све је било велика, многим животима плаћена „трка“ ко ће пре стићи до Берлина и запосести Немачку, тј. који део Европе ће контролисати „сила мора“ САД, а који „сила копна“ СССР. У ствари, убрзо ће се показати да су једини прави победници били Американци. „Трофеј“ је био њихова глобална униполарна, атлантистичка доминација, која је после пада Берлинског зида, шездесет година од почетка Другог светског рата, прерасла у апсолутну. Сада пак, осамдесет година после, у Европи је далеко одмакао процес деатлантизације, а у свету мултиполаризације, процес који предводе велики евроазијски „играчи“. На који начин ће им се прикључити еманципована Немачка и барем делимично остварити своје старе геополитичке снове?

Један коментар

  1. Душан Буковић

    “Али савремена пропаганда Запада, у таласу ревизионизма и „трансфера кривице“ за потребе новог хладног рата, све чешће апострофира Споразум Молотов–Рибентроп од 23. августа 1939”

    У овом контексту, имајући у виду тзв. Споразум Цветковић-Мачек од 26. Августа 1939. године који је слопљен по наредби србофобичних лецемера, који су уочи Другог светског рата израдили у Лондону колонијалистички програм федералистичког решења у Краљвини Југославији. Лондонском Форињ офису није био циљ праведног решења, већ је служио као маска у закулисној борби коју су водили против нашег несрећног, обесправљеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог србског народа. Из тих разлога, они су се нашли на истом закулисном задатку са Коминтерном, фашистичком Италијом и нацистичком Немачком. Стварали су и заоштравали несугласице између појединих покрајина у Краљевини Југославији, изазивали међу народима раздоре и мржњу једних
    према другим, да би их довели до најоштријег сукоба. Зато су се свом жестином окомили на наш несрећни србски народ. Југославију су таксирали као опцију транзита и вештачку творевину коју треба разбити. Стога су помагали хрватске сепаратистичке фракције у Југославији. Упрегли су Анту Павелића 1929. године између осталих хрватских сепаратиста у службу интелиџенс сервиса (Види: Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991, књ.I-II, Београд, 2008).

    Треба имати у виду и чињеницу, да је потписник Крфске декларације, старчевићанац Анте Трумбић „борац за хрватску слободу“, био у посети Анти Павелићу у Палерму у Италији 1936. године, две године после Марсељског атентата (Види: Др Драгослав Страњаковић, Највећи злочин садашњице – Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Горњи Милановац, 1991, стр. 487/88).

    Такође, треба имати у виду да је Влатко Мачек, као потпредседник Симовићеве владе у којој су нашли уточиште извесни масони-марксисти, министри 25-мартоваци, преговарао са фашистичком Италијом 1939. године и са немачком обавештајном службом ради стварања Независне Државе Хрватске (Види: Владимир Мајер и Андрија Лушичић, Дневник грофа Ћана, Загреб, 1946, стр. 17, 48-49, 80; Проф. др Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, „Завичај“ – “Home”, Број 14, Година 11, San Fernando, California, U.S.A., октобар 1953, стр. 12-17; Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије -Последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942).

    Мачек је према лондонском „Њу Крониклу“ (The New Chronicles) од 16. августа 1939. године, две недеље пре почетка Дугог светског рата, дао енглеском новинару Харисону, ову изјаву:

    „Ако Срби крену лево, ми ћемо морати десно. Ако они крену десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа нам друго неће остати но да идемо на супротну страну од оне коју Београд буде подржавао…“

    У београдском „НИН-у објављен је у току 1972 године овај чланак под насловом „Југославија у вртлогу „хрватског питања“ , који сам приредио у скраћеном обиму и који гласи …

    Филис Оти специјално за НИН: Југославија у британским строго поверљивим документима
    Госпођа Филис Оти, британски публициста наставља у данашњем броју са објављивањем британских строго поверљивих докумената о Југославији у годинама пре него што је ушла у рат. Изтражујући за читаоце НИН-а у Public Record office-u у британском државном архиву, међу документима који су, сагласно са британским законима тек ове године постали доступни широј јавности, госпођа Оти припремила је за овај број НИН-а неколико врло интересантних докумената који се односе на врло деликатно питање: на такозвани „српско-хрватски конфликт“.

    Нижући документе, Филис Оти оживљава догађаје који су потресали нашу земљу пре тридесетак година…

    Кемпбел је ишао и тако далеко да је кнеза Павла отворено, упозоравао на пропусте као што да, на пример, међу југословенским генералима није било ниједног Хрвата. Сличних интервенција било је врло много.

    ПОВОДОМ НЕСПОРАЗУМА ОКО „СПОРАЗУМА“: Осмог маја (1939.), на пример, на основу приспелих информација о превиду разговора Цветковић – Мачек – марљиви Кемпбел одмах упућује у Лондон ново подуже писмо. Ево шта каже:

    „Мој лорде,

    У свим извештајима о хрватскиом питању које сам слао откако сам наименован на ову дужност, пре око три и по године, стављао сам до знања да то није проблем који би се могао решити потезом пера и да ће се, у ствари, решити само протеком времена. Међутим, под притиском међународних догађаја, две стране у спору предузимале су последњих месеци одлучне напоре да приведу крају ситуацију која озбиљно отежава међународне односе Југославије и чак излаже опасности иностране интервенције…“

    Кемпбел затим каже: „Ова донекле чудна ситуација довела је до, како изгледа новог застоја. Међутим, председник Министарског савета ми је рекао пре неколико дана да не сматра преговоре прекинутим. Кнез-намесник је, приликом нашег данашњог сусрета, био веома огорчен што је др Мачек објавио своје писмо упућено Д. Цветковићу. Према његовим речима, стекао се утисак да је он (Његова краљевска висост) једина препрека. Др Мачек исто тако нема никакво право, рекао је Кнез, да тврди да су преговори доживели неуспех. Споразум који је Д. Цветковић постиго с њим ( др Мачеком) представља само једну фазу у преговорима. Захтеви др Мачека, који обухватају и одржавање плебисцита у целој Босни и Херцеговини, били су – према речима кнеза Павла – сасвим неприхватљиви и на њих се одговорило противпредлогом да се плебисцит одржи у року од године дана у четрнаест одређених срезова“.

    Кемпбелови акценти: Британски посланик затим без обзира што се често сусреће са Павлом, врло „објективно“ упозорава: „Постоји, као што ћете запазити, очигледна празнина у објашњењу Кнеза-намесника“ …

    „Непотребно је, међутим задржавати се даље на овим академским спекулацијама“, наставља даље Кемпбел. „Оно што је заиста важно јесте да ли још има икаквих изгледа да се постигне споразум. Са српске стране се стоји на становишту да преговори нису коначно прекинути. Међутим, у светлу писма др Мачека Д. Цветковићу тешко је видети на каквој се основи могу наставити. Исто тако, не води никаквој корисној сврси покушај да се некоме припише кривица за садашњи застој. Морам ипак да кажем да је, по мом мишљењу, кривица углавном на хрватској страни. Иако сам, с обзиром да живим у Београду, пре изложен српским него хрватским гледиштима, ипак гајим знатне симпатије према Хрватима, са којима се није увек праведно поступало. Чињеница да проблеми нису могли да се реше током протеклих година може се исто толико објаснити решеношћу Срба да очувају свој доминантни положај у држави колико и тврдоглавим каракстеристикама Хрвата. Кривица за садашњи ћорсокак мора се ипак, по мом мишљењу, приписати углавном др Мачеку, који се под озбиљним околностима тренутка понео отприлике као сељак који преговара о продаји јутра земље“.

    На крају свог писма Кемпбел је записао и ово: „Пошто су у разноим фазама усвајани његови услови, он је сваки уступак претварао у повод да тражи нешто више. Његови захтеви су сада дошли до границе преко које Намесништво не може да чини даље уступке а да не изазове активно непријатељство Срба. Ничему не би водило да се хрватски проблем решава на тај начин што би се уместо њега створио српски проблем: тиме би се у земљи само изазвао још озбиљнијии и опаснији расцеп него што данас постоји. Све дотле док др Мачек, не водећи рачуна о српским мањинама које ће у сваком случају припасти Хрватској, буде и даље тражио сваки срез у коме постоји хрватска мањина, никакво решење није могуће. Да су Срби испољили у прошлостио веће разумевање проблема и већу спремност да га реше на праведној основи, он сигурно не би никад добио тако акутан облик какав има данас. То више није свађа између два огранка исте расе: то је прерасло у побуну народа, који себе назива посебном нацијом, против омражене владавине Београда.

    Имам част, итд.
    Р. И. Кемпбел“

    АНАЛИЗА ФОРИН ОФИСА: Већ сутрадан после приспећа Кемпбеловог писма, налитичари британског Министарства спољних послова анализирали су ситуацију, на основу чега је настала следећа забелешка: „Основни разлог што Срби и Хрвати нису могли де се сложно саживе у југословенској држави је у томе што су они, са становишта општих стремљења и културе, врло различити. Срби су увек у својим културним стремљењима били окренути према Истоку, према Цариграду, и правослвне су вероисповести; Хрвати, с друге стране, нису били под Турцима већ под Хабсбурговцима и сем тога што су римокатолици, у суштини су западњачки оријентисани. Резултат тих околности је да се Хрвати осећају погођеним што су потчињени влади која је изразито балканска по методима ефикасности, док су Срби у прошлости одбијали да чине уступке због свог снажног осећања националне припадности. Исто тако, Хрвати су политички спремни за демократске методе док Срби то очигледно нису“…

    „Било каква промена која би садашњу јединствену државу претворила у државу са великим обимом аутономних права или у федерацију, покреће трновит проблем територијалног разграничења. Ово је посебно тешко у земљи у којој целокупно становништво говори отприлике исти језик и у којој има и крајева настањених Турцима и Словенцима. Ситуацију компликује чињеница да је у време успостављања Бановине договорено да ће се, где год је то могућно, хрватски срезови разбити и припојити суседним српским подручјима у административне и изборне сврхе, чиме су створене вештачке српске већине.“

    Аналитичари Форин офиса су затим подсетили: „Хрватски захтев за федеративним уређењем или врло широком аутономијом заснива се на великом броју жалби, које се могу резимирати као незадовољство због власти Срба над срезовима настањеним Хрватима. Тврди се да је у хрватским срезовима, иако номинално постоји извесна аутономија, администрација у рукама Срба. Полиција, чији су официри углавном Срби, игра непотребну улогу у општој администрацији ( типично балкански метод). Цензура, потпуно у рукама службеника које поставља Београд, спречава било какав облик политичке дискусије. Командни када у војсци сачињавају скоро искључиво Срби и тврди се да се хрватски војни обвезници упућују далеко од својих родних крајева. Исто се тако тврди да се Хрватска, као богатија, више опорезује док се на Србију, која је сиромашнија, троши више новца; а то је, са своје стране, довело до притужби да хрватска индустрија и пољопривреда трпе економску штету због повлашћивања њихових српских конкурената.“

    Најзад, речено је затим у забелешци постоји свеопште незадовољсртво изборним законодавством. У том погледу хрватско питање добија шири значај због тога што се повезује са питањем политичких слобода у Југославији као целини. Влада је признала неправедности ових законских прописа ( М. Стојадиновић је обећао да ће спровести реформу пре последњих избора али није испунио обећање) а њихова примена је, судећи по последњим изборима одржаним децембра 1938. године, потпуно самовољна. Споразум између Хрватске сељачке странке и старих опозиционих партија у Србији, постигнут октобра 1937. године, иако првенствено политички маневар од стране др Мачека, има своје порекло у овим настојањима у правцу политичких слобода, насупрот ауторитарној владавини на основу устава из 1931. године“.

    ДОПРИНОС СПОРАЗУМУ: Разматрајући даљи развој догађаја аналитичари су дошли до оваквих (тренутних) закључака: Можда је вредно пажње да се резимирају захтеви садржани у споразуму од октобра 1937. с обзиром да су они остали као захтеви Хрвата све до почетка садашњих преговора. Постојање три суверене државе требало би да се призна федеративним уставом, под наследном, уставном и парламентарном монархијом (династијом Карађорђевића); цео овај процес би требало да покрене уставотворна скупштина која би била изабрана на основу новог изборног законодавства. Влада, међутим, није била спремна да иде тако далеко и августа 1938. године М. Стојадиновић (који је настојао да смири Хрвате еластичнијом применом законских прописа) изнео је у говору да у решавању овог питања три ствари не могу бити предмет дискусија: монархија или династија; јединство Југославије; измена устава.

    Тако су ствари стајале у стању мировања до јануара ове године када је, пошто је пао Стојадиновић и обе стране постале свесне опасности која им прети споља, отпочела нова фаза. Кнез Павле ужива поверење Хрвата а преговори између Д. Цветковића и др Мачека добро су почели; сматрало се да је др Мачек одустао од свог захтева за „концентрисаном“ владом која би обухватала његове политичке савезнике из редова Уједињене опозиције и изгледало је да се слаже да нису потребне непосредне промене у уставу и изборном законодавству; председник владе је, са своје стране, изгледа био сагласан да се одобри врло широка аутономија, ако не и известан облик федерације…
    Слично педантно и минуциозно су британско посланство у Београду и Форин офис пратили даљи развитак догађаја. Данас је, наравно, тешко рећи у коликој мери је њихово праћење развоја ситуације утицало и на решавање акутних проблема који су, уочи ратног вихора, претили расулом Југославије. Врло је, међутим, вероватно да су и анализе Британаца (преко Кемпбела) допринеле да је (са Кнежевим благословом) споразум Цветковић-Мачек потписан 26. Августа 1939, шест дана пре почетка II светског рата…

    Британци су 14. марта 1940. Ухватили шифровано писмо које је Павелић упутио неком Грбићу и припадницима усташког покрета у Северној Америци. Радило се о извештају из главног штаба вође усташа који је гласио:

    „После дужег чекања пишем вам да бих вас укратко известио о нечему што ће вас обрадовати и објаснити вам зашто вам нисам писао раније, као и да вас обавестим како наше ствари стоје. Сада вас могу обавестити да је коначно ослобођење и заузимање нашђе драге Хрватске блиско. Сама Италија ми је забранила да пишем било коме, због чега није било могуће да се за све ово време оствари успешно ослобођење и заузимање земље. Да сам комуницирао са вама ро овде не би било повољно примљено и можда би ослабило наш цео подухват. Италија бибила доведена у незгодан положај због тога што би била увучена донекле предалеко а и зато што без Хитлера не може ништа да учини. Дуче ми је објаснио зашто за све ово време није био у стању да заузме било какав одређенији став. Сада ми је ракао дасу све препреке отклоњене и да ће окупирати Хрватску а затим јој дати слободу. Они (Хитлер и Мусолини) су већ извршили припреме за окупацију али очекују развој нашег подухвата како би их народ боље примио када буду ушли у земљу. За то кратко време док се ситуација у земљи буде развијала у нашу корист ми ћемо стајати у приправности на дајући никаквог знака о себи из простог разлога што је подухват одбачем (sic! – није ли ово грешка при дешифровању? – Прим. аутора) да би с итуација за њих боље сазрела. Ја ћу вас лично обавестити ради ваше оријентације шта треба учинити а тада ћемо сви бити спремни и приправни. Извештавам вас да сам све аранжирао у договору са Мусолинијем а он аранжира све са Хитлером, на потпуно задовољство њих обојице и моје задовољство , јер Хитлер је до сада постављао препреке на нашем путу.

    Толико за сада. Поздрављам вас а ви ми поздравите све наше усташе а нарочито Фрању. За дом спремни, – П(авелић).“

    ИНТЕРНИРАЊЕ СТОЈАДИНОВИЋА: Британци се нису ограничили у свом пружању помоћи против унутрашњих непријатеља Југославије на обуздавање хрватских екстремиста. Они су исто тако помогли влади кнеза Павла када је била суочена са неопходношћу да протера Стојадиновића да би спречила да га Немци искористе као локалноног фирера. Као што је познато, Цветковићева влада је маја 1940. године ухапсила Стојадиновића и интернирала га у Босни. Касније, те године, Стојадиновићу је, када је затражио да му се изда пасош да би отишао у Швајцарску, одбијена молба и уместо тога му је понуђено да му се изда пасош са визом за Грчку, што је он опет са своје стране одбио.

    На дан 15. марта 1941. године, усред кризе око потписивања Тројног уговора, Цветковићева влада обавестила је британску владу да намерава да протера Стојадиновића и затражила помоћ Британаца, који су у том тренутку, када су припреме за државни удар од 27. марта већ биле увелико одмакле, били више него спремни да је пруже. Британци су се сагласили да лише Стојадиновића слободе и да га задрже на британској територији. Он је 20. марта био под пратњом спроведен у Грчку, где је био ухапшен а затим интерниран на острву Маурицијусу. Чињеница да је Стојадиновић био лишен слободе и да се налазио ван Југославије у време државног удара од 27. марта мора се сматрати једним од значајних чинилаца који су допринели успеху завере потпомогнуте с британске стране…“ ( Види: Филис Оти специјално за НИН: Југославија у британским строго поверљивим документима, „НИН“, Број 1123, Београд, 16. јул 1972).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *