Почетна / Интервју / ЂОРЂЕ СИБИНОВИЋ – Свака је Српкиња Миланка, Деметра и Персефона

ЂОРЂЕ СИБИНОВИЋ – Свака је Српкиња Миланка, Деметра и Персефона

Доктор правних наука Ђорђе Сибиновић писац је 25 књига које освајају читаоце у иностранству а ускоро ће, верује, и Србе у Србији и којекуде по свету

Фото: Срђа Мирковић

Дуго времена спремам се за обрачун са лицемерјем, са културом која је веома затворена и не признаје животу право да се јави у облику који дозвољава опстанак врсте, уместо задовољења културног обрасца који се увек јавља као насиље ради наводног мира, подилажења народу и преовладавања идеолошког друштва. Романом „Родитељи“, који је преведен на руски језик, а сада се преводи на италијански и енглески језик, успео сам у томе – рекао је Ђорђе Сибиновић на почетку разговора за „Печат“.
Најупечатљивији утисак о роману „Родитељи“ је ваша неодољива опчињеност животом, исконским и непатвореним. Где су корени те фасцинације?
У животу самом! Таквом какав јесте! Прича у роману потпуно је истинита. Испричао сам је својим језичким средствима, опремио је једном врстом језичко-емотивне апаратуре. Зато та прича није документарна проза, али њена суштина, основа и парадигматичност, све је истина. Измишљен је контекст у којем сам трагичан људски живот разделио у наратив користећи секундарни план и колатерале чинећи их доступним публици као очигледну наставу нужности обрачуна са насиљем културног концепта. Зато су и моје књиге живот сам. Живот са којим сам спреман да се непрестано обрачунавам, и живим тај обрачун. Хоћу делима да покажем оно што живим и радим, грешећи при томе сваког дана. Јер мој живот је збир грешака које чине идеју људскости, знам да грешим и хоћу да се поправим. Моји романи изражавају исти циљ, зато што књижевност треба да продре до душе, а не да буде сама себи довољна. Ако хоће да преживи, књижевност мора да се врати животу јер другу сврху нема. То су недавно рекли Пол Остер, Џонатан Френзен и Михаил Епштајн, а ја им се овом приликом придружујем. 
Да ли се то буните против поретка ствари који истину покушава да потисне помоћу све очигледније манипулације умом?
Подсећања ради, Христос је дошао да поруши старе цркве, да отера фарисеје, да протера трговце, створи нову цркву и нови поредак. Ми се 2019 година заклињемо да га следимо, а не поштујемо ниједан од његових темељних ставова из Свете књиге која је написана о њему, а не о нама. Дакле, десио се један преокрет, велика злоупотреба. Вера се претворила у религију као што се идеја по правилу претвара у идеологију отварајући поље манипулације људима који су преварени, слагани, заробљени у својој кући. Ова цивилизација се досетила да је логор веома компликован, да га је тешко одржавати, да је тешко и скупо убијати милион људи дневно, напустила је концепт физичке везаности и окренула се новој манипулацији. У најгорим прогнозама хакслијевско-орвеловских црних слутњи о чиповању мозга, ми смо, захваљујући инверзији културног обрасца којим се најлакше влада из једне собе, завршили у ситуацији да су људи у највећем ропству досада. Зато што не могу да се ослободе и не могу да поверују себи и свом деди да је суштина нашег постојања на овом свету живот и само он. 
Како читаоци, живећи такозвану реалност уместо истине, доживљавају вашу поезију и прозу?
Кад сам недавно био у Италији, публика је била фасцинирана мојом књижевношћу јер код њих је поезија и даље „la bella“. Они не причају да имају љубавнице, да су болесни и да пију лекове, не причају да су у свађи са родитељима, напросто зато што то пробија актуелни културни образац. У зони јавне видљивости све мора да остане у складу са упутствима светих отаца. Кад падне завеса ноћи, „лешеви испадају из ормана“. Италијани су се, како су ми рекли, читајући моје књиге суочили са поетиком, односно наративом који је то признао јавно, и нису га одбацили него су били одушевљени. Већина питања у разговору с публиком била су – како сам имао храбрости да све то кажем о себи, и шта је рекла моја породица. Рекао сам им да се мојој породици свиђа то што пишем и да се у мојој књижевности Хектор и Ахил морају поново побити, да се Ромео и Јулија морају поново отровати, како бисмо се вратили главном предмету, суштини ствари, да живимо у животу, у заједници и љубави. Ако брак није заједница љубави, он може да остварује легитимне брачне функције у којима ће двоје људи са децом лакше издржати притиске сурове стварности него ако су сами. Али брак никада не сме да уместо заједнице љубави постане уговор, иако је то већ одавно и у свету и код нас постао. Истина је да због тога више нема љубави и среће у браку. 
Сваки лик у роману „Родитељи“, почев од Миланке, носи свој крст, свој усуд. Осећате ли да живимо колективну трагедију којој нема краја?
Није то само мој осећај, и није он присутан само овде, у Србији. Ради се о трагизму људске егзистенције која и даље не може да победи суму злоупотребе преко насиља и културе, која није нужно добра сама по себи и зато постаје погубно опасна. Покушао сам да кажем да се Деметра и Персефона на српском језику зову Радмила и Миланка, а да је Прометеј, Живан Родитељски. Али сад треба имати храбрости па рећи да нешто што је постало архетип универзалне људске културе може да има српски предзнак. Одмах ћемо бити проглашени за националисте, четнике, ксенофобе, шовинисте и све остало. Иако то нисмо, то једноставно није истина. Свака Српкиња, моја баба и моја прабаба, у стварности је Миланка, Деметра и Персефона. Моја бака Стана, са фотографије на насловној страни књиге, остала је ратно сироче. Мој прадеда, њен отац, погинуо је у Албанији, а мајка јој је умрла од туберкулозе. Шесторо деце били су служинчад у богаташким кућама и вукли су се по сиротиштима. Први доњи веш имала је кад се удала за мога деду. И она је умрла од болести плућа коју јој је донела беда иако је њен отац био ратни херој. Буним се против тог безумља и позивам да се вратимо основној људскости, и да је усмеравамо према универзалним вредностима а не према културном обрасцу који јачи намеће слабијем како би остварио своју замишљену „збиљу“. 
Прича о тешкој Миланкиној судбини одиграва се попут драма из античког доба. Зар ни толико времена после не можемо да се ослободимо зле коби?
Зла коб наше родне судбине је, нажалост, у томе што смо програмски циљ о коме причам реално успевали да остваримо само у великим трагедијама. Васпитани на епу херојства и жртве, да би показали људскост, непрестано срљамо у велике ризике по живот, иако је Вилијем Блејк рекао да је живот једина светиња. Све злоупотребе нашег напаћеног народа ишле су у сусрет изазивању великих ризика и егзистенцијалног опстанака, за рачун других, у име високих циљева људскости, слободе за све, највише за друге. Када је то прошло, и када је херојство послужило као основа за развој неких других друштвених облика, српски народ је не марећи за себе, и не развијајући самосвест у правцу цивилизацијског напретка у мирнодопским условима, губио године и, могу слободно рећи, векове. Знајући да ће опет када буде густо – гинути Срби и показати ко су хероји. Не поставља се више питање односа „земаљске и небеске“ Србије, јер то питање је, наравно, решено, него је болно и даље отворено питање како да Срби у интервалима када доказују небеску Србију организују живот, друштво, културу на земљи као озбиљан и државотворан народ који има потенцијал, али му недостаје организациони облик у стабилном следу и континуитету до следећег ужаса. 
Разарање нације започело је и траје са упоредним уништавањем породице, чији смо сведоци. Смемо ли да се одрекнемо система вредности који се проноси кроз векове, а данас нам се сугерише као превазиђен?
Моја централна идеја је да се све што се икада десило, десило у животу сваког појединаца. Кроз поновљене догађаја, с колена на колено, преноси се и вредносни систем, али сваки појединац нема довољно могућности да преко личних искустава разумева историју. Зато многи људи нису схватили да су поплаве 2014. биле „потоп“ наше епохе, да је ланац спаса у којем смо се сабрали била „Нојева“ барка ове епохе, да су ратови које нисмо сви преживели „армагедони“ свих наших епоха, и да се све то дешава сваком човеку понаособ. Идеја о човеколиком Богу присутна је у нашем народу, не да би сваки Србин био Бог него управо обрнуто, да би се Бог лакше уселио у свако појединачно лице човека који га кроз патњу препознаје. Зато је једна „дечија суза“ код Достојевског важнија од свега другога. Ништа у човековом животу није важно ако постоји изван њега. Не постоји уметност, ни књижевност, не постоји памет ни Месија који ће нас ослободити економских притисака и камате, „мржње“ Коминтерне и Папе, уколико се слобода не догоди у нама самима. 
У суштини романа „Родитељи“ јесте борба за универзалне људске вредности. Зашто сте за проносиоца те борбе изабрали српског сељака Живана, несрећног Миланкиног оца?
Зато што Живан, који умире на трактору, са невероватном пажњом и нежношћу порађа краву, а одбацује унука, сина силоване ћерке, јер зна да ће свет његову Миланку називати „курвом“, а не жртвом, а његово унуче „копилетом“, а не мучеником. Исти тај Живан, због интензивног културног намета и насилног обрасца исправности у очима других, бориће се да семе преживи и проклија, да се крава отели, јер је то једини начин опстанка, али ће унука одбацити за живота да би га у гробу за „вјек и вјекова“ имао поред себе. Суштина целе приче је да не постоји ништа изван живота, али Живан не може да пристане на срамоту коју му доноси рођење унучета, односно на културни образац који по сваку цену мења живот какав јесте и намеће оквир у којем он нужно пропада. 
Али ми својим животима потврђујемо небројене сурогате културе!?
Да, почев од рокенрола и кока-коле до свега осталога! То је у реду ако се схвати као предах, као још један могући облик живота, и онда то постаје културолошко растерећење, конституише се суштина поновног јављања живота у новом друштвеном контексту. Али уколико то служи лаком одустајању од доказаних животних вредности, онда ми постајемо робови без букагија и без Аушвица, без бодљикаве жице и гасних комора, Е, сад, ко хоће да буде роб, нека буде роб. Ја нећу да будем роб, знам да не могу да променим ни себе ни своју децу, али немам право да одустанем од покушаја да скрећем пажњу на све то. Имам свест о томе као неку врсту партнерства у односу на жељу да будем бољи него што јесам. Берђајев је рекао „постоји само једно место у свемиру које можете да промените, а то сте ви сами“. Шопенхауер је приметио да „све моје знање не може да промени навике мојих суседа у улици“. У посвети којом се поносим, а добио сам је од учитеља, сада пријатеља, професора, социолога и свезнадара Ђуре Шушњића, пише: „Драги Ђорђе, то што зна нас мало, не може да промени оно што чини њих много.“ Не морају они да се промене, али морају да остану трагови чињења сталних напора, мора да се каже, покаже и докаже да није истина да „реалност одређује вредност“. Јер да је тако, у 1933. години сви би били фашисти у Европи! А нису били! Колаковски је рекао: „Да су људи поштовали традицију никада не би изашли из пећине. Али ако људи забораве традицију, вратиће се у пећину.“ Када нама данас кажу – то је реалност и са њом морамо да се помиримо, ја питам – каква вредност је победила тоталитаристичку реалност у двадесетом веку! Притисак није ни реалност ни вредност. Да ли због тога треба да признамо независност Косова? Да због реалности која се из часа у час мења одбацимо вредност која је непроменљива? Кад ово кажем, не желим да будем нечији идеолог или вођа, само желим да сачувам право да мислим својом главом и да искуства из историје и лични доживљај стварности сабирам у глави. 
Несрећна Миланка, јунакиња вашег романа, управо је спој тог нашег архетипа и стварности! 
Већ рекох, свака je Српкиња Миланка. Али то јој се не признаје, јер ако се призна, следи ревалоризација, корекција мушке културе, угроженог владара који више не зна шта ће са собом. Жена је због недостатка самосвести и базичног самопоуздања застранила у феминизам, у неживотне надокнаде неоствареног који јој није донео очекиване резултате па је одустанак само признање још веће штете него што је могао бити цивилизацијски помак. Једноставно, недостатак самосвести жена и мушкараца онемогућио је успостављање равнотеже између полова, па рат и даље траје. Не навијам ни за жене ни за мушкарце, нисам ни против женске еманципације, ни за одржање хибернираног стања силеџијске мушке културе. Ствари треба да се промишљају како би могле да се решавају, а не да се опет заузимају потпуно искључиве позиције које долазе из идеолошке свести. Дакле, из лажи о нама.
Како да се ослободимо идеологије људских права чији је главни циљ урушавање нашег традиционалног система вредности?
Идеологија људских права је исто оно што је некада била идеологија „братства и јединства“, или идеологија „иберменша“, или свака идеологија једне идеје. Очигледно је да људи у целом свету никада нису имали мање права него данас. А сваки говор на ту тему повлачи „етикету“ противника људских права. Присуствујемо озакоњењу „цинкарења“ људи какво је постојало у тоталитаризму, односно фашизму и комунизму, када су деца пријављивала родитеље шта су причали за вечером? Сада ће деца одбранити „људска права“ тако што ће полицији пријављивати оца и мајку!? Чиста подлост идеологије сервирана као крајњи домет еманципације! На делу је класичан метод формирања „цинкарошке“ свести. Хоћу да говорим против тога. Не треба ми место у странци, не треба ми функција, треба ми јавни простор, треба ми људскост и храброст да то доказујем својим делима, својим начином живота, својом децом коју подржавам да буду своја, креативна и продуктивна, а не манипулисана и идеолошки „исправна“, да не кажем „политички коректна“. Исто то покушавам и са својим пријатељима.
Колико у томе успевате?
Не знам да ли и колико успевам, али идеја успеха је, такође, опасна идеологија задатака које не можемо да решимо. Не интересује ме успех него живот који ће у временском и реалном континуитету, као и у духовној целини остати обележен траговима покушаја, видљивих грешака које неће бити гурнуте под тепих, нећу да одем са овога света у уверењу да нисам грешио ако се за грешке није сазнало. Хришћанска култура после 2019. године завршава се у поруци – ради шта хоћеш само пази да то нико не сазна! Људи се више не труде да остваре врлину, него да се прикажу као добри. Заборавили су на народну „заклела се земља рају да се сваке тајне знају“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *