Почетна / Колумне / Зона сумрака – Теорија релативизације

Зона сумрака – Теорија релативизације

Од отворене и базичне релативизације, у овом случају усташког злочина у Јасеновцу, гора је она прикривена која под привидом осуде и стајања на страну жртве умањује обим злодела. „Дојче веле“ починио је управо овај преступ

Нема сумње да је Јасеновац део Холокауста. Ко то релативизује, тај релативизује и Холокауст – цитат је израелског историчара и ловца на нацисте Ефраима Зурофа којим немачки државни пропагандни сервис „Дојче веле“ почиње текст под насловом „Негирање Јасеновца – усред Немачке и од пореских пара“. На први поглед узорно и за сваку похвалу, „Дојче веле“ преноси писање берлинског дневника „Тагесцајтунг“ који критикује чињеницу да „хрватска католичка заједница у Немачкој учествује у релативизацији усташких злочина и како немачке бискупије Католичке цркве мало шта чине да то спрече“. „‘Тагесцајтунг’ је сакупио документе и фотографије који доказују да је у најмање десет немачких градова приказан филм Јакова Седлара ‘Јасеновац – истина’ који, како констатује лист, ‘релативизује Холокауст’“, наводи се у тексту „Дојче велеа“. Одмах после ове реченице, међутим настаје проблем: „У филму се говори о 20.000 жртава у том логору, наспрам бројке од 83.000 колико бележе озбиљни историчари“. Ово, иако и „Тагесцајтунг“ барата бројком од 83.000 убијених, није реченица берлинског листа, него „Дојче велеа“.
Осуђујући Седлара и „хрватску католичку заједницу у Немачкој“ да релативизују јасеновачки злочин умањујући бројку убијених „Дојче веле“ чини управо исто то, само још горе, јер се претвара да даје реалну бројку која је у ствари скоро десет пута мања од стварне. Шта више, „Дојче веле“ покушава да овој бројци да и научну основаност наводећи сасвим лажно да је то бројка коју „бележе озбиљни историчари“, а све то успут се позивајући на једног од највећих ауторитета за истраживање злочина почињених у Другом светском рату, Зурофа, који ужива кредибилитет и поштовање у читавом свету. По њима, међутим, испада да Зуроф спада у ред „неозбиљних историчара“, пошто он, као члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, стоји иза процене ове организације изнете 27. априла 2009. године: „Можемо закључити да су Хрвати успели да убију више од 700.000 Срба, више од 23.000 Јевреја и око 80.000 Рома“. Његова матична организација, Центар „Симон Визентал“, наводи да је у Јасеновцу убијено „најмање 600.000 људи“.
Зуроф је, можда, неозбиљан историчар, али је „Дојче веле“ зато озбиљан медиј који или не улази у дубину информација које објављује, или се свесно бави релативизацијом Холокауста помоћу новца немачких пореских обвезника који га плаћају, пошто број идентификованих жртава Јасеновца представља као укупан број убијених. Наиме, у Меморијалном центру Јасеновац налази се списак 83.145 имена жртава колико их је идентификовано до марта 2013, што свакако не може бити коначан број и то је свакоме иоле „озбиљном“ јасно. Што је још горе, ако идемо логиком „Дојче велеа“ покојни хрватски председник Фрањо Туђман је озбиљнији историчар од Ефраима Зурофа. Туђманова процена од око 30.000 Срба убијених у Јасеновцу много је ближа броју од 47.627, колико је Срба међу оних 83.145 имена, него Зурофових најмање 600 или 700 хиљада. Седлар са својих 20.000 онда и није толики „релативиста“ колико би изгледало на први поглед из редакције „Дојче велеа“.
Кад смо већ код геноцида, треба поменути још једну појаву која нам стиже из Немачке. Ради се о њеном амбасадору у Србији Томасу Шибу који нам је поручио да је у Сребреници почињен геноцид и да Србија то мора да призна. Иако не сумњамо у Шибову експертизу када су геноциди у питању (ипак он долази из славне Немачке), поставља се питање зашто стручни људи попут Зурофа или његовог колеге Гидеона Грајфа не мисле тако. Зуроф је на 20. годишњицу злочина у Сребреници изјавио јасно и гласно да се ту не ради о „геноциду“. „То је нешто друго“, рекао је он 14. јула 2015. и додао да су покушаји да се због Сребренице измени дефиниција геноцида ствар политике. Грајф је био мало уздржанији и рекао да „не мисли“ да се у Сребреници догодио геноцид.
Из овога произлази суштинско питање – због чега Немачка толико упорно жели да један злочин умањи, а да други надува? Због чега дозвољава да хрватска католичка заједница на њеној територији и њеним новцем „релативизује“ злочин, па да немачки државни медиј осуђујући ту релативизацију почини још гору релативизацију, опет истим новцем? „Тешко вама, лицемери што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе“ (Јеванђеље по Матеју).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *