Почетна / Колумне / Зона сумрака – КВИСЛИНШКО ОГЛЕДАЛО

Зона сумрака – КВИСЛИНШКО ОГЛЕДАЛО

Одбрамбени механизам пројекције има чудновату моћ да човеку толико извитопери реалност да своје особине приписује другима. Да није тог механизма, особа у питању не би могла себе да поднесе и живот би јој постао неподношљив

Они који су по свом душевном склопу квислинзи лако нађу заједнички језик – мудро и исправно закључује Томислав Марковић у свом „Дневнику“, који је под насловом „Најзад знамо колико кошта најскупља српска реч“ објавио „слободарски“ лист „Данас“. Помиње Марковић у свом тексту и тешкоћу с којом одређени људи подносе свој одраз у огледалу. И ту је у праву. Макар би требало да буде, јер би особи која у себи има макар мало човечности заиста требало да буде неподношљиво да се загледа у себе док за рачун друге силе, државе, формалне или неформалне групе издаје сопствени народ, што је дефиниција „квислинга“. Проблем је, међутим, што Марковић нема довољно добро огледало (или ретко стаје пред исто) па „квислинге“ види не у себи него у групи људи којој је по свему супротстављен.
Квислинг, тако, по њему и његовом огледалу није неко ко, претпостављамо за пристојне новце, сопствену државу и народ критикује пишући за медијску кућу којој је једна од најгледанијих емисија била „Шеријат и живот“ (60 милиона гледалаца) у којој је омиљени водитељ Јусуф ел Кадарави изговарао ствари попут: „Кроз историју, Алах је (јеврејски) народ кажњавао због њихове покварености. Последњу казну извршио је Хитлер.“ Можда баш да би имао заједнички језик са својим редакцијским колегом, Ел Кадаравијем (који није квислинг јер заступа нешто „своје“ без обзира колико то било погрешно), овом „колумнисти неколико портала у региону“ смета тежња српског народа надахнутог „идејама Новог Израиља“ да се поново окупи у „српском Јерусалиму“, па „сањање косовских снова“ назива „тапкањем у месту злочина“.
Из контекста његовог текста произлази и да је „квислинг“ Ивица Тодоровић, који је у интервјуу за наш лист рекао да је „српски идентитет заснован на тачно утврђеним обрасцима, које је немогуће мењати“. „Квислинзи“ су и Милош Ковић, јер тврди да „као што Светосавски завет одваја Србе као народ од осталих православних, тако и косовски завет одваја нас од осталих народа“, и Часлав Копривица, пошто сматра да је „традиција Косовског боја оно што стоји у језгру духовног генотипа српског народа“. Квислинг у Марковићевом огледалу није, међутим, неко ко се залаже и пропагира „преумљење“ народа зарад његовог усклађивања и потчињавања вредностима силе звала се она Европска унија, или САД, или како год.
Квислиншки жиг Марковић, рекло би се, ставља и на песника Матију Бећковића, јер је, како каже, проповедао да од Косовске битке „не престаје одушевљавање смрћу, не јењава обасјање идејом водиљом, не посустаје решеност српскога народа да гине“. Али Марковић није пренео цео Бећковићев исказ, где наводи и примере ове „одушевљености смрћу“ који бацају једно сасвим друго светло на овај, наизглед, нихилистички цитат. „Од речи патријарха Данила Бањског, косовског савременика: Умримо да вечно живи будемо! – до Ђакона Авакума, од поклича Ђуре Јакшића: Падајте браћо! – до лозинке патријарха Дожића: Боље гроб, него роб и смирене речи Вукашина из Клепаца: Само ти, дијете, ради свој посао! – не престаје одушевљавање смрћу“, навео је Бећковић у свом делу „Косово, најскупља српска реч“ из 1989. године. Јасно је какву одушевљеност смрћу Бећковић овде приписује Србима. Но то је метафизика до које Марковић и њему слични не могу да досегну и за то их не треба кривити. Криви су, међутим, због тога што схватање њима несхватљивог омаловажавају и мрзе, баш на начин на који је то Чарлс Буковски сјајно описао у песми „Генијалност просека“. Зато Марковић Тодоровића, Ковића, Копривицу и остале „учењаке“ оптужује да без икаквог интелектуалног напора производе своје „измислице & бесмислице“. „Нова српска косовска мисао наших учењака заснива се на идеји да се кључна сазнања о компликованим проблемима као што су нација, историја и идентитет не стичу мукотрпним научним радом, читањем и размишљањем, већ се могу чути и у најближој кафани, поготово кад гости мало попију, распиштоље се и препусте влажним националним сновима“, тврди овај угледни члан Удруге трезвењака којој председава такође угледни Петар Луковић.
Дакле, у Марковићевом огледалу квислинзи су они који држе до рода свог и поштују завет предака, желе независност, сувереност и целовитост своје земље. Квислинзи су они који одбацују наметање страних вредности и интереса. Квислинзи су они који, попут устаника из марта 1941, одбијају захтеве и услове стране силе и с већим одушевљењем прихватају идеју смрти од идеје робовања. „Распиштољене пијанице“ су они који оваквим стремљењима дају интелектуални легитимитет и потпору. „Данги“, обичају добровољног жигосања из истоимене приповетке Радоја Домановића, пре су склони поносити Срби, него они што се приклањају империји која је последња у историји примењивала масовно жигосање својих робова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *