Почетна / Колумне / Запис о домаћем културном простору

Запис о домаћем културном простору

У Треће хиљадугође смо утерани вукући за собом лонце и шерпе које су нам силници прикачили за реп: слух нам је заглушен од непријатне звеке и звоњаве. Обесхрабрени, збуњени, оспорени, ни у себи, ни изван себе не налазимо ослонца (…) Утешно је што је приличан број наших књига преведен на велике светске језике. Створена је тзв. критичка маса. Ако неко, једног дана, реши да се озбиљно позабави предметом, имаће где да потражи штампану грађу

Ово није најпогоднији тренутак за разговор о Српском културном простору. Где смо, шта смо, колики смо? Како утврдити ширину и снагу нашег зрачења, као и размере, и квалитет наше озрачености светом сада, када смо се поколебали и заљуљали, изгубивши некадашње самопоуздање, наду и веру у себе? У Треће хиљадугође смо утерани вукући за собом лонце и шерпе које су нам силници прикачили за реп: слух нам је заглушен од непријатне звеке и звоњаве. Обесхрабрени, збуњени, оспорени, ни у себи, ни изван себе не налазимо ослонца.

Једносмеран и смислен двестагодишњи ток друштвеног и духовног самоизграђивања наједном је, под спољним притиском, доведен у питање; исходи надљудских напора, у два балканска и два светска рата, потрти су или се приказују као пусте самообмане, као освајачке авантуре. Окружење се нарогушило, свакоме смо за нешто криви. Језик, драгоцено народно благо, развлаче нам као цркотину, сваки би заселак да га преименује по локалној мери и укусу. Стиснути смо, простор нам се свео на дах, на полустварна сећања. За глобалистичку идеологију само постојање малих народа је бесмислена препрека и сметња, а неговање посебности штетна навика из прошлости, с којом ваља заувек раскрстити.

Такав, негаторски однос према прошлости и њеним завештањима усваја и део националне елите, уверен да се ослобађа митова и штетних заблуда. Ето како се духовни простор заједнице своди на текући тренутак и место пребивања, лишен традиције као битне димензије колективног постојања и саморазумевања. Критичка свест, сама по себи знак интелектуалног здравља и духовне будности, нашла се, свесно или несвесно, у служби туђих, саможивих интереса.

Процес растакања самосвести, отворен покретањем антисрпске кампање крајем прошлог века, чије деловање, у промењеним облицима, и даље траје, нашао нас је неприпремљене: као да нисмо знали у каквом свету живимо, и за шта је тај свет понекад спреман. Одонда, наш се „простор“, духовни и физички, непрестано сужава и празни; од некадашњег Пијемонта сви беже као од куге. Притиснути и збуњени, пресабирамо се, приправни на нове поразе и губитке. Згрчени, себе једва видимо, и своје „зрачење“, као горку храну, уносимо у се.

Границе културног простора, и иначе, нису видно и трајно омеђене. У 19. веку средишта нашег освешћивања била су раштркана по балканским и средњоевропским земљама, од Пеште до Беча, од Лајпцига до Трста, од Загреба до Сарајева, Цетиња и Новог Сада. Српска књижевна задруга, основана 1892, имала је, у почетку, 40% чланова – претплатника изван граница српске државе. Међуупућеност је грађена из нужности борбе за опстанак, за очување имена, језика и вере. Јединствену судбину су, сваки на свој начин, потврђивали Његош и Вук, Матавуљ и Лаза Костић, Кочић и Бора Станковић, Стеван Сремац и Марко Миљанов, Јаков Игњатовић и С. М. Љубиша, Бранко Радичевић и Змај, да завештање убрзо преузму Исидора и Ћопић, Андрић и Црњански, Вељко Петровић и Меша Селимовић, Васко Попа и Скендер Куленовић, речју, Срби сви и свуда. Јединствен простор нашег дисања и писања, мишљења и осећања, омеђен је књигама. Тако је било, тако је и данас. Требиње и Зубин Поток су уцртани у исту небеску мапу, са оријентиром према Северњачи.

По месту настанка, свака је култура национална. По усмерењу и стремљењу, свељудска и универзална. Пренаглашавање једне или друге улоге ограничава јој ширење и умањује снагу. Стваралачка моћ појединца је плод енергије и бројности заједнице која га је изнедрила. Један виши, недокучиви закон, или исто тако неразумљив стицај околности, одређују нам место пребивања и садржај поруке коју носимо. У нашем случају, обим простирања је скроман. Немамо избора, морамо га поштовати и осмишљавати таквог какав је. И он омогућује остваривање по захтевним, високим тежњама. Допринос је вредан и кад се не процењује, из дана у дан, на светској берзи понуде и потражње, на планетарном тржишту роба и услуга… Дејствујемо не зарад света него да бисмо, у свету, овде где смо, достигли најбоље себе. Ово је саморазумљиво, и лако рећи, али је много теже одолети зову конкурентског надметања и непримереног упоређивања са јачима и богатијима.

Национални културни простор је у сваком његовом градитељу, у преданом раду без обазирања на буку и бес, на тржишно одмеравање, на поподнева загушена спортом и разонодом. Из грмена великога лаву трудно изић није, о да, али су и лавићи кадри да се складно укључе у свељудски хор. Животни простор нам одређује задатке према својим потребама, у дослуху са целином постојања. У последњих двеста година показали смо вољу и развијен слух за праћење онога што се у свету ствара, а понешто смо, у истом духу, придодали ризници. Може се рећи да задовољавамо бољи светски просек, а кадикад га, у понечем, и надмашимо. Нисмо се истакли великим изворним проналасцима: то није наша мера, ни наша улога. Дневник о Чарнојевићу је, свакако, убедљивије антиратно дело од иначе ваљаних романа Анрија Барбиса или Е. М. Ремарка. Не постоји светски трибунал који ће одмерити ту врсту правде и признања. Немамо разлога за гајење осећања ниже вредности, али ни потребе да се одмеравамо са онима који су, заслужено или не, тренутно на великом гласу. Вага је у нама самима; њене налазе осећамо као пуноћу остварености, изван и изнад владајуће лествице вредновања на коју, овде као и у многим другим областима, не можемо утицати.

Како год било, по месту и друштвеном положају, отворенији смо према свету од оних који га својом телесном масом испуњавају и закриљују: корисници смо изузетне спознајне повлашћености: видимо и оно што силницима измиче, што их уваљује у провинцијалну отупелост и презасићеност. Сви велики светски писци одавно су постали и српски писци, ушли у одредницу нашег културног простора и духовног амбијента. Треба ли јачи доказ за осећање наше свељудске припадности? Отвореност и способност примања цивилизацијских достигнућа за нас је, још од доба Просвећености, императив напредовања и предуслов самоостваривања по највишим обрасцима. На пољу лепе књижевности прожимање је највидљивије. Племенитим преношењем светским ремек-дела код нас се не баве само бројни и веома даровити преводиоци, него и истакнути писци, за шта у богатом свету нема добрих противпримера. Лаза Костић је преводио Шекспира; у англо-саксонском свету нема песника таквог дара и снаге, уз то и зналца нашег језика, који ће се латити превођења Горског вијенца. Даровит човек у свету не поклања себе туђину; потрошачка цивилизација не трпи ту врсту расипништва. Ми оклевамо да се у њу до краја укључимо. Данте, Шекспир, Гете, Толстој, Чехов, Пруст и Џојс постали су делатни чиниоци нашег културног простора. Заузврат, не може се рећи да смо почашћени примереном пажњом. Андрић и Црњански су лепо примљени код оних који су нашли разлога да их ишчитају; такви разлози, у океану нових издања, тешко се откривају. Деведесетих година је, у једном тренутку, пробуђено негативно занимање за наше писце, па су Његош, Андрић и Васко Попа тумачени као заступници наших империјалистичких планова и геноцидних злочина. О томе је професор Борис Булатовић објавио обимну, документовану расправу.

Утешно је што је приличан број наших књига преведен на велике светске језике. Створена је тзв. критичка маса. Ако неко, једног дана, реши да се озбиљно позабави предметом, имаће где да потражи штампану грађу.               

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *