ВАСПИТНЕ МЕРЕ

Не прође дан а да се на колективну адресу означену именом једне земље не упути говорна или писана пошиљка специфичног садржаја, тачније речено интонације строго усклађене с намером пошиљаоца да „реципијенту“ утуви нимало добронамерни смисао поруке. Циљана дестинација је Србија, а тон ових исказаних вредносних упутница је императиван, поучан, наредбодаван, арогантан, опомињући, сугестибилан… С колективним адресатом Србија, бројни адресанти радо комуницирају уз употребу реченичких формулација попут: требало би да … морала би да … неодложно и обавезно да…
Упућује ли ова пракса на закључак да је Србија под патронатом, да је објекат старатељства? Подређена или окупирана, те јој се, као недораслој и неспособној да одлучује о себи упућују педагошке ћушке, све у име „очинске бриге“ од стране јачих и мудријих? Одговоре ћемо разабрати у складу с разумевањем епохе у којој живимо и према налозима властитог разума. На одређенија сазнања о природи и пореклу манира одомаћеног у патерналистичкој „дипломатској“ комуникацији са Србијом упућује и разматрање: ко су пошиљаоци наредбодавних захтева? Недоумице наравно нема, јер српска јавност поклонике културе говора који у обраћању једној сувереној земљи фаворизује императив, лако препознаје у званичницима и представницима институција из непосредног географског окружења. Још значајније, јавност их уочава у актерима и ауторитетима политичке елите из миљеа међународне заједнице, односно из редова најширег друштвено-политичког, јавног и службеног „фронта“ земаља Запада.
Саживљавајући се с реченим правилима, Србија је стекла навику (навика је друга природа?) да оћути, да не таласа, да се примири и прилагоди. Како то у стварности функционише? Рекосмо – ни дана без оваквих лекција, па је у минулој седмици низ парадигматичних примера (гео)политичке педагошке вежбанке заокупљао медијску пажњу. Најпре, бивши председник Словеније Милан Кучан церемонијално је замахнуо штапом за васпитне пацке: „Србија ће морати да се суочи са својом политиком из 90-их ако жели у ЕУ.“ Милозвучно „морати“ Кучан изриче у тренутку када је против њега поднета кривична пријава због ратних злочина почињених током рата у овој бившој југословенској републици 1991. године. Љут што се „пре свега, у целини игноришу историјски контекст процеса, који су били узрок за распад Југославије и за трагедије до којих су довели“, Словенац – као најлогичнији коментар прилика које подсећају и на његову одговорност за трагичне догађаје – изриче претњу одмаздом Србији.
Потом, из европске вавилонске куле, као ехо Кучанове поруке, стиже по смислу и тоналитету сестринска изјава: „Србија треба да се поздрави са својом идејом да ће једног дана постати чланица Европске уније ако не постане чланица НАТО-а.“ Земљи чији се грађани убедљивом већином изјашњавају против приступања Алијанси, ову „пријатељску“ поруку шаље бугарски европосланик из партије Савез демократских снага (СДС) Александар Јорданов. Док из поменутог ЕУ правца истовремено Београду стиже и најновије наређење „да призна геноцид у Сребреници“, рецимо да братко Јорданов, који верује да зна како се разговара са Србијом, у својој земљи није усамљен у ставу да је резолутно исказани негативан суд најбоља тактика према српској држави. Управо ових дана и премијер Бугарске Бојко Борисов демонстрирао је напредну тактику: поводом наше земље чак и са представницима других држава разговара се језиком блиским ултиматуму. Од Бојка пацку је наиме добио Шпанац. Премијер Борисов је рекао да би Хосеп Борељ, као будући шеф европске дипломатије, морао да заступа став целе ЕУ и да без обзира што Шпанија не признаје независност Косова, друге државе-чланице признају, па би у складу с тим требало да поступа. Остало је историја, а почиње одговором Бугарину српског министра спољних послова: „Да ти кажем, Бојко…“ У домаћим медијима помињано као „недипломатско“, размишљање шефа српске дипломатије чини се разложним: „Бојко, да ти кажем једну ствар, став ЕУ није да је Косово независна држава. Ти, Бојко, има да поштујеш став ЕУ, а не да држиш лекције Борељу. Шта значи тај безобразлук, на шта то личи. Доста ми је више тога…“
Премда би ова изјава Ивице Дачића могла да означи преломни тренутак (уколико је реч о најави нове праксе отпора стварности у којој стоичка помиреност с наредбодавним говором странаца постаје део новог идентитета нације), она истовремено упућује на овдашњу посебност. Специфичност српског случаја је наиме то што се патернализам практикује споља, али не мање и изнутра. Ово друго препознајемо у оштром укору Дачићу који својим иначе аргументованим говором и указивањем на грешку Борисова, наводно, „води Србију у изолацију“! Домаћи експерти брижно указују да „сам начин обраћања и тон српског шефа дипломатије апсолутно не приличи свету државне политике и та врста дискурса мора да нестане из јавног говора“. Значи ли то да је у реду „врста дискурса“ који рецимо практикују Кучан, Борисов, Јорданов и сви остали Јорданови који Србију салећу нечувено непристојним обраћањем? Дакако да поређење није одговарајуће, али би било занимљиво чути коментар ових зналаца поводом чињенице да су Приштина и Тирана потписале споразум о заједничкој спољној политици, а да „цивилизовани свет“ строгих дипломатских манира који би Србију требало да казни изолацијом, није ни трепнуо на ову бахату, бесмислену колико и опасну, најаву албанско-шиптарског заједништва!
Да ли је ситуациони праоснов праксе успостављања система политичког и друштвеног патернализма над Србијом недавно разумљиво објаснио управо Дачић, рекавши да ЕУ, односно Запад „припрема терен да се изврши тотални притисак на Србију, и да ће на све могуће и немогуће начине покушати да нас сломе, да нам ослабе позицију како би српска страна изгубила све, а Приштина све добила“?
Склоност таблоида да стварност појасне вокабуларом гротеске (у овом случају не и неумесно употребљеним) изнедрила је резиме поменуте министрове иначе подуже аргументације: „Европска унија је дипломатским каналима послала списак услова који се морају испунити за чланство у овом савезу, а ти услови су: одрицање од Косова, Републике Српске, од Русије, од спорног граничног прелаза према Хрватској…“
Са Србијом се не може тако разговарати, поручује све чешће њен председник. Због чега он, али и овдашња политичка класа, не истрајава у поменутом резолутном, чини се искреном, ставу? Да ли – у клопци властитих фасцинација Западом и „ЕУ интеграцијама“ – Србија олако жртвује део своје самосвести и самопоштовања?
Грађани Србије о овим чињеницама немају илузија. Према недавно објављеном истраживању немачке фондације Фридрих Еберт, „у поређењу с Немцима, Французима, Пољацима, Летонцима, Русима и Украјинцима, грађани Србије су најмање задовољни статусом своје земље у свету. Чак 85 одсто наших суграђана сматра да Србија нема позицију коју заслужује, а по осећају потцењености најближи су нам Украјинци, њих 74 одсто исто мисли за своју земљу“.
Верују ли Срби да је наредбодавно обраћање – као парадигма проблематичног статуса њихове земље – условљено моралном, политичком и уопште цивилизацијском супериорношћу оних који Србији испостављају листу бесконачних морања? Кладимо се да би здушно дати одговор на ово питање процентом надмашио поменутих 85 одсто!

Један коментар

  1. Bogdan Srdanović

    Коментар пише Јелена Пантелић, супруга претплатника: Изврстан уводник, као и увек ценимо уметност аргументовања и лапидарност у стилу Гђе Богдановић којима повезује велике теме, поткрепљујући их серијом скорашњих, актуелних догађаја. Зато нас заиста дубоко чуди одсуство са овог списка невероватно увредљивих наредбодавних изјава Г. Шиба, амбасадора Немачке у нашој земљи на тему (вероватно генетски доказаног) српског геноцидног менталитета – поводом Сребренице. И наравно, његова је наредба да сада сами треба да признамо да заиста јесмо геноцидни – Г. Шиб очито по старом немачком/западњачком обичају, “само извршава наређења” – израз глобално познат као Ајхманова одбрана. Веровали смо да ће овај испад запада, кроз уста Г. Шиба, иначе речи потпуно базиране на лажним вестима јер ни суд у Хагу није био у стању да донесе такву одлуку (што овај тврди да јесте) заслужити већу пажњу у данашњем Печату. Ако не и на насловној страници, а онда у ударном Уводнику. Можда се званични политички став око овог стравичног догађаја још увек креира (“Немачка је то!”, “треба ‘достојанствено’ оћутати…”), aли ја снажно верујем да је Печат слободни недељник слободне Србије (а не новокомпоноване “не таласај” земље) и да ће се детаљна анализа наредби овог потомка креатора реалних геноцидних акција историјских пропорција појавити у следећем броју. (Г. Шибу желимо неповратан, пут “nach Westen” из Србије.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *