Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – ЦВЕТНИК ДАВНИХ УСПОМЕНА

Учитавање могућег смисла – ЦВЕТНИК ДАВНИХ УСПОМЕНА

Светитељ из Елеутерополиса добио је достојну замену у нашем свенародном милом чеду, у једном такорећи полубогу, који нас је, великодушно, повео у срећну будућност; ох, не у ово што данас проживљавамо, него у нешто сасвим друго и другачије, изван и изнад познатих временских токова; омладина, у оно време, није бадаваџисала по кафићима покушавајући, преко мобилних телефона, да успостави везу са ванземаљцима; није сањала да, чим прије, побегне у бели свет; путеви кроз живот били су коначно и мудро пројектовани

Окупише се, и ове године, да обнове драга сећања; да, на самом извору, суоче невеселу садашњицу са срећном прошлошћу; били су крепки, срчани и млади, и младост се, уз фамфаре и јеку добоша, славила као једна врста државног полупразника; био је то радни, сунцем обасјан дан, кад се свака душа испуни безразложном радошћу, а очи засијају појачаном светлошћу; у мрачној прошлости, 25. мај је био дан светог Епифанија; nоmеn еst оmеn: име је судбински предзнак, па се нешто од небеске просветљености Христовог ученика задржало и у безбожном добу; светитељ из Елеутерополиса добио је достојну замену у нашем свенародном милом чеду, у једном такорећи полубогу, који нас је, великодушно, повео у срећну будућност; ох, не у ово што данас проживљавамо, него у нешто сасвим друго и другачије, изван и изнад познатих временских токова; омладина, у оно време, није бадаваџисала по кафићима покушавајући, преко мобилних телефона, да успостави везу са ванземаљцима; није сањала да, чим прије, побегне у бели свет; путеви кроз живот били су коначно и мудро пројектовани; и, што је најважније, знао се путовођа; млад у шездесетој, млад у седамдесетој години, обасут општим дивљењем и љубављу; из безданих дубина срца и душе родила се потреба за јавним исказивањем набујалих осећања; у част рођендана народног предводитеља, учитеља и усрећитеља организована је Штафета младости, као реплика римских Ида какву је данас тешко замислити; из свих крајева брдовите републике, из гора и са мора, трчали су кршни младићи и ногате цуре, са палицама у испруженим рукама; хитали да поздраве живо оличење вечне младости које се, милошћу Провиђења, нашло на челу Југославије; јунак представе се трудио да задовољи очекивања својих обожавалаца; дао је да му, длаку по длаку, обнове косу на проћелавој глави; crоss-cоuntry се одвијао данима, недељама; новине су јављале где је штафета заноћила, како је спавала, и у ком је правцу, сутрадан, полетела; палице су јуриле са свих страна, из република и покрајина, из забачаних села и заселака; трчали су и Словенци, као беле лале су трчали, да би, након смрти најдражег сина, почели отказивати послушност, у име доброг укуса и виших цивилизацијских мерила којих су се, одједном, сетили; за живота Генија, то им није падало на ум; све те изрезбарене цепанице, месингане полуге и пластичне статуете, драгоцене артефакте, надајмо се, чува Музеј Југославије; десетине хиљада порука би се, на крају, слиле у једну ватрену бакљу; у њеној шупљини се налазила љубавна заклетва што ју је младеж полагала пред љубљеним вршњаком; срећни доносилац палице је, под притиском страховите треме, истрчавао до средишње ложе на свечаној трибини да би изговорио једну једину, данима увежбавану реченицу, на шта је слављеник одговарао једним немарним захваљем љепа; саму поруку, скривену у утроби палице, могао је, ако је хтео, дан касније, прочитати и у новинама; и од мене су, једне године, на одслужењу војног рока, затражили да срочим тај сакрални текст; да и од писца, под униформом, виде неку вајду; знао сам, отприлике, како такви састави изгледају и прилегао на посао; то што сам срочио није било сасвим неискрено; постоји једна врста љубави која се рађа из страха, љубави из нужне самоодбране; уплашен човек рачуна да ће се, уз помоћ лепих речи, приближити ономе чега се грози, да ће топлим дахом укротити ледену силу; љубав ослобађа, чини нас равноправним са предметом обожавања; могло би се рећи да сам, тако, искусио штокхолмски синдром пре него што је та бољка дијагностицирана и именована; према свецу тропар, према владару хвалилац; Михиз нас је, у својим кафанским нумерама, понекад опомињао да се не заваравамо, то јест, да ћемо остати забележени као писци Његове епохе; одужио сам Жупанчићев долг и однео две куцане странице на портирницу Генералштаба у Немањиној улици; после, у новинама, видех да моја верзија није усвојена; како год било, Слављеник није био на губитку; више је волео да гледа балетске фигуре мажореткиња на Стадиону ЈНА, него да чита анонимна љубавна писма; Михиз, човек отровна језика, говорио нам је, у строгом поверењу, да је наш генијални Вођа јединствен случај у историји аустроугарског школства: да је понављао први разред основне школе; да потом, у животу, не прочита ни једну књигу од почетка до краја, што му није сметало да објави десетак томова конгресне и пленумске прозе, за шта, бато мој, прима дебеле хонораре; једно такво, дивље и ванкултурно створење примљено је и у нашу Академију наука; рушио је свакога ко би му се, ма и случајно, нашао на путу; издао је онога ко га је довео на власт, рекавши историјско НЕ ономе ко га је, претходно, одагнао дођавола; отерао од себе одане сараднике и верне следбенике, укључујући и супругу; јесте, имао је спектакуларну сахрану, по мери великосветског покварењаштва; крунисане главе су дошле да се поклоне гробару монархије у сопственој земљи, демократи су проливали сузе над одром председника који је уместо демократије неговао култ своје личности, левичари су брисали сузе над ковчегом марксисте који је градио социјализам америчким парама; све му је полазило за руком, отишао је не чувши ни делић истине о себи; вишње силе су нам га наметнуле као казну за ко зна какве преступе, за охолост, за оно што су Грци звали хибрис; запамтили смо његов савет да судије не треба да се држе закона као пијан плота, да је најслађа пара она која се добија од уступања геостратешког положаја непријатељу бившег савезника и пријатеља; у области саобраћајних прописа његов изум је давање левог жмигавца уочи скретања удесно; један део поданика никако да заборави његову праксу попуњавања државног буџета помоћу субвенција и донација са Запада, па и данас очекује ту врсту џабалука; славну девизу Луја XV – После мене потоп- применио је дословце, па је на Балкану оставио рушевину са 5-6 полуколонијалних банана-државица; на сцену је ступио као онај брод, понос британске морнарице, који је, у априлу 1912, потонуо у судару са леденом подводном громадом; брод је, не случајно, носио име слично његовом надимку; ходочасници који данас посећују Дедињску некрополу заправо су преживели путници из тог бродолома; што се мене тиче, признајем, не без стида и нешто кајања, да је он једино живо биће чијој сам се смрти обрадовао; то није достојно једног хришћанина, али шта ћу, нисам могао да се уздржим; прерана радост и погрешна процена; жив је Он, и после своје смрти, у свима нама, на сваком кораку и у сваком тренутку…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *