Почетна / Друштво / УБИЈАЊЕ ПОСЛЕДЊЕ НАДЕ

УБИЈАЊЕ ПОСЛЕДЊЕ НАДЕ

Пише Бојан Јовановић

Искушења еутаназије (Први део)

Одакле било коме право да процењује нечију издржљивост болова и патњи и да донесе одлуку да се оне прекину, усмрћивањем таквог пацијента

Све убрзанији живот савремене цивилизације чини човека нервозним и нестрпљивим и пред завршетком сопственог животног постојања. Зато би он да га убрза, прекрати, јер су са становишта рационалних и прагматичних критеријума живота, болест, старост и патња повод да се брзо, достојанствено и благо умре. У сенци таквих тежњи остају и они други разлози, што еутаназију чини комплексним феноменом, а сам наратив о благој смрти вишезначним.
Његовом конкретизацијом и практичном применом настоји се рационализовати и онај аспект људског постојања који се простире изван граница материјалног, прагматичког и непосредно опипљивог света. Зависна од становишта са којег се сагледава људски живот, истина до које се долази тим увидом претпоставља да се с другог и другачијег аспекта стиче и другачије сазнање.

ЗБУЊУЈУЋЕ НЕСАГЛАСЈЕ Када се данас у Србији промовише еутаназија као потврда модерности, онда се и нетачно истиче да су је прихватиле многе земље, јер чињенице говоре да су то учиниле само њих неколико. За протеклих двадесетак година, колико траје кампања да се на овакав начин завршава људски живот, у веома малом броју држава у свету она је легализована. Прва је то учинила Холандија 2002. године, а потом су то урадиле и Швајцарска, Белгија и Луксембург као и поједине државе САД, а однедавно и Француска, Канада и аустралијанска Викторија. Журба да се без довољно разлога сврстамо у тај табор, својеврсна је компензација за нашим трагичним заостајањем за најразвијенијим земљама у битним цивилизацијским параметрима.
Подељена по разним основама, Србија као земља супротности, постаје погодна за испољавање противречних идеја. Док се промовише као земља медицинског туризма у којој ће заинтересовани моћи под веома повољним ценама, знатно нижим од оних у њиховим државама, да добију квалитетне медицинске услуге и при том обиђу наше крајеве, истовремено се настоји да се законски утврди еутаназија. У истом простору јасно се уочавају супротне тежње у стварању слике о себи, па се управо због тог збуњујућег несагласја са становишта идентитета поставља питање да ли ће Србија бити земља здравственог туризма или ће отварањем клиника за еутаназију постати место благог умирања и дестинација за најлакше окончавање живота. Премда се у економској равни те супротности могу помирити прагматичним ставом да Србија не треба да буде једно или друго, већ и једно и друго, са етичког становишта и важеће Хипократове заклетве, принцип медицине обасјан надом у излечење не може се помирити са правом на одузимање и убијање те наде. Оно што би се логичком акробатиком могло представити као јединство супротности, сагласност у несагласју, етички и психолошки је супротно као два непомирљива погледа на свет. Зато и контроверзни предлог за легализацију еутаназије о коме стручњаци различитих области тек треба да се изјасне, већ наилази на подељена мишљење у јавности.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Наставиће се

Један коментар

  1. Не знам чему закон када су лекари и до сада некажњено убијали старе пацијенте, остављајући их без инфузије, да умру од глади, јер најчешће нико не води рачуна о томе да ли једу, а породица не може да проведе цео дан са својим старцима у болници. Осим ако поента није у томе да убудуће лекари-убице буду заштићени и Законом.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *