Тестирање српског дефетизма?

Ако сами себи не помогнемо, нико нам са стране неће решити проблеме. Повољније геополитичке околности дају нам шансе, а на нама је да их искористимо. Да бисмо у томе успели, први задатак је да се ослободимо менталне окупације. У противном, сами себи ћемо бити НАТО уместо НАТО-а

Медији из Србије и Српске су претходних дана велики простор посветили изјавама Стивена Мајера – некадашњег високог функционера ЦИА за наш регион а садашњег декана америчког факултета националне безбедности „Данијел Морган“ – да је уједињење те две српске државе легитимно и реално, односно да је Босна и Херцеговина држава само на папиру. При томе је ненормална цена коју бисмо по мишљењу америчког аналитичара за то требало да платимо – релативизована. То ме је подсетило на полемику коју сам с поменутим експертом за Балкан и Русију имао 2015. на страницама дневног листа „Политика“.

НАКАРАДНА РАЗМЕНА Мајер је у тексту који је у априлу те године објавио у тим новинама, на који сам реаговао и покренуо полемику, изнео став да је за Србију корисно да искористи тежњу Албаније и Косова да се уједине, како би у договору са Тираном и Приштином издејствовала његову поделу. Север наше јужне покрајине (нешто око 10 посто њене територије) тако би поново дошао под ефективну контролу Београда. Заузврат он би прихватио и међународно верификовао губитак остатка тог (окупираног) дела наше државе, односно пристао би на стварање „Велике Албаније“.
Уз то, као да се већ не ради о великим српским одрицањима, мењали бисмо север Косова за део југа централне Србије са албанском већином (тзв. Прешевска долина). Без тога Албанци не би пристали на поделу Косова и Метохије чак и тако што би Србима припао само северни косовски окрајак. Али ако их додатним уступцима придобијемо за оно што се данас назива разграничење, Албанци би заједно са Србијом могли Западу да наметну измену онога што он види као непроменљиве државне границе на Балкану (пошто их је током низа директних и индиректних НАТО агресија насилнички променио крајем 20. века).

[restrict]

ИНТЕГРАЛНО СРПСТВО Да не препричавам делове својих текстова из те полемике који се односе на Косово и Метохију, али у њима сам објаснио зашто је скицирани модел решавања косовског питања за Србе неприхватљив, односно у ком смислу Мајеров „просрпски“ предлог заправо представља шансу за Албанце, а не за нас. Донекле би другачије ствари стајале када би, цитирам оно што сам тада рекао, „уз албанско питање дубински било отворено и српско питање, што прво подразумева давање права Републици Српској да одлучи да ли жели да се раздружи с другим БХ ентитетом како би била независна држава или се ујединила са Србијом“.
Поред тога – мислио сам тада као и сада – „минимални основ за решавање српског питања је и одржавање у Црној Гори, под пуном међународном контролом, и то уз успостављање привремене концентрационе владе уместо садашњег режима који тоталитарним методама намеће националне оријентире грађанима, новог пописа становништва, те наметања тој држави истинских демократских оквира уместо садашњих демократских кулиса“.
„У Црној Гори се систематски води политика својеврсног идентитетског геноцида у циљу затирања тамошњег српског народа, односно историјски недвосмисленог српског карактера те земље.“ И о каквом решавању српског питања, односно смиривања ситуације на Балкану можемо да говоримо ако се то не промени?

ПОЗИТИВНИ ПОМАЦИ У наставку нашег писаног дијалога, Мајер се сложио с тим да Српска и Србија имају право на уједињење (о Црној Гори се на тај начин није изјашњавао). Мислим да је експлицитно први пут тада изнео такав став. Остао је при њему и продубио га је што уистину ценим. Данас га и јасно укључује у своје виђење нове државне архитектуре онога што у Америци и ЕУ називају Западни Балкан. И даље Мајер мисли да је решење у уједињењу већег дела Косова и Метохије, али и делова централне Србије са Албанијом, док би заузврат било фер да се уједине и Срби западно и источно од Дрине те да се север Косова врати под јурисдикцију Београда.
Сличног мишљења је и Тимоти Лес, познати британски аналитичар (као и Мајер стручњак за Балкан и Русију) а некадашњи дипломата с деценијским стажом на нашим просторима. С тим што он иде и корак даље: препознаје и значај за српски корпус црногорске болне ране, па нескривено отвара могућност да нова геополитичка конфигурација нашег региона подразумева и неки вид повезивања Србије и Црне Горе (који би последњој ипак оставио висок степен самосталности, али несумњиво би подразумевао одбацивање њеног садашњег антисрпског државног карактера).

Мисли да је решење у уједињењу већег дела Косова и Метохије, али и делова централне Србије са Албанијом, док би заузврат било фер да се уједине и Срби западно и источно од Дрине те да се север Косова врати под јурисдикцију Београда: Стивен Мајер

ХЛАДНИ РАЧУН Како год било, уз све међусобне разлике и за нас позитивне елементе, и Мајер и Лес предлажу стварање „Велике Албаније“ и успостављање сарадње између ње и увећање српске државе (Србија и Српска а можда и неки асиметрични вид обједињавања између њих и Црне Горе). Штавише, Мајер пита: „Зaштo Србиjу бринe вeликa Aлбaниja?“ Како каже: „Кaкo тo мoжe дa штeти Србиjи? Србиja je мнoгo jaчa, мнoгo мoћниja, мнoгo вaжниja, имa бoљу eкoнoмиjу. To нe штeти Србиjи уoпштe. To чaк мoжe дa будe и прeднoст, aкo Србиja кaжe: OК. Mи пoдржaвaмo вeлику Aлбaниjу, aли и ви мoрaтe пoдржaти вeлику Србиjу.“
Покушаћу да превазиђем емоције, и да с обзиром на то у какав смо понор упали, анализирам ствари као да се ради о неком другом, а не мом народу, полазећи хладно од потенцијалне штете и користи, а не правде, права, морала. Можда су тада у неким оквирима наведени англосаксонски аналитичари у праву. Али ипак не на начин како Мајер види развезивање балканског чвора. Он занемарује то да су на Косову и Метохији Срби и даље, поред свих погрома и етничких чишћења, већина у значајном делу Косовског Поморавља, на обронцима Шар-планине (Штрпце) итд.
Зар српско-албанско разграничење и то не мора да узме у обзир? Срба јужно од Ибра на Косову и Метохији – где су староседеоци (не могу да се уздржим да то не констатујем) – има више него Албанаца на југу Централне Србије, где су, као и на КиМ, досељеници из времена турске окупације! Друго, шта ћемо са српским светињама? Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија – све то су носећи стубови српског идентитета. Има ли тог политичара који би смео да их препусти некаквој „Великој Албанији“? Борба за то да они на неки начин буду под српском контролом није ирационална већ је и те како рационална пошто се ради о нечему што је потка нашег националног бића.

ПОТЦЕЊИВАЊЕ СРБА Полазећи од света тога, чак ако пре или касније и дође време да се на некаквој великој међународној конференцији налик Берлинском конгресу из 19. века, у сарадњи с великим силама редефинише судбина Балкана, или пак ако Срби и Албанци (али и Хрвати у вези са БиХ) – без обзира на међусобне антагонизме, притиснути надолазећим новим глобалним геополитичким односима – дођу до компромиса и заједнички (или бар координирано) почну да се боре за наметање новог балканског поретка, то мора да подразумева дубинско уважавање српских интереса.
Озбиљно су нас повређивали, али нас ипак нису дотукли; нисмо оштећени до те мере да смо постали геополитички инвалид који мора да пристане на било шта. Без нас ни Албанци и Хрвати не могу да реше своја питања, па онда нема разлога да ми пристајемо да будемо монета за поткусуривање. Много нам је отето, али чим није све завршено нама на штету када смо били у много горим међународним околностима – још имамо тежину. Зар би уопште с нама преговарали да није тако?

Предлаже стварање „Велике Албаније“ и успостављање сарадње између ње и увећање српске државе (Србија и Српска а можда и неки асиметрични вид обједињавања између њих и Црне Горе): Тимоти Лес

РЕЦИПРОЧНИ УСТУПЦИ Нама највећи проблем није недостатак извесних (и даље већих од наших локалних опонената) капацитета да се боримо за своје интересе него мањак националне енергије и посвећености. Зато сам уверен да само онима који су утонули у дубине националног дефетизма могу да делују спасоносно идеје да се одричемо и југа централне Србије, српских простора јужно од Ибра, кључних тамошњих манастира, те прихватимо „Велику Албанију“ како бисмо добили север Косова и ујединили се са Српском (а камоли и да се не ујединимо с РС).
То је важно, али и сада српски фактор суштински контролише Српску и очас посла би могао – само када би официјелни Београд престао да ради апстрактних ЕУ интеграција жртвује конкретне српске позиције на косовско-метохијском простору – да стање на севернокосовском терену врати на време пре Споразума о интегрисаном управљању административним прелазима (2011) и Бриселског споразума (2013) и ту преузме примат. Контролишемо у потпуности и југ централне Србије, док пола држава света цело Косово и Метохију сматра делом Србије. Отуда, ако Албанци с нама желе да се договарају, морамо сви заједно да пођемо од стања на терену и на међународној шаховској табли (ми смо пуноправна држава, а Косово није) те да међусобно правимо реципрочне, а не неадекватне уступке.

КОПРОМИС, А НЕ КАПИУТУЛАЦИЈА Република Српска је с милион тамошњих Срба за нас свакако највећи национални интерес, али она је витална и само је питање времена када ће наставити да егзистира и без терета мртворођене државне заједнице БиХ. За уједињење са РС треба посвећено и стрпљиво да се боримо уз наду да ће наступити што пре, али без пристајања да жртвујемо на другим странама оно што не морамо. Из тог угла гледано, на тему потенцијалног разграничења с Албанцима – ако икада буде могуће – чак и у контексту уједињења Србије са Српском па и неког вида повезивања са Црном Гором (који не би угрозило њену државност до које многи грађани те земље држе иако је већина њих само из опортунизма, под притиском опскурне власти, прихватила црногорску националну мимикрију), Србија не сме да поступа државно мазохистички.
Другим речима, неприхватљиво је да препусти Албанцима важан комуникацијски коридор на југу централне Србије преко кога иде наша стратешки значајна веза са Егејским морем, нити да се одрекне Косовског Поморавља или наших најважнијих манастира на Косову и Метохији. Евентуална подела наше јужне покрајине мора да буде много обухватнија него што би била ако би нам био враћен само север Косова. Стив Мејер то не мора да разуме. Он је ипак Американац, а не Србин, и његов поглед на свет, ма колико год настојао да превазиђе крајности антисрпских предрасуда, продукт је евроатлантске духовне климе.

ЛУДИ, ЗБУЊЕНИ И ПОКВАРЕНИ У тим оквирима он је нама стварно наклоњен, али проблем је у лошим оквирима. Но то је нешто за шта Мајер није крив, нити ми на туђем терену њих можемо да променимо. С друге стране, можемо да мењамо оно што нас спутава изнутра да се продуктивно боримо за себе и своје интересе. У вези с тим изузетно позитивни одјек Мајерових речи у нашим медијима, а које су доживљене као прворазредни „просрпски“ импулс, говоре колико смо ниско пали и против чега морамо да се боримо. Српска патриотска јавност је дужна да упорно води духовно-ослободилачки рат како антисрпски инострани оквири не би постали водећи оријентир и за оне који мисле да им је стало до српства. Тежња ка компромису је једно, а капитулација је друго, а ка њој нас сада води не страна моћ већ домаће олако прихватање туђих, и то антисрпских, искривљених параметара „реалности“ и из тога изведена српска немоћ.
Свођење поделе Косова и Метохије само на враћање Србији севера покрајине и то још уз одрицање од делова Пчињског округа (Прешево и Бујановац) и легализацију „Велике Албаније“ – представљало би капитулацију, а не компромис! И није битно да ли је све оно о чему је говорио Мајер реално или не (а засад мислим да још није). Битан је наш став према томе. На најмању демонстрацију добре воље према Србима, без обзира на све наше нове губитке који би били с тим скопчани, у многим медијским и другим релевантним друштвеним круговима код нас долази до егзалтације! Јер, побогу, добићемо нешто! Да ли је то нормално? Да ли смо толико отупели да не разумемо да се и тако додатно распирује српски дефетизам и тестира наша (не)спремност на капитулацију?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *