Почетна / Свет / ШТА СЕ ДОГАЂА СА ЕЛИТАМА НА ПОСТСОВЈЕТСКОМ ПРОСТОРУ?

ШТА СЕ ДОГАЂА СА ЕЛИТАМА НА ПОСТСОВЈЕТСКОМ ПРОСТОРУ?

Ранији политички курс елита с постсовјетског простора који је био усмерен на глобалистичке групе из САД и Велике Британије, у новој политичкој реалности показује се губитничким. У државама Заједнице независних држава управо се одвија процес смене елита и највећа прерасподела богатства од 90-их година прошлог века. Последица тога су и промене у структури моћи и власти, при чему је јасно да се старе елите уклањају са свих државних позиција

У Русији је у току процес хапшења високопозиционираних политичара који су на функције дошли 90-их година прошлог века, пре свега у сфери финансија и бизниса. Осуђен је Уљкајев, ухапшени Арашуков и Абизов, без чијих уклањања није било могуће очистити велики банкарски систем од крађа. Смењују се и кључни генерали снага безбедности који су били увучени у пословне везе са старим политичарима, а који су им штитили интересе од провера инспекција и полиције. Почело је суђење оснивачу и власнику фирме „Ролф“ због „прања новца“. Значајне личности, да би избегле суђење у Русији, побегли су из земље (Борис Минц, Давид Јакобашвили и други).
Михаил Прохоров продаје компанију „Обућа Русије“, Борис Коваљчук своје акције из компаније „Интер РАО“, а повратник из иностранства Фридман разматра продају „Алфа банке“. Руски листови пишу да десетине руских богаташа с великим попустом продају своје компаније због опасности да изгубе богатство а све је резултат државног спровођења програма трансфера власти 2024. године, иако није јасно шта ће бити после одласка Владимира Путина. Суштина је да Путинов наследник (јавности још непознат, али очигледно да руска елита зна ко ће то бити) неће имати обавезе према Јељциновој породици, што изазива страх код олигарха старог формата који су богатство стекли корупцијом и на друге нелегалне начине, те настоје да спасу што се спасти може.

МОЛДАВСКИ СЛУЧАЈ У Молдавији је, као резултат недавних избора, уз консензус Русије, Европске уније и САД, удаљен „отац“ свемолдавске политике Владимир Плахатњук, који је побегао из државе (одневши богатство и своје људе у пет авиона) и тако изгубио сву моћ у државним институцијама. Плахатњук, дете 90-их година прошлог века, обогатио се тако што је корумпирао политичаре, водио криминални бизнис током слома СССР-а и успоставио колаборациони однос са САД. Наравно, његов одлазак је и последица прерасподеле државне власти и имовине, те појаве нове молдавске елите, која је умела да направи савез у борби с Плахатњуком.
У Киргизији је Атамбајев лишен статуса бившег председника, чиме му је укинут имунитет и очекује се његово хапшење због заиста тешких оптужби, а јавност очекује да у најмању руку добије доживотни затвор. Тренутно је у кућном притвору у свом селу – власт је спречила његово планирано бекство из земље. Атамбајев је оличење корупције у Киргизији, бавио се и трговином наркотицима (заједно с Плахатњуком) и прањем новца стеченим сарадњом с кинеском мафијом (спомиње се и умешаност у ликвидацију неких људи).
Када је киргиска држава подрила овај начин богаћења, нове киргиске елите су се одрекле тог начина стицања моћи и сад мењају унутрашњу и спољну политику земље. Управо да би се променила спољна политика било је потребно разбити старе структуре и ухапсити њиховог лидера Атамбајева, који је имао позицију „киргиског Јељцина“. Нова киргиска елита оваквим деловањем шаље свету поруку о смени политичких принципа и циљева државне политике.
У Грузији је био покушај локалних марионета САД да покрену нови руско-грузијски рат, на шта је Москва одговорила укинувши авио-саобраћај са овом земљом. Привременом забраном одласка туриста из Русије у Грузију (што је Грузији доносило велики приход), послата је порука да је Москви неприхватљива финансијска сарадња елита с Тбилисијем, јер је, између осталог, преко ове државе изношен новац из Русије (на списку су били и Молдавија Плахатњука и прибалтичке државе).
Ранији политички курс елита с постсовјетског простора (или Заједнице независних држава) ослањао се на глобалистичке групације из САД, што је у новим политичким околностима постао „потрошен образац“, јер је једноставно исцрпео свој потенцијал. Но да би се догодио „квалитативни скок“, мора се сфера политике и бизниса „очистити“ од политички и економски импотентних кадрова. Због тога се избацују из политике, државних институција и уопште утицаја у друштву. Истина, власти им дају могућност да задрже део зарађеног и пређу у легалне токове рада, а ко није сагласан с понуђеним обрасцем бива ухапшен и предат суду.

ДИСТАНЦИРАЊЕ ОД САД Суштина је да се коначно склапају интереси бивших република СССР-а, што их тера, ако не на потпуније зближавање, а оно на ревизију пређашњих концепција развоја и политике. Другим речима, нове елите траже начин да се дистанцирају од циљева и интереса САД, јер су они постали опасни за њихов властити опстанак. Један од помака је и тај да се корупција више не прихвата као средство остварења консензуса међу елитом, већ се тежи легалним и моралним обрасцима понашања, и у бизнису, и у политици.
Није тајна да корупција представља главну препреку развоја постсовјетских држава и заштите дугорочних интереса владајуће класе. Сви режими који су користили тзв. систем ландромата (отмица државне имовине од стране моћних појединаца, „прање новца“ уз сарадњу финансијских институција, ослонац на демократе из САД и локалну корумпирану елиту) сада се штите од овог система и демонтирају га. Ова чињеница говори да су Владимир Путин и Доналд Трамп већ договорили „Велики посао“, а очигледно је да се односи и на уклањање старе криминалне елите на постсовјетском простору.
У Русији је истекло време трајања старог договора Путина с „породицом“ (чији је симбол Јељцин) и либералима из државних институција. Истина је, како је и руски председник нагласио у интервјуу листу „Фајненшел тајмс“, да је испунио све што је обећао „породици“ и његов наследник ће имати у потпуности „одрешене руке“ од обавеза према онима који су стајали иза узрока распада СССР-а и моћи ће да води нову, самосталну и, наравно, другачију политику. При томе, ово се преклопило и с тенденцијама у свим државама Заједнице независних држава. Јасно је, наравно, да ће бивше републике СССР-а и даље имати различите циљеве, али ће се област заједничких интереса неминовно увећавати (самим тим и интеграциони потенцијали).
Нове реалности на постсовјетском простору говоре да ће и даље на њему расти утицај Кине и Русије и смањивати се утицај САД и Запада. Дакле, вишеполарни свет постаје реалност која лишава САД могућности да намеће своје интересе као једино важне.

Један коментар

  1. Душан Буковић

    РУСИЈА У ПЛАНОВИМА И НАМЕРАМА РУСОФОБА

    У овом контексту указали бисмо на русофобичну делатност Михаила Александровича Бакуњина (1814-1876 г.), теоретичара анархизма и једаног између осталих руских идеолога народњака и социјалиста. Бакуњин је свуда подбадао на друштвене нереде. Мрежа његових агената или саучесника била је разграната не само у унутрашњости подземне и подривене олигархиске Русије, већ и на њеним границама, нарочито у Пољској… Није дакле изненађујуће, што је 1862 године Бакуњин преузео програм Катехизиса Уједињених Словена, већ га и проширио. У једној брошури коју је издао под насловом “Мојим руским и пољским пријатељима”, он изјављује:

    “… Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…” Јасно је да се под “Великим Изабраницима” подразумевају чаробњаци међународне Масонерије. Не заборавимо да је руски нихилизам само огранак Републиканског Универзалног Савеза ( Alliance-republicaine-universelle in America), који је основан 1865 године, чије седиште је у Њујорку, а оснивач управо Мазини, италијански револуционар, сарадник масона Алберта Пајка.

    Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за
    експерименте, имали су мисију да потресу свет, да се припреми и да се подвргне
    под јарам Cветске Bладе тзв. “Великих Изабраника”, „великих кадрова“ европског
    и америчког тријалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, реакционарног,
    мулти-корпоративног и револуционарног империјалистичког лидершипа у остварењу
    овог програма „високе паладистичке масонерије и великих међународних
    финансијера” (Imperium universel – Novus ordo saeculorum) – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernemet mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 131).

    Да би се ово постигло, руски народ је морао у ХХ столећу да буде потчињен Светској Влади тзв. „Великих Изабраника“ и да пред њима падне на колена. То је имао у виду
    између осталих и амерички сенатор Џемс П. Варбург (J. P. Warbourg ), кад је у
    току 1950. године дословно рекао:

    “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино
    питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу
    њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of
    conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    За остварења тих планова и намера указали бисмо на књигу Олега А. Платонова, коју је објавио под насловом „Русија под влашћу масона“, где између осталог стоји:

    „Први корак светске масонске закулисе у успостављању масонске мреже на територији СССР била је операција проналажења лица у нашој земљи, који могу постати утицајни агенти…

    Нови процват масонских ложа десио се за време такозване перестројке. Специјалним указима М. С. Горбачова, а мало касније и Б. Н. Јељцина масонство је поново легализовано и снажно проширило сферу своје делатности на рачун масонских клубова и других организација основаних ради постизања масонских циљева. У постојећем облику масонство представља огромну претњу руском друштву…

    Бедем данашњег западног светског поретка су Сједињене Америчке Државе, које слободни зидари читавог света сматрају за масонску државу, за велику масонску надржаву. Председник и влада САД састоје се од високих достојанственика чланова масонских ложа. Данашњи председник САД Б. Клинтон – познат читавом свету неморалан, дугих прстију, – члан је елитне масонске ложе Лобања и кости. Његов претходник Џ. Буш – члан је неколико ложа шкотског и јоршког реда. Један од најпоштованијих америчких масона (33) председник Г. Труман изјављивао је да гради свој државнички рад на принципима масонства и жели да се ти принципи прошире на читав свет…“ (Види: Олег А. Платонов, Русија под влашћу масона, Београд, 2002, стр. 7, 69 -71).

    Полазећи од чињенице, констатовали бисмо да је у току 1992. године објављена фотографија Горбачова у друштву моћника Рокфелерове „трилатералне комисије“ (тајне надвладе „новог светског поретка“) и чланак у београдском листу „Осмици“ под насловом „Горбачов пион масонерије?, где између осталог стоји:

    „Многи експерти су опазили да је августовски пуч против Горбачова био заправо лажан и
    да су његови организатори остали у сенци. Истраживач руског листа ‘Руско дело’
    открио је на страницама промасонског листа ‘Час пик’, од 24 јуна прошле године,
    ребус који најављује све елементе па чак и датум пуча, изведеног за рачун
    против руске стратегије масонске интернационале капитала…

    Завера има много шири, НАДДРЖАВНИ КАРАКТЕР. Датум пуча слаже се са датумом потписивања Директиве Службе националне безбедности Сједињених америчких држава бр. 20/I од 18. августа 1948. године, под именом ‘Циљеви Сједињених америчких држава у односу према Русији’. Наречена Директива, у изводима гласи:

    ‘Наши основни циљеви у односу према Русији, у суштини, своде се на две ствари:
    а) свести на минимум снагу и утицај Москве;

    б) спровести корените промене у теорији и пракси убутрашње политике, којих се
    придржава садашња власт у Москви (…)

    Наши напори да Москва прихвати наше концепције, по снази су једнаки начелу: наш циљ
    – то је збацивање Совјетске власти (…)

    Као прво, ми нисмо везани одређеним роком за постизање наших сиљева, у мирнодопско време (…)

    Као друго, ми, с правом, не морамо да осећамо никакву кривицу… Није наша ствар да бринемо о унутрашњим последицама до којих може довести прихватање ове концепције у другој земљи, исто као што не морамо себе оптерећивати било каквом одговорношћу за те догађаје. Наш посао се своди да радимо и остваримо оно што би тамо помогло да се изврше унутрашње промене…

    Ако узмемо најгору могућност, то јест, очување Совјетске власти над целокупном садашњом совјетском територијом (реч је о рашчлањењу Русије), онда морамо захтевати:

    а) испуњење чисто војних захтева (предаја наоружања, евакуација из кључних рејона,
    итд.), с циљем да за дуго време обезбедимо њихову војну немоћ.
    б) Испуњење услова који доводе до обезбеђења значајне економске зависности од
    спољног света.

    … Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују, да чак и некомунистички и номинално пријатељски режим:

    а) не располаже у будуће никаквом војном моћи,
    б) у економским односима силно зависи од спољног света,
    в) нема озбиљну власт над главним националним мањинама,
    г) не не успостави ништа налик на гвоздену завесу…

    Али ми морамо, ако не милом, онда силом, да их придобијемо, ради заштите наших интереса’…
    Ево коме је био потребан ‘пуч’! Ето одакле ветар дува!

    Историја учи да је пост-стаљинско руководство испуњавало и испуњава све до данас,
    Директиву Тајне службе САД бр. 20/I, од 18. августа 1948. године… То речито
    говори о чињеници да, будући да четрдесетогодишња директива боље описује стање
    и догађаје у СССР-у неголи све директиве ЦК КПСС и Совјетске Владе, над СССР-ом
    није постојао, и не постоји никакав реални суверенитет. Реални суверенитет неће
    постићи ни тек образоване ‘назависне’ републике, које је масонерија 1917.
    године потчинила. Оне га неће постићи, како у саставу СССР-а, тако и изван
    његовог састава. Врховним Совјетима република, савезних и ‘независних’, одавно
    је време да се замисле над менанизмом и начинима управљања СССР-ом, по
    директивама Службе националне безбедности САД.

    За кога раде Горбачов, Јељцин, Крујчов и њихови потчињени?

    Све што се десило у земљи од 18-22. августа – то је гнусна, провоикациона фарса, чији је циљ био растурити КПСС, из разлога њене неподобности за масонерију у савременим условима. Такође, развластити и уништити Оружане снаге, КГБ, МВФ и њихову инфраструктуру. Направити у земљи хаос да би се профитирало на несерћи, као што се то већ једном десило после 1917, године, кад су Русију пљачкали сви, како је ко желео.

    За неке је ово што се десило – рушење животних идеала. За неке- пораз у борби за јаслице власти. За неке- победа у хладном рату. А за остале – историјски пикник, фарса,
    прописана одозго, која је само епизода у градњи ‘васељенског Соломоновог
    храма’. Све је то, – цинизам, тачније ЈЕЉЦИНИЗАМ – чак и под условом да Борис
    Николајевич Јељцин до рано ујутру, деветнаестог августа, и није знао да ће га
    довести и поставити на тенк, да би га потом излили у бронзи.

    Победила је концепција Јавлинског која је предвиђала предају земље, као експлоатационе зоне, светској интернационали капитала. После 1917. године, Лурије и Либерман, и други, подучавали су народе наше земље како да уређују своја домаћинства и привреду. Данас то чини Јавлински. Ништа се није променило. Преврата није било.

    Дошло је до промене фирме на руској филијали дућанћића…

    То је једна иста компанија која само ради свој посао. У ‘демократској’ штампи већ
    одавно се чује да ‘Руси не само да су људи другог реда, већ уопште и нису људи…’ (Превод из ‘Руског дела’)…“ (Види: „Осмица“, Београд, број 615 од 21. јануара 1992. године).

    Да само напоменемо, да и дан данас важи иста формула извесног европског и америчког
    лидершипа, да Руси представљају „народ друге или треће класе“, како то рече Јован Бањанин, зато су подржали, финансирали и одржавали краткорочни и експериментални фабијански, бундистичко-бољшевички програм у осакаћеној Совјетској Русији (Види: Јован Бањанин, Политика југословенског јединства против пунктација, раздора и мржње, Београд, 1933, стр. 5).

    У поређењу на збивања која су се одвијала у току 1991. године у осакаћеној Совјетској Русији, ипак се до сада ситуација можда у извесној мери изменила што потврђују и Платонова посматрања и подаци, који и данас не сумњиво потврђују његове тезе.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *