Случај Шкофије

Заташкавање словеначких ратних злочина (1)

Како је београдска кривична пријава за злочине у Словенији изазвала рат Милана Кучана и Јанеза Јанше

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Вест да је „београдски адвокат Душан Братић против Милана Кучана и још пет других лица поднео кривичну пријаву српском тужилаштву за ратне злочине“ изазвала је пажњу не само словеначких медија и јавности него и двојице завађених, љутих политичких противника који се већ 28 година надгорњавају ко је заслужнији за распад Југославије и победу над „србо-четничком ЈНА“. Протагонисти те суморне саге су Јанез Јанша и Милан Кучан. Први је 1991. године с места министра одбране у „првој влади словеначке државе“, како сам пише у својим мемоарима, водио операције које су уродиле славном победом над „српском југо-армадом“; други је запамћен као „први председник тек осамостаљене“ Словеније.
[restrict]

ДЕСЕТОДНЕВНИ РАТ Адвокат Братић је од поменуте двојице и целог ондашњег словеначког политичког врха изабрао, међутим, само Кучана. Против њега је поднео кривичну пријаву због кршења Женевске конвенције и ратних злочина које су словеначке јединице, територијална одбрана (ТО) и полиција починили над голобрадим регрутима ЈНА током турбулентних десет дана 1991. године, од 27. јуна до 7. јула, када је дефинитивно склопљено примирје. Ти дани су у словеначким уџбеницима историје уписани као „десетодневни рат за независност“, и управо се сада широм Словеније обележава свака жртва, укључујући и телевизијски релеј који је у Домжалама код Љубљане 2. јула пре 28 година „ракетирала југо-ратна авијација“. Што је разлог да се окупи актуелни политички врх, премијер одржи пригодан говор… И баш у време патриотске екстазе „прославе дана државности“ и сећања на херојство словеначких снага у борбама са омраженом ЈНА, из Београда стиже вест о кривичној пријави против Кучана, у коме већински, леви део словеначког бирачког тела види „оца народа“. Водећи медији су одмах кренули да нижу теорије завере, у којима су негативци што „спољни непријатељи“ попут београдског адвоката који се намерио да поквари свечарско расположење грађанима Словеније, што „мангупи у нашим редовима“, због чега је у љубљанском „Делу“ освануо наслов „Коме у Љубљани користи пријава у Београду?“.

Кучан (78), који се последњих година ређе појављује у јавности, захваљујући тајмингу незаобилазних јунских државних светковина сада није могао да утекне новинарима. Прозван да се изјасни о Братићевој пријави, покушао је да се подсмехне и да анулира сваку даљу расправу речима да „такве тврдње не заслужују озбиљан коментар“.

Јанез Јанша је испалио оптужбу да је „Кучан сам наручио ту пријаву“ и да је посреди „спин (словеначке) левице“

КОНРАД КОЛШЕК Али да све не остане на томе, заслужан је првак деснице (и опозиције) Јанез Јанша, који је преко твитера из истих стопа оптужио Кучана за велеиздају. Јанша, наравно, ту има своју рачуницу, која нема везе са разоткривањем и процесуирањем ратних злочина, које он ионако никако не признаје, већ, напротив, инсинуира да је Кучан, комуниста, у дослуху са „онима у Београду“. Зашто? „Зато што се Кучан без знања владе састајао са Конрадом Колшеком (генералом ЈНА, командантом 5. војне области са седиштем у Загребу) у викендици Ивана Долничара“, оптужује Јанша путем твита. Долничар је иначе био првоборац из Другог светског рата, партизан, политички комесар, генерал и политичар, ментор млађој комунистичкој гарди са Кучаном на челу. Приликом отцепљења Словеније одиграо је улогу споне између сепаратистичких власти у Љубљани и „другова“ словеначких корена у Југословенској армији, а пре свега са Колшеком, командантом (по Словенију кључне) 5. војне области.

Словеначки историчари ни дан-данас не могу да се сложе је ли Колшек био словеначки патриота или издајник, о чему сведочи и наслов у „Делу“ које је, пре 10 година, вест о смрти 76-годишњег Колшека објавило под насловом „Смрт генерала који је започео рат“, означивши га, пост мортем, издајником јер је „издао наређење војсци ЈНА да осигура државну границу СФРЈ, и тако започео рат у Словенији“. С друге стране, чињеница је да Колшеку, који се средином 90-их из Београда преселио натраг, у завичај, иако су тада у Словенији већ текли бројни судски процеси против „агресора“ (генерала Милана Аксентијевића, пуковника Берислава Попова и других официра некадашње ЈНА) никада није претила опасност да ће му земљаци судити, па му у домовини није зафалила ни длака с главе. Уживао је пуну заштиту политичког врха у Љубљани и словеначких власти уопште. Пре смрти успео је да објави мемоаре у којима је открио да је са командног места у Загребу све чинио за словеначку добробит, због чега у Словенији није дошло до разарања и крвопролића каквима смо били сведоци касније, у другим републикама некадашње заједничке државе…

ОБАРАЊЕ ХЕЛИКОПТЕРА Проблематизујући Кучанов однос с Колшеком, Јанша је сада отишао корак даље, тврдњом да је „у суштини Кучан сам против себе подигао оптужницу још тада, када је оптужио Крковича (блиског Јаншиног сарадника – прим. аут.) за обарање пилота агресорске ЈНА“ Тонија Мерлака, Словенца, пилота који је возио хеликоптер ЈНА пун векни хлеба а који је словеначка ТО оборила 27. јуна 1991. изнад Љубљане. Мерлакова породица од тада води битку за његову рехабилитацију, тврдећи да је он „хтео да пребегне на словеначку страну“ и да су га хладнокрвно убили јастребови у редовима Јаншиних паравојних снага, са споменутим Антоном Крковичем, командантом „27. заштитне бригаде ТО“ на челу.

СПИН СЛОВЕНАЧКЕ ЛЕВИЦЕ Пензионисани „ветеран рата за Словенију“ Антон Кркович (63) нашао се коначно 2016. на оптуженичкој клупи Окружног суда у Љубљани због „непотребног рушења војног хеликоптера ЈНА 1991“, што је само продубило раскол између два клана, Кучановог и Јаншиног. И баш у време када су се поново распалиле расправе коме ће у историји припасти трон „творца словеначке државе“, из Београда стиже вест о пријави против – Кучана.

Јанша је у првој реакцији на вест да је „неки београдски адвокат, у Словенији непознат, поднео казнену пријаву против некадашњег председника републике Кучана због ратних злочина у време рата за осамостаљење“, испалио нову оптужбу, наиме да је „Кучан сам наручио ту пријаву“ и да је посреди „спин (словеначке) левице“. Кучан је у међувремену путем словеначких медија одбацио све оптужбе и „лоптицу“ вратио на српски терен, тачније „Милошевићеве политике, криве за распад Југославије“ и потоње злочине, подсетивши да је то била „ретроградна политика која је изазвала отпор код практично свих народа некадашње заједничке државе“, а која је још додатно крива јер је „зауставила развој пре свега Србије, али и других република“.

Кучан је поентирао свој крајње исполитизован одговор на пријаву речима да „Србију тек чека саморефлексија на тај период, као и целовитија оцена тадашње (Милошевићеве) политике и њених последица“, а све то „како би била способна на озбиљан корак напред на путу ка чланству у ЕУ“. Кучан је, укратко, пријаву релативизовао речима да је „оптуживање других – бекство од властите одговорности“, уверен да „што се тиче моје одговорности – о њој ће судити историја“.

ПОДРУМИ ЦАНКАРЕВОГ ДОМА Ако је судити према бурним расправама на словеначким друштвеним мрежама, „суђење“ је већ почело, па је тако на твитеру осванула и следећа порука: „Браћо Срби и Србијанци, није Милан Кучан онај што вас мрзи и што је 1991. наредио напад на ЈНА него Јанез Јанша и његова СДС! Док се са друштвом, ку*вама и шампањцем забављао у подруму Цанкарјевог дома, давао је наредбе које су могле да нас коштају много више сасвим непотребних жртава!“

То је било само једно од подсећања на гласине из јуна 1991. да се Јанша, заједно с најближим сарадницима из тадашње словеначке владе, крио у катакомбама Цанкаревог дома док опасност није прошла. Зато је очито да би слична пријава, подигнута у Београду, да је уперена против Јанше, њему савршено добро дошла за мобилизацију бирачког тела, с обзиром на то да годинама неуспешно наскаче власт у Словенији у покушају да изађе из Кучанове сенке „оца нације“.

ЈАНШИНЕ ТВРДЊЕ Тек, Јанша је овим поводом чак написао и подужи коментар који је 28. јуна објавио у страначким (десничарским) медијима под насловом „Зашто је Кучан баш сада наручио пријаву из Србије?“. Јанша у уводу, додуше, упозорава да Братићева „пријава није ништа друго него лоше преписивање текста из гласила ЈНА Народна Армија, објављеног у лето 1991“, те да је „некоме било наручено да то актуелизује баш у време када у Словенији све више људи спознаје истину о дуплој игри Милана Кучана у процесу осамостаљења Словеније“. Стога се Јанша латио „расветљавања односа између два важна актера у завршници распада некадашње СФРЈ, Милана Кучана и Слободана Милошевића“, за које тврди да су били „дуго времена савезници у борби за очување Југославије а уједно и противници у надметању за неограничену власт“.

На том месту Јанша за потребе домаће публике развија тезу како се „Кучан залагао за останак Словеније у СФРЈ“, али да је приде имао и „резервни сценарио за себе и своје идеолошке сапутнике“ захваљујући коме „комунисти и дан-данас контролишу не само Словенију него су продрли и у институције као што су Европски суд за људска права, Венецијанска комисија, Европски буџетски суд, НАТО и друге“.

КУЧАНОВА ВЕРЗИЈА У препуцавању двојице претендената за ореол првог међу првоборцима словеначког осамостаљења испливали су, ипак, и досад прикривени детаљи. Док Кучана наводно не брину оптужбе из Београда, Јаншине га жуљају до бола, и зато је, да би Јаншу представио као ноторног лажова, сада детаљније описао и Колшекову улогу током судбоносних дана по 25. јуну 1991. године (када је Словенија прогласила отцепљење), и чињеницу да „ЈНА никоме није обзнанила рат, ни мени, ни тадашњем председнику владе Алојзу Петерлеу“. А баш је наводна „најава рата“ досад фигурирала као кључна оптужба против „злочиначке, окупаторске ЈНА“ поводом њеног деловања у Словенији 1991. Упркос Јаншиним и Кучановим напорима да, свако на свој начин, пониште важност кривичне пријаве београдског адвоката против Кучана и још пет његових подређених, нема сумње да свађа коју је она изазвала на словеначком политичком паркету представља доказ више да она ни издалека није тек некакав „пропагандни потез“.

КОМАНДНА ОДГОВОРНОСТ Темељ оптужби за кршење међународног права, Женевске конвенције и геноцид почињен над припадницима ЈНА и цивилима јесу сасвим конкретни догађаји из времена сукоба између ЈНА и словеначких оружаних снага у периоду од 27. јуна до 7. јула 1991. године, пре свега у Шкофијама, граничном прелазу и насељу које се налази на међи са Италијом. Досада познате чињенице упућују на закључак да је у Шкофијама почињен ратни злочин када су припадници словеначке ТО ликвидирали војнике ЈНА иако су се они већ предали и нису пружали никакав отпор.

Кучан се ту нашао међу осумњиченима захваљујући својој „командној одговорности“, јер као председник новонастале државе, дакле „врховни командант“ – не само да није спречио поменуте злочине већ ни касније није учинио ништа да би кривци били доведени пред лице правде. Занимљиво је да Кучана сада брани Андреј Ловшин, некадашња Јаншина десна рука, који се у време ратова 90-их обогатио захваљујући шверцу оружја из Словеније у Туђманову Хрватску и Босну Алије Изетбеговића. Против Ловшина словеначко правосуђе води више поступака због привредног криминала јер је због сумњивих послова у Русији одвео у банкрот некада парадно словеначко предузеће „Интереуропа“. Његово сведочанство у корист Кучана није занемарљиво, будући да је од 1990. до 1994. године био на челу војне обавештајне службе новоустановљеног словеначког Министарства одбране: „Под пуном одговорношћу одбацујем наводе да су се у време рата за осамостаљење догодили икакви злочини, геноцид или кажњиве радње које би починили припадници ТО над агресорима из тадашње ЈНА. Било је управо обрнуто, јер Словенија и њене одбрамбене снаге нису никога напале, већ је то учинила ЈНА, употребивши прекомерну силу према цивилном становништву.“

Ништа од тога што тврди Ловшин, међутим, није тачно. О сукобу у Словенији постоје добри извори, сачувана су документа. На основу америчких извора (између осталих – и извештаја ЦИА), пре неколико година је на љубљанском Факултету друштвених наука чак одбрањена диплома из које произлази да је ЈНА у Словенији јуна и јула 1991. године поступала професионално и сасвим у складу с ратним правом. Све то доказују и примери разних процеса које је покренуло словеначко тужилаштво (међу којима је најпознатији пример пуковника Берислава Попова), а који су сви одреда, упркос огромном напору државних органа, али и партија деснице да ЈНА и њене официре прикажу као ноторне злочинце, завршени фијаском – по словеначко тужилаштво. Тако су пропали сви покушаји да се истина обрне наглавачке, с обзиром на то да су за кршење ратног права и обичаја у Словенији били одговорни лоше обучени и разуларени припадници словеначке ТО. Неки од тих примера пописани су већ тада у „Белој књизи“ ЈНА о сукобима у Словенији, мада су нека од највећих кршења ратног права дуго остала сакривена од јавности. Међу њима је инцидент у Шкофијама, злочин који је у Словенији годинама заташкавана „јавна тајна“, слично као и злочин почињен на граничном прелазу Вич-Холмец…    

[/restrict]

 Наставак у следећем броју

займ на карту микро займ на картуонлайн заявка на займ на картуэкспресс займ онлайн заявка

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *