Почетна / Култура / Слике зачудних ситуација

Слике зачудних ситуација

Мирче Картареску, Носталгија, превод с румунског Илеана Урсу Ненадић, „Контраст“, 2018

Различите теме и јунаци ових прича јесу условно повезани местом и временом дешавања – Букурешт од шездесетих до осамдесетих година 20. века – али баш тиме ова књига се може разумети као добро компонована збирка „извештаја” о једноj епохи

Из неког разлога у румунској, а и европској, критици се о књизи Носталгија савременог писца Мирче Картарескуа (1956) говори као о роману. Пет дужих новела које сачињавају ову књигу се и уз највећу вољу тешко могу подвести под роман, чак и с најрастегљивијим тумачењем његовог значења. Различите теме и јунаци сваке од ових прича јесу условно повезани местом и временом дешавања – Букурешт од шездесетих до осамдесетих година 20. века – али баш тиме ова књига се може разумети као добро компонована збирка о једном времену. Како било да било, преводом Носталгије добили смо не само увид у савремену румунску књижевну сцену већ и могућност да упознамо писца кога у европској критици сврставају у исту поетичку линију са Браћом Грим, Хофманом, Кафком, Борхесом, Кортасаром, Бруном Шулцом, Маркесом, Кундером и Милорадом Павићем. 

Да ли су оваква поређења пресрдачна, показаће на концу суд публике, али залажењем у прозу овог писца јасно је због чега се она европској књижевној јавности учинила као симулакрум магичног реализма, фантастике, апсурда, критике тоталитаризма – што све помало представљају поменути упоређени писци. Но без намере да се умањује значај било набројаним светским књижевним величинама, било румунском писцу, уметање Милорада Павића у тај низ који се завршава Картарескуом показује се као резултат недовољног разумевања дела нашег писца. У сваком случају, намера је била добра, а Картареску је, иако прецењен, ваљано препоручен читаоцима.

Букурешт пишчеве младости, тематизован је кроз ове приче као град сиромашног, заплашеног, умиреног становништва a који производи у њиховим душама најмаштовитије и најјезовитије представе, истовремено покрећући на акцију, на живот. Прозу Картарескуа од неких сличних генерацијских приповедних приступа издваја одсуство политичких и идеолошких конотација у портретисању стварности. У његовој нарацији не само да нема помињања друштвеног уређења у земљи и његових последица на приватни живот појединца него су и сва промишљања јунака свеобухватнија. Слику убоге стварности живота у комунизму и духовном и материјалном сиромаштву Картареску дочарава необичним и фантазмагоричним представама дечјих игара, чудним односима који се међу њима развијају и посебним стањем свести у које доспевају било деца било одрасли јунаци његових прича. Од приче „Рулетиста“ која отвара ову збирку-роман до приче „Архитекта“ која је затвара, Картареску гради зачудан свет на граници фантазије и реалности у којем истовремено постоји нешто недокучиво, језиво и нешто присно и топло за чиме се има носталгија. Између ове две приче, једине у којима су протагонисти одрасли људи, нижу се приче испричане из перспективе деце, на прелазу из детињства у адолесценцију. Трагање за полним идентитетом код сваког од њих води у опасне игре хипнозе и халуцинација, што уједно означава својеврсни бег из суморне реалности, али и симболичну представу исте те реалности. Тако гледано, одрасли рулетиста из прве приче и архитекта из последње указују се као (једина) могућа будућност сваког од ових младих јунака. Бескућништво и непрестана игра са животом човека који је своју судбину предао руском рулету с једне стране и надреални одлазак из дома и породице у, с муком купљени, аутомобил домаће производње ради стварања музичких дела на аутомобилској труби, представљени су као раскршће на којем се бирају два једина могућа пута у свету одраслих – смрт или лудило. Због тога, макар и тужно, сиромашно и застрашујуће, детињство у Румунији седамдесетих година у Картарескуовој нарацији се указује као носталгично.

Упркос веома сугестивним сликама зачудних ситуација које творe такође чудни јунаци, у овој нарацији као да недостаје смисаоно повезивање свих тих надреалних стања која запоседају свет дела. Друштвено-политичка критика, наговештена из оваквог помереног, на моменте суморног и застрашујућег света дела, нема довољну и потребну мотивацију у психолошким стањима јунака јер се она очитавају пре свега као активирање архетипских слојева у структури личности. Могуће је да се поетички приступ овог писца, као и значењски контекст могу разумети тек упознавањем са осталим његовим делима, али док имамо само ово једно остварење пред собом, остаје нам да га читамо и питамо се о чему се ту заправо ради.        

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *