Почетна / Култура / Резиме на крају југоутопије

Резиме на крају југоутопије

СРПСКИ КУЛТУРНИ ПРОСТОР И ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ: ПРИЛОГ АКТУЕЛНОЈ ТЕМИ У НАЦИОНАЛНОЈ КУЛТУРИ

Због чега у свим српским политичким и културним институцијама и установама, ма где биле, у електронским медијима, штампи и издавачкој делатности, укључујући, кад је то могуће, и приватни сектор, треба одлучно заступати српско становиште?

 

Српски културни простор, на постјугословенској мапи, знатно је шири од оног обухваћеног границама Србије и Српске. Он запрема не само загранични простор где су Срби у већини или области где су измешани са другима него и све оне који говоре српски, дакле, целу некадашњу Југославију. Да, овом приликом, не помињемо дијаспору у Европи и целом свету.
Србија као матица свих Срба, у својој политичкој пракси, а посебно у културно-образовној делатности, шта год да чини, мора вазда имати на уму цео српски корпус и, превасходно, бринути о очувању националног идентитета.
Да би таква политика била успешна и брига плодоносна ваља усмерити пажњу на мере које доприносе хомогенизацији и усклађивању односа између матице и других делова српског народа. А то се, у великој мери, може постићи уједначавањем свих културних и образовних стандарда.
Стога:
У свим српским политичким и културним институцијама и установама, ма где биле, у електронским медијима, штампи и издавачкој делатности, укључујући, кад је то могуће, и приватни сектор, треба одлучно заступати српско становиште.
Посебним законским мерама подстицати коришћење ћириличког писма.
Сви који говоре исти, српски језик, требало би да исте речи пишу на исти начин како би у будућности превладали екавско-ијекавску „двојезичност“, да нам сутра, са неком другом, „либералном“, странком на власти, Српска не би осванула као Крајина, Украјина или Црна Гора; лингвисти би, имајући ово у виду, вероватно морали мало да прилагоде и нашу азбуку.
Најбоље оружје за одбрану и оруђе за уређење српског културног простора јесу истоветни „основни“ уџбеници: буквар, читанка, историја и географија за све ђаке којима је српски матерњи језик.
Уџбенике треба да објављује један, државни издавач како би и графичка решења и илустрације (сагласне српском становишту) били уједначени, да се и ту, већ на почетку живота, не успостављају разлике међу децом, те да се оконча тржишна „утакмица“ и колико-толико онемогући постојећа корупција.
Једна од најважнијих обавеза Србије, као матице, јесте да, у сарадњи са Српском и Српским националним саветом Црне Горе, медијски покрије цео етнички простор, пре свега граничне области; нелогично је да се у Будви, Херцег Новом, Беранама, Требињу чују Букурешт, Тирана и стотине европских радио-станица, а да се Радио Београд не чује, да и не помињемо РТС; просто је запањујуће како црногорски и други, још гори, „академци“, политичари и историчари шарлатански прекрајају српску историју, а да мање образован гледалац или слушалац нема прилику да чује шта је научна истина.
Српске куће културе у Црној Гори и на Косову, пре свега, али и другде, треба финансијски подржати, како би могле да раде и обављају своју националну функцију.
Једина наша корист од југоутопије је, вероватно, проширени простор разумевања српског језика; српски данас разуме и, мање-више добро, говори знатна већина становништва од Триглава до Ђевђелије, сви штокавци, Словенци, па и добар део Мађара и Албанаца; то није утеха, али јесте не мала добит; језик омогућава лакше распростирање културе, а корист од тог дифузног језичког и културног озрачења у будућности ће бити све видљивија; разумевање, надасве језичко, први је услов за сваки друштвени договор и уговор; наравно, ако Београд, као још увек нека врста југопијемонта, буде умео то да искористи; подсетимо на магистрални пример франкофоније, колики се значај придаје језику и култури; стога би и ми требало да у свим већим југоцентрима, где има и нема Срба, отворимо мале културне центре, за почетак би, ради трошкова, биле довољне и две невелике просторије, где би постојала мала библиотека, у којој би понекад гостовали и наши писци, где би се могле прочитати наше новине и на језичким курсевима учити српски језик, такви центри би се могли установити и у Трсту, Пешти, Скадру, Солуну, рецимо, можда и у сарадњи са приватницима, тамошњим књижарима и галеристима, макар уз малу нашу помоћ; проширење тог културног круга учвршћивало би етничко и духовно јединство српског народа, тамо где нас још има, а могло би и учврстити понеко старо пријатељство, па и придобити неког новог пријатеља.
И, на крају, што је најважније: Србија мора одвојити више новца за културу; председник и премијерка кажу да имамо пара, па зашто онда да будемо „најнекултурнији“ у Европи, последњи или претпоследњи, свеједно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *